Izborni ciklus u Nigeriji obeležio visok stepen nasilja ali i predizborna obećanja o „novoj Nigeriji“

Piše: Marko Todorović

U toku predstojećeg vikenda, 16. februara, održaće se predsednički i parlamentarni izbori u Nigeriji, šesti po redu od kraja vojne vladavine 1999. godine. Izbornu kampanju obeležila su nadmetanja sadašnjeg predsednika Muhamadua Buharija i glavnog opozicionog lidera Atikua Abubakara.

Kandidaturu je za predsedničke izbore podnelo više od 60 kandidata, međutim jedini realni favoriti za pobedu su trenutni predsednik Buhari, kandidat vladajućeg Kongresa svih naprednjaka, i njemu opozicioni Abubakar, kandidat Narodne demokratske partije. Muhamadu Buhari poznat je svetskoj javnosti još iz 80-ih godina kada je kao bivši general od 1983. do 1985. godine bio na čelu države nakon izvedenog vojnog udara. S druge strane, Atiku Abubakar je obavljao funkciju potpredsednika od 1999. do 2007. godine, a poznat je i kao jedan od najbogatijih biznismena u ovoj afričkoj zemlji.

Nigeriju karakteriše većinski izborni sistem, u institucionalnom smislu veoma sličan britanskom modelu. Na predsedničkim izborima pobeda se ostvaruje prostom većinom svih glasova, uz dodatni uslov da se u bar 27 od 36 pokrajina ostvari najmanje 25% glasova. Izbor za 360 poslanika u Narodnoj skupštini vršiće se u 360 izbornih jednica većinskim glasanjem. Za 109 mesta u Senatu bira se po tri predstavnika iz svake pokrajine, a jedan dodatni predstavlja  teritoriju glavnog grada. Bitka za parlamentarne izbore odvija se zbog karaktera izbornog sistema mahom na lokalnom nivou. Stoga se u najvećim nigerijskim, a pogotovo u svetskim medijima mnogo više pridaje pažnje predsedničkim izborima.

Kongres svih naprednjaka tradicionalno se smatra levicom, dok se Narodna demokratska partija može okarakterisati kao ekonomski i socijalno konzervativna. Ipak, Nigerijci uglavnom misle da su ideološke razlike samo stvar partijskih statuta i programa, dok stvarnih razlika među partijama nema, te da je obema jedini cilj osvajanje vlasti. Sadašnji predsednik Buhari u svojoj kampanji uglavnom ističe da je u ovom mandatu uspeo da unapredi bezbednost u zemlji i na njegovim kampanjskim posterima uglavnom se predviđa da će novi mandat biti „nova faza za Nigeriju“, da će se tolerisati samo „nulta korupcija“ i da je samo on sposoban da zavede „disciplinu u zemlji“. Jedan od slogana njegovog protivnika Abubakara je „Da Nigerija opet proradi“ (Let’s Get Nigeria Working Again). Kritikuje pređašnju vlast zbog loših ekonomskih mera, rasta nezaposlenosti istovremeno predlažući protržišni pristup oporavku ekonomije. Obećava i da će preduzimati mere protiv velike emigracije mladih Nigerijaca. „Mladi Nigerijci ne napuštaju Nigeriju samo zbog loše zarade i loših uslova rada – oni je napuštaju zato što nemaju nadu“, kaže on.

U Nigeriju je demokratija uvedena pre 20 godina, ali ne može se smatrati konsolidovanom demokratijom. Svaki izborni ciklus obeležen je povećanim nasiljem u zemlji u kome na desetine osoba izgube život. Pre nekoliko dana je na izbornom mitingu predsednika Buharija poginulo četiri osobe u paničnom stampedu koji se, kako prenose svetski mediji, desio usled žurbe hiljada ljudi da se što pre napusti stadion na kome se miting održavao usled straha od napada rivalske frakcije unutar iste partije. Samo par dana pred izbore, učestalo se dešavaju i paljenja glasačkih mesta. Kampanja će ostati zapamćenja i po međusobnim optužbama partija za organizovano širenje lažnih vesti uperenih protiv suparnika. Tako su se krajem 2018. godine medijima proširila „saznanja“ da je Buharin zapravo umro i da ga u kampanji menja dvojnik iz Sudana. Vest je postala toliko popularna da je sam Buharin to demantovao rečima: „Ovo sam pravi ja, uveravam vas. Uskoro ću napuniti 76. rođendan i još sam u punoj snazi“.

Nivo političke apatije u Nigeriji veoma je visok. Na prethodnim izborima u 2015. godini izlazak na izbore bio je samo 43,65%. Istraživanja javnog mnjenja potvrđuju nisku političku zainteresovanost i ove godine, a predviđaju da će većinu glasova dobiti Buhari i tako zadržati funkciju predsednika. Ipak, predviđaju da će razlika u glasovima biti mala, stoga se u slučaju izlaznosti veće od očekivane može očekivati i pobeda kandidata Narodne deomkratske partije.

Izbori i referendumi

Referendum na Kubi

Piše: Marko Todorović

 

Za 24. februar planirano je održavanje referenduma na Kubi, na kome će se građani izjasniti o prihvatanju novog ustava. Predlog novog ustava znatno je progresivniji u odnosu na sadašnji, zbog čega je njegovo kreiranje bila jedna od vodećih tema na ostrvu u prethodnoj godini.

Sadašnji ustav usvojen je 1976. godine, a prema iskazima kubanskih zvaničniika, novi ustav je pisan za potrebe današnjeg vremena, ali sledeći kontinuitet i duh prethodnog ustava. Takođe, ističe se da je 2019. godina pravi trenutak za takav korak, kako bi se obeleželila šezdesetogodišnjica Kubanske revolucije. Zbog toga je prošlog leta predstavljen prvi zvaničan predlog novog ustava, a od avgusta do novembra održavane su javne rasprave na skupovima širom zemlje u kojima su građani učestvovali u modifikaciji prvobitne verzije teksta. Kubanski zvaničnici, uključujući i predsednika Migela Dijaza Kanela i potpredsednika Salvadora Mesu, isticali su da su javne diskusije najočiglednija potvrda kubanskog režima kao „istinske demokratije zasnovane na revoluciji“.  Uzimajući u obzir najčešće primedbe građana, donesen je konačni predlog ustava koji je 22. decembra dobio jednoglasnu podršku parlamenta. Prema ustavnoj proceduri Kube, poslednji korak pre usvajanja ustava biće referendum čije se održavaje planira za 24. februar, kada će građani odgovoriti na precizno formulisano pitanje: „Da li Vi ratifikujete novi Ustav Republike?“

Novi ustav sadržaće 87 novih članova, a u štampi je ocenjen kao prilično progresivan za autoritarnu socijalističku državu. Iako se i dalje zadržava centralna planska ekonomija, prvi put se u najvišem pravnom aktu priznaje postojanje privatne svojine, koja je u poslednjoj deceniji bez snažne pravne osnove ipak bivala sve zastupljenija. Pored privatne svojine, novina su i radnički kooperativi, a cilj ovih izmena u sferi ekonomije jeste stimulacija uspavane kubanske privrede.

Značajne su i institucionalne promene koje predviđa ustav, a pre svega to su povratak funkcije premijera, kao i starosno i vremensko ograničenje za mandat predsednika. Novost je i proklamovana zabrana diskriminacije na osnovu pola, etničkog porekla i sposobnosti, a u pravnoj sferi najznačajnije je uvođenje pretpostavke nevinosti kao ustavom zagarantovanog pravnog instituta.

Međutim, najviše se prašine diglo oko dve odredbe ustava: odredbe o „napretku ka komunizmu“ i definicije braka. Prvi predlog novog ustava izbrisao je odredbu o rešenosti kubanske države i društva u stremljenju ka komunizmu, ali nakon iskazanog nezadovoljstva naroda ta odredba će ipak zadržati svoje mesto i u novom ustavu. S druge strane, definicija braka je izostavljena zato što prvobitan predlog nije predviđao raznopolnost braka što je naišlo na osudu konzervativnih krugova u Kubi. Za razliku od sadašnjeg ustava koji brak definiše kao zajednicu muškarca i žena, novi ustav izostavljanjem bilo kakve definicije braka ipak ostavlja mogućnost legalizacije istopolnih brakova u budućnosti.

Da vladajuće strukture entuzijastično pozivaju na pozitivno izjašnjavanje na  referendumu može se videti i na društvenim mrežama, gde one vode aktivnu kampanju, uključujući i korišćenje heštegova poput #JaGlasamZa, #MiSmoKontinuitet, #MiSmoKuba. S druge strane, na internetu se takođe može se videti i hešteg #JaGlasamProtiv, što svedoči o postojanju izvesnog otpora neistomišljenika. Protivnici novog ustava ne negiraju delimičnu progresivnost i pozitivne promene u ustavu, međutim oštrica njihove kritike uglavnom je okrenuta prema nedovoljnosti promena. Smatraju da su zadržavanje jednopartijskog sisitema i nejednaka politička prava članova Komunističke partije i ostalih građana najbolji pokazatelj da je novi ustav samo fasada za istu autoritarno-socijalističku građevinu, te da treba insistirarati na donošenju mnogo liberalnijeg ustava.

U zemlji u kojoj ne postoje istraživanja javnog mnjenja teško je prognozirati izlaznost i preciznije rezultate referenduma. Interesantno je pomenuti da je sadašnji ustav na referendumu iz 1976. podržalo više od 99% građana. Da su se okolnosti od tada promenile i da se jednoumlje sada može dovesti u znak pitanja svedoči i trend opadanja izlaznosti na izbore. Na parlamentarne izbore prošle godine izašlo je 82,9% Kubanaca, što je za kubanske standarde izuzetno nisko. Ipak, gotovo da nema onih koji sumnjaju u moć vladajućih struktura da privoli svoje građane da natpolovičnom većinom podrže donošenje novog ustava, no sam procenat podrške dosta je neizvesniji.