SOCIJALDEMOKRATSKA PARTIJA ŠVEDSKE

Socijaldemokratska radnička partija Švedske i Socijaldemokrati su jedni od glavnih političkih partija u Švedskoj i osnovani su 1888. godine, a crvena ruža postala je simbol stranke. Ideologija socijaldemokrata pominje se i pod nazivom demokratski socijalizam. Glasačka baza su pre svega radnici, zaposleni u javnom sektoru, a u snažnoj su vezi i sa sindikalnim pokretom u Švedskoj.

Uspon Socijaldemokratske partije započinje 1928. godine kada je Per Albin Hansen preuzeo
vođstvo u stranci. Partija je došla na vlast 1933. primenivši socijaldemokratska načela u borbi protiv globalne ekonomske krize izazvane velikom depresijom 1929. godine. Vlade pod vođstvom socijaldemokrata iskoristile su neutralnu poziciju Švedske u drugom svetskom ratu, a kasnije i u hladnoratovskoj podeli sveta između Istoka i Zapada. Stvorili su jedan od najdelotvornijih sistema poznat kao „država blagostanja“ koji je omogućio značajan rast švedske ekonomije. Taj „švedski model“ predstavlja put između kapitalizma i socijalizma, koji je toj stranci doneo boravak na vlasti više od 70 godina (jedini izuzeci su periodi između 1976-1982 i 1991-1994). S jedne strane, socijaldemokrate su garantovale ekonomske slobode kapitalu, a široki slojevi stanovništva su ostvarivali dominantan uticaj na državnu politiku i redistribuciju nacionalnog dohotka. Švedski socijaldemokrati prihvaćaju kejnezijansku anticikličku ekonomsku politiku koja u prvi plan stavlja punu zaposlenost i kontrolu tržišta rada.

Različita su tumačenja zbog čega se u Švedskoj razvila solidarna i univerzalistička socijalna
država. Pojedina mišljenja odnose se na kulturne vrednosti tih socijalno i etnički homogenijih grupa. Drugi niz argumenata odnosi se na to da Švedska i ostale skandinavske zemje nisu imale feudalni sistem i socijalne hijerarhije koje su se ukorenile i ostavile dubok trag u drugim delovima Evrope. Osim toga, postoji politička kultura u kojoj se može izgraditi konsenzus između glavnih socijalnih i političkih pokreta koji su u kritičnim istorijskim trenucima pronalazili zajednički jezik i delovali u društvenom interesu.

Dugi period vršenja vlasti, 43 godine u kontinuitetu (1933-1976) dovele su do toga da se u
Švedskoj uspostavi ravnopravno i progresivno društvo, da se utemelji vladavina prava i obezbedi sloboda štampe, govora, ljudska prava i rodna ravnopravnost. Osim toga, razvoju zemlje doprinelo je i to što je Švedska bila pošteđena ratnih razaranja tokom Drugog svetskog rata, što je podstaklo njenu konkurentnost u odnosu na druge evropske zemlje.

Jedan od najznačajnijih švedskih političara je Tage Erlander. Bio je otac nacije i premijer Švedske od 1946. do 1969. godine, a takođe i predsednik socijaldemokratske stranke. Vodio je vladu u neprekinutom mandatu od 23 godine, što je jedan od najdužih vladavina u bilo kojoj demokratiji. Uveo je reforme poput univerzalnog zdravstvenog osiguranja, dodataka za penzije i rast javnog sektora. Zaustavio je podizanje nivoa poreza iznad proseka OECD-a (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj) u to vreme, a do početka 60-ih porez na prihod je bio niži nego u Sjedinjenim Američkim Državama.

Nakon pobede na izborima 1968.Erlander je podneo ostavku, a nasledio ga je njegov
dugogodišnji saradnik Olof Palme. U tom periodu se sve češće pominje demokratski socijalizam kao zvanična ideologija partije. Socijaldemokrati ističu važnost poštene i aktivne politike preraspodjele dobara i principa „svako prema mogućnostima, svakome prema potrebi“. Cilj stranke je da se stvori socijalističko društvo na demokratski način, ali s vremenom su prihvaćeni principi tržišne ekonomije.

Olof Palme | Discography | Discogs

Početkom 80-ih godina, švedsku privredu je zahvatila kriza. Tada je u socijalnu sferu uvedeno više tržišnih elemenata, ali osnovna jezgra socijalne države su ipak sačuvana. Na prelasku u 21. vek ravnoteža između socijalističkih i građanskih stranaka je izjednačena. Obe grupe, i socijaldemokrate i konzervativci su složni u oceni da je potrebno smanjiti javne troškove. Zato je i smanjen broj zaposlenih u oblastima poput zdravstva i školstva. Istovremeno je smanjen i porez, s obzirom da je većina stranaka smatrala da je suviše visok. Sniženje poreza je uglavnom išlo u prilog ljudima sa visokim ili srednjim primanjima.

Aktuelni momenat nosi nekoliko izazova za tu ideologiju. Prvi izazov socijaldemokratije je
nezaposlenost. Drugi izazov je što populizam desnice napada leve birače. Treći izazov je
pojačana napetost između demokratije i socijaldemokratije. Levičarskim protestima ne samo da se osporavaju, već se potencijalno i urušavaju određene institucije. Čevrti izazov je zaduživanje, odnosno kupovina jednakosti i socijalnog mira na kredit od budućih generacija.

Poslednjih osam godina, tačnije od 2014.godine Socijaldemokrate su u vladi. Stefan Lofven, kogaje izabrao partijski odbor, predvodio je Socijaldemokratsku partiju na opštim izborima u
Švedskoj 2014. koji su rezultirali drugim najgorim izborima ove stranke. Lofven je ipak formirao manjinsku koalicionu vladu sa Partijom zelenih, a Riksdag ga je izglasao za premijera. Socijaldemokratska partija i Zelena stranka glasale su za to da Lofven postane premijer, dok je Levica, bliski saveznik SAP-a, bila uzdržana. Opozicione stranke Alijanse takođe su bile uzdržane, dok su Švedske demokrate glasale protiv.

Na opštim izborima u Švedskoj 2018. udeo glasova socijaldemokrata pao je na 28,3 odsto, što je najniži nivo podrške od 1911. I pored toga, koaliciona vlada Socijaldemokrata i Zelene stranke formirana je u januaru 2019. Oslanjajući se na podršku Partije centra i liberala, to je jedna od najslabijih vlada u švedskoj istoriji. Avgusta 2021.godine Stefan Lofven je objavio svoju ostavku. Dotadašnja ministarka finansija Magdalena Anderson preuzela je poziciju novog šefa socijaldemokrata i postala prva žena na mestu premijera u švedskoj istoriji, formirajući manjinsku vladu koju je činila samo Socijaldemokratska stranka.

Autor: Damjan Macura

LEVA PARTIJA

Dominantno „levičarska“ stranka u Švedskoj predstavlja upravo, kako joj i ime govori, Leva stranka. Ona je nastala 1917. godine odvajanjem od Socijaldemokratske stranke i tada je nosila naziv Socijaldemokratska stranka levice, da bi 1921. godine promenila naziv u Komunistička partija Švedske. Međutim, njena istorija promene naziva se nastavila, tako da od 1967. menja ime u Leva stranka – Komunisti, a trenutni aktuelan naziv Leva partija ponosno nosi od 1990. godine (kada ujedino uočavamo i istorijski pad komunizma).

Interesantna činjenica koja dominira njenom istorijom je odvajanje od Socijaldemokratske stranke, jer idejno obe stranke se zalažu za slična utemeljenja, međutim ono što ističe Levu partiju je njihov oponentni stav prema ulasku u NATO, protivili su se ulasku u Evropsku uniju, ulasku Švedske u Euvro-zonu, dominantna je borba za feministička prava i antirasizam. Takođe, pokušali su da utiču na ulazak Švedske u Pokret nesvrstanih 1960. godine.

Vänsterpartiet | left

Leva stranka do sada na nacionalnom nivou nikada nije dobila izbore samostalno, međutim njena aktivnost postoji jedino u podršci Socijaldemokratama i Zelenima u parlamentu i po Švedskim okruzima od 2014. godine (što ujedino predstavlja i paradoks s obzirom na njihovo odvajanje od Socijaldemokratske stranke). Što se tiče njene podrške birača, Leva partija je 1998. godine brojala najveći uspeh od 12% glasova, dok je neki prosek za sve ove godine oko 5%. Njena trenutna predsednica je Nuši Dadgostar (Nooshi Dadgostar), što ujedino pokazuje i opravdava njihovu borbu za feminizam.

S obzirom na to da je društveno-politička scena Švedske od 2018. godine ozbiljno podeljena na levi i descni blok, jer su izbori te godine imali izuzetno male razlike u glasovima (144 mandata osvojila je koalicija levog centra – među kojima je bila i Leva partija, dok je desni savez osvoji 142 mesta) leve partije će imati ozbiljnih izazova tokom ovih izbora s obzirom na to da se polako Evropom širi trend desnog populizma.

Autor: Natalija Paunović

DEMOHRIŠĆANI

Demohrišćanska stranka osnovana je 1964. godine, prvenstveno kao pokret, ali je
ubrzo preregistrovana u političku organizaciju. Prvobitni naziv ove partije bio je Hrišćansko – demokratsko jedinstvo sve do 1996. godine kada je preimenovana u Hrišćanske demokrate, naziv koji nosi do današnjeg dana. Događaj koji je bitno uticao na osnivanje ove političke organizacije su protesti održani 1963. godine protiv odluke Vlade Švedske da se veronauka izbaci iz nastavnih programa osnovnih škola.

U svojoj dosadašnjoj istoriji stranka je promenila četiri lidera. Prvi predsednik bio je Birger Ekstedt, a nakon njegove smrti na tom mestu ga je nasledio Alf Svenson. Upravo za vreme njegovog mandata ova politička snaga postaje prvi put parlamentarna na nacionalnom nivou. Istina, svoj prvi izborni proboj u Riksdag beleže u koaliciji 1985. godine, dok su samostalno prvi put prešli izborni prag 1991. godine nakon čega njihov lider Svenson postaje ministar u Vladi. Osim njega, ministarsko mesto su zadužili još i Inger Davidson i Mats Odel. Svoj najbolji rezultat beleže na opštim izborima 1998. godine osvojivši 11 procentnih poena. Svenson se na mestu predsednika demohrišćana zadržao do 2004. godine kada podnosi ostavku, a na njegovo mesto dolazi Goran Haglund, predsednik poslaničkog kluba u periodu od 1991 – 2002.

Christian Democrats (Sweden) - Wikipedia

Već nakon prvih narednih opštih izbora u Švedskoj, pod liderstvom Haglunda KD je ponovo formirala većinu. Kao i prvog puta, i sada su u Vladi imali tri ministarska mesta. Pored lidera stranke, ministri u Vladi postali su Mats Odel po drugi put i Maria Larson. Međutim, bez obzira što je stranka dva puta uzastopno bila deo vladajuće većine, istina drugi put kao osma rangirana stranka po izbornom rezultatu, izborni pad počinje 2009. godine na izborima za Evropski parlament, a nastavlja se i na narednim opštim izborima u zemlji. Naredne godine predstavljaju period koji obeležavaju sukobi unutar organizacije.

U aprilu 2015. godine na mesto predsednice stranke dolazi i sadašnja liderka, mlada Eba Buš. Danas se ova politička organizacija na političkom spektru može smestiti na mesto umerene desnice. Najvažnije teme kojim se demohrišćani bave u ovoj, kao i prethodnoj izbornoj kampanji tiču se zdravstvene zaštite, zaštiti porodičnih vrednosti, a naročito svoj glas podižu protiv imigracije. U kontekstu imigracije, posebno se ističe islamofobija.

Kada su u pitanju socio – demografska obeležja, ova politička organizacija u najvećom meri može računati na glasove starije populacije i pripadnika više srednje klase. U međunarodnim okvirima, članica su Evropske narodne partije (EPP) i Centrističke demokratske internacionale (CDI).

Autor: Miloš Marković

LIBERALI

Liberalna stranka u Švedskoj je nastala još davne 1809. godine. Po mišljenju nekihbanalitičara ova stranka je možda prva u svetu, koja je u svom nazivu upotrebila reč “liberalna”. Stranka je u više navrata menjala naziv i formirala koalicije sa drugim političkim
partijama. Tako 1902. godine. nastaje Slobodoumna nacionalna udruga (Frisinnade
Landsföreningen). Ona je zapravo prva liberalna stranka, koja je u svom nazivu imala
nacionalnu osnovu. Oslanjala se isključivo na “slobodni verski” crkveni pokret. Godine 1923,
stranka se deli, zbog suprotnih mišljenja po pitanju alkohola i prava manjina, te s toga nastaje Liberalna stranka Švedske. Međutim 11 godina kasnije, stranke se mire i zajednički formiraju Narodnu stranku (Folkparitiet). Zatim dolazi Drugi svetski rat, te u periodu 1939-1945 Narodna stranka učestvuje u ratnoj koalicionoj vladi, koju u tom trenutku čine sve stranke osim komunista. Važno je napomenuti da Švedska ostaje neutralna tokom čitavog Drugog svetskog rata. Nakon toga, nema značajnih dešavanja, sve do 1976. godine kada Narodna stranka ulazi u tročlanu vladu. Taj prvi ulazak nije doveo do bitnih političkih promena, pa već tri godine kasnije dolazi do pokretanja nove tročlane koalicije. Dakle, ova stranka ima izuzetno dugu istoriju postojanja. Kao što se može videti njeni prvi koreni datiraju sa samog početka 19. veka.

Swedish Liberal party has a new logo - that looks like a penis. Adland®

U osnovi ideologije ove partije stoji: liberalizam (socijalni, ekonomski, konzervativni), liberalni feminizam i naravno proevropska orijentisanost. Što se tiče političke pozicije, stranka pripada desnom centru. Istorijski gledano, službena ideologija ove stranke bila je socijalni liberalizam. To je u osnovi podrazumevalo mešovitu ekonomiju, ali je obuhvatalo i koncept socijalne države. U početku, stranka je bila saveznik sa socijaldemokratama, ali do glavnog mimoilaženja dolazi u pogledu nacionalizacije privatnih preduzeća, čiji je inače glavni zagovornik bila upravo socijaldemokratska stranka. Izuzetno važna pitanja kojima se stranka bavila u prošlosti bila su prava žena i strana pomoć. Da bi danas stranka u potpunosti postala zagovornik liberalnog feminizma. Sledeće važno pitanje jeste svakako spoljna politika. Ova stranka oduvek je bila orijentisana ka Ujedinjenom Kraljevstvu, pa je samim tim bila i snažni protivnik komunizma i nacizma, koji su bujali u svetu tokom Drugog svetskog rata. Tokom 1980-1982, stranka sa vladom formira koaliciju pod nazivom “Središnja zabava”. Da bi 1990. dodala svom nazivu liberalni, pa samim tim postala Liberalna narodna stranka (Folkpartiet liberalerna). Kao što možemo videti, stranka je u više navrata bila deo vlasti, učestvovala u nekoliko koalicionih vlada i pokušala da svoju partijsku ideologiju na što bolji način prezentuje i implementira unutar Švedske.

Ključno je napomenuti da je stranka tokom Hladnog rata, bila izričiti protivnik politike Sovjetskog Saveza i da je u potpunosti podržavala borbu Baltičkih naroda protiv Sovjetskog režima. Po završetku Hladnog rata, Liberalna narodna stranka, postala je prva Švedska stranka koja je pozvala na napuštanje tradicionalne politike neutralnosti i na pristupanje NATO alijansi. Što se tiče nekih svetskih pitanja, podržali su dekolonizaciju i snažno zagovarali ukidanje aparthejda u Južnoj Africi. Uz to, izražavala je snažno protivljenje svim komunističkim dikraturama u zemljama trećeg sveta. Takođe, Liberali su snažno podržali put Švedske ka Evropskoj Uniji, što se i dogodilo 1995. godine. S tim u vezi, vodili su i kampanju za pridruživanje Ekonomskoj i monetarnoj Uniji, o čemu je održan i referendum 2003. godine. Iste godine liberalna narodna stranka podžava invaziju na Irak od strane Sjedinjenih Američkih Država i polako postaje sve veći zagovornik konzervativnog liberalizma. U glavna pitanja uključuje: borbu protiv kriminala, unapređenje školskog sistema, jačanje abolicionističke politike prema drogama itd…

Među biračima, Liberali imaju najveću podršku od ljudi koji su uglavnom starosti
preko 65 godina. Jako uporište imali su u slobodnim crkvama (naročito među protestantima). Najbolje uspehe na izborima Liberali su zabeležili u nekoliko navrata kada su bili deo vlade tj unutar Riksdaga. Prvi put ulaze u vladu nakon izbora 1940 i 1944 godine (ratna koaliciona vlada o kojoj je gore bilo reči). Tada uzimaju 12% glasova. Zatim su bili u opoziciji sve do 1976 i 1979 godine ( kada ulaze u sastav tročlane vlade, što je takođe gore spomenuto). Tada uzimaju nešto manje (oko 10-11%). U vladu ponovo ulaze tek 1991. U periodu raspada Sovjetskog Saveza, pa nakon toga još u dva navrata 2006 i 2010. godine. Na tim izborima uzeli su svega nešto preko 7% glasova. Kontroverzna situacija dogodila se na izborima 2002. godine, kada je ova stranka optužena da je pokušala da pridobije birače korišćenjem retorike desnog populizma. To je produbilo podele unutar stranke, te je ona optužena za napuštanje svog izvornog socijalnog liberalizma.

Što se tiče stava prema aktuelnim pitanjima Liberali su u potpunosti za ostanak Švedske u okviru porodice evropskih zemalja. Taj svoj san su ostvarili, a sada im je primarni cilj ulazak Švedske u NATO, o čemu gaje viziju još od kraja Hladnog rata. Pogotovo u jeku rata u Ukrajini, Švedska se totalno okrenula od Rusije, pre svega zbog bezbednosne politike. Vezano za to jedini spas vidi u ulasku u NATO savez, pa je u isto vreme kada i Finska podnela zahtev za članstvo. Tako da je ova politička partija, koja je od 2015. godine zvanično promenila naziv iz Liberalna narodna stranka u Liberali (Liberalerna). Ona ostaje verna svojoj liberalnoj politici, zalaganju za veća prava i slobode, borbu protiv kriminala i brigu da bolji zivot svojih građana. Videćemo šta će izbori 2022. godine doneti Liberalima, ali za sada se gaje očekivanja da im je glavni cilj ulazak unutar vlasti.

Autor: Miloš Stevanović

ZELENI

Politička partija zelenih u Švedskoj, zasnovana na zelenoj politici, nastala je 1981. godine i vremenom postala poznata pod imenom Miljöpartiet (MP), deo je evropskih zelenih (Evropske zelene partije). Nastala je kao posledica nezadovoljstva ekološkom politikom drugih stranaka. Podsticaj za nastanak stranke bio je referendum o nuklearnoj energiji koji je organizovan 1980. godine. U švedski parlament, Riksdag, prvi put ulazi 1988. godine osvojivši 5,5 % glasova, time postavši prva nova stranka koja je ušla u parlament nakon sedamdeset godina. Danas je partija zelenih osma po veličini partija, najmanja partija, švedskog Riksdaga koja zauzima 16 poslaničkih mesta. U periodu od 1991. do 1994.g. izostaje njeno učešće u parlamentu. Nakon navedenog perioda uspela je da zadrži svoja poslanička mesta sve do ovogodišnjih izbora. Svoje prisustvo u vladi socijaldemokrata ostvaruje u periodu od 3.oktobra 2014. do 30.novembra 2021. Na poslednjim izborima u maju 2019. za Evropski Parlament dobila je 11,5% glasova i time tri predstavnika Zelene grupacije u Briselu. Deo je 18 regionalnih i 97 lokalnih samouprava. Stranka broji oko 10 000 članova i naročito je cenjena od strane mlađeg i ženskog dela populacije.

Sweden Democrats Green Party Swedish General Election, 2014 Politics, PNG,  1000x875px, Sweden, Area, Flower, Grass, Green

Zeleni svoju ideologiju zasnivaju na solidarnosti, izraženoj kroz nekoliko osnovnih ideja kao što su: ekološka mudrost, participativna demokratija, globalna pravda, sloboda… Zelena partija bila je prva koja je pitanje klimatskih promena i borbe protiv istih svrstala u svoj program kao jedno od dominantnih. U cilju postizanja održivosti, stranka pruža podršku oporezivanju proizvoda koji su ekološki neodrživi i neprikladni. Još jedna od odlika stranke je i evroskepticizam. Zbog protivljenja članstvu u EU, zatražila je održavanje novog referenduma. Iako je tokom kraćeg perioda postojala politika povlačenja iz EU (2006-2008), takva politika nestala je iz partijskog programa, ali je evroskepticizam nastavio da živi. Zbog saradnje sa socijaldemokratama stranka je na skali levo-desno, locirana levo. Međutim, zeleni sarađuju sa liberalnim i konzervativnim partijama zbog čega njeno pozicioniranje nije moguće odrediti precizno. Stranku predstavljaju portparol (Per Bolund) i portparolka (Marta Stenevi), dok lider/liderka u tradicionalnom smislu ne postoje. Svoje funkcije obavljaju godinu dana, nakon čega partijski kongres bira nova lica. Uzastopnih mandata može biti najviše deset.

Politički skandal u vezi sa islamskim ekstremizmom pogodio je stranku 2016.godine nakon vesti da je jedan od ministara stranke (Mehmet Kaplan), prisustvovao večeri na kojoj su bili vodeći članovi ekstremističke grupe Sivi vukovi, usled čega je ministar podneo ostavku. Pored tvrdnji da nema dokaza koji ukazuju na postojanje islamističkog uticaja na stranku, potrebno je povećati fokus na pitanja životne sredine i pronaći bolje mehanizme za izlaske iz kriza u koje partija s vremena na vreme zapada.

Autor: Tina Milovanović

PARTIJA CENTRA

Partija centra je politička partija liberalne orijentacije osnovana 1913. godine, osam godina pre nego što će se 1921. godine održati prvi demokratski izbori u Švedskoj sa opštim
pravom glasa. Više od jednog veka ta partija predstavlja značajnog političkog činioca te
skandinavske monarhije. Na prethodnim izborima 2018.godine osvojili su 31 poslaničko
mesto od ukupno 349 parlamentarnih predstavnika u Riksdagu, a zastupljeni su i u svim
odborima.

POLITICO Poll of Polls — Swedish polls, trends and election news for Sweden  – POLITICO

Neke od ključnih programskih načela Partije centra su ekonomski liberalizam, ekologija,
ravnopravnost polova i decentralizacija. Partija sebe opisuje kao „partiju zelenog, socijalnog
i decentralizovanog liberalizma“.

Kroz istoriju švedskog političkog sistema, ta partija je tri puta davala premijera Švedske, a
poslednji na toj poziciji iz redova Partije centra bio je Torbjorn Feldin od 1979. do 1982. godine. Stranka se zalaže za niže poreze, znatno smanjene doprinose poslodavaca, slobodnije tržište, kao i to da nosilac ekonomskog razvoja treba da budu mala i srednja
preduzeća. Pitanje imigracije je prethodnih godina aktuelizovano, a Partija centra zastupa liberalniju poziciju, koja će dozvoliti ulazak imigrantima sa restriktivnim mera. Potrebno je naći ravnotežu između državne odgovornosti za prihvatanje izbeglica i njihovom odgovornošću za integraciju u švedsko društvo.

Evropska unija za „centriste“ je veoma važna za obezbeđivanje mira, slobode i trgovine
između evropskih država. Kao ključne vrednosti udružene Evrope vide slobodu trgovine kretanja, ali su protivnici da Švedska pristupi evrozoni. Partija centra je član ALDE i njene
grupe za evropski parlament Obnovi Evropu.

Struktura birača ove partije je tradicionalno na ruralnim sredinama i uključuje prvenstveno
poljoprivredne proizvođače. Kada je reč o šansama Partije centra na sledećim izborima
ankete pokazuju veliku neizvesnost. Prognoze su da će vladajuća koalicija koju „centristi“
čine sa Socijaldemokratama, Zelenom partijom i Partijom levice osvojiti 49,6%, dok će desni blok koji čine umerenjaci, demohrišćani i krajnje desne Švedske demokrate osvojiti 49,3%. Izraženo u mandatima, trenutno vladajuće partije su za svega jedan mandat ispred
opozicije.

Predsednica Partije centra je Eni Luf, mlada sa punih 39 godina, a na čelu stranke nalazi se
od 2011.godine, kada je postala najmlađi lider u istoriji stranke. Iste te 2011.postala je i
ministarka za poslovanje i preduzetništvo. Posle neubedljivih izbora 2018. godine,
predsednik švedskog parlamenta Andreas Norlen je zatražio od Lofove da ispita mogućnost formiranja nove vlade. Lufova je kasnije pokušala da dobije podršku za široku vladu koja je isključila Švedske demokrate i Levu stranku i zadržala netaknutu Alijansu desnog centra, četvoropartijski blok čiji je Partija centra deo. Nedelju dana kasnije odustala je od svoje ponude za formiranje nove vlade. U januaru 2019. na kraju je navela svoju stranku da napusti svoje tradicionalne saveznike desnog centra i podržala lidera socijaldemokrata Stefana Levena kao premijera, koga je kasnije na mestu predsednika vlade nasledila Magdalena Anderson.

Autor: Damjan Macura

POLITIČKI I IZBORNI SISTEM ŠVEDSKE

Kraljevina Švedska je ustavna i unitarna parlamentarna monarhija sa 10,5 miliona stanovnika. Monarh koji vlada od 1973. godine uglavnom ceremonijalno jeste Karl XVI Gustaf. Kralj Švedske je mnoga svoja izvorna ovlašćenja izgubio 1974. godine kada je Vlada izdala tzv. Instrument Vlade kojim se jasno opisao budući politički sistem države. Kralj je dužan da otvara sednice parlamenta, prihvata agremane, prima strane državnike i odlazi u zvanične posete. Ono što je specifično jeste da kralj predsjedava sednicama Saveta za spoljne poslove i nerijetko učestvuje u radu Vlade. Dakle, izvršnu vlast u Švedskoj obavljaju, ceremonijalno kralj, a efektivno Vlada Kraljevine.

Карл XVI Густаф Шведски — Википедија

Kada je reč o zakonodavnoj vlasti, tada ne možemo a da ne spomenemo Rikstag kao okosnicu legislative. Rikstag je jednodomni parlament u kome sedi 349 poslanika biranih na četiri godine. Do ovakve forme parlamenta Švedske došlo se nizom reformi: od klasičnih sednica feudalne staleži iz 1435. godine, preko stvaranja bikameralnog legislativnog tijela 1866. godine, pa sve do konačnih reformi iz 1970. godine. Predsedavajući parlamenta je nakon reformi dobio dosta veća ovlašćenja, kao npr. pravo da imenuje mandatara za sastav Vlade. Poslanici u Rikstagu nisu zaposleni, nego samo privremeno predstavljaju svoje glasače, te dobijaju uplate za svoj rad, a ne i plate.

Pre nego što spomenemo izborni sistem Kraljevine Švedske, potrebno je ukratko predstaviti glavne subjekte na izborima. Stranke u Švedskoj su mnogobrojne, ali ih možemo svrstati u jasno podeljena dva tabora. Prvi blok predstavljaju stranke okupljene oko Socijaldemokratske partije poput Zelenih, a drugi blok čini konzervativno-liberalna koalicija koja okuplja liberale, centriste, desničare i klerikalce. Najvećim periodom u novijoj švedskoj istoriji vladali su socijaldemokrate sa koalicionim partnerima.

Švedski parlament - Euronews.rs

Švedska je podeljena na 29 izbornih jedinica u kojima se proporcionalno broju stanovnika bira ukupno 310 poslanika. Preostalih 39 mesta se koristi za tzv. preraspodelu. U procesu klasične preraspodele učestvuju samo stranke koje su prešle cenzus od 4%, a stranke koje osvoje više od 12% učestvuju u preraspodeli fiksnih mesta posebne izborne jedinice. Da bi stranka ušla u Rikstag potrebno je da pređe cenzus od 4% na nivou države ili 12% na nivou izborne jedinice. U izbornim jedinicama zastupljen je proporcionalni izborni sistem sa otvorenim listama. Na izborima se ujedino biraju i zamjenici poslanika.

Kralj Švedske samo otvara novi saziv parlamenta, ali ne vrši nikakav posao vezan za formiranje nove Vlade. Nakon što predsedavajući Rikstaga sasluša sve predstavnike stranaka, imenuje mandatara kome poverenje izglasavaju poslanici. Nakon toga, premijer imenuje ministre koji su odgovorni isključivo njemu, a on Rikstagu. Ono što je takođe specifično jeste da agencije koje rade u određenim ministarstvima, kao i službe, nisu odgovorne ministarstvima nego Vladi u celini.

Autor: Srđan Radanović

OSVRT NA PREDSEDNIČKU DEBATU

U sredu 20. aprila održala se predsednička debata uoči drugog kruga predsedničkih izbora. Cela Francuska je sa velikim nestrpljenjem očekivala : televizijski duel predsedničkih kanidata Emanuela Makrona i Marine le Pen. Održan svega nekoliko dana pred drugi krug predsedničkih izbora koji će se održati 24. aprila, ovaj susret dva veterana francuske političke scene predstavlja možda i poslednju, ali nesumnjivo za jedan solidan deo francuskih birača presudnu priliku da se odmere ideje i programi samih kandidata. Figurativno rečeno, “pobednik” debate smatra se onaj kandidat koji će biti sposoban da na argumentovaniji i uverljiviji način predstavi  vec poznata stajališta, ali i da razotkrije ona za koja se nije moglo pouzdano znati u široj francuskoj javnosti.

Puno toga deli ove dve sad ved uveliko prepoznatljive figure: od doživljaja evropske ideje, ekonomije, energetske bezbednosti, društva pa do mesta Francuske u globalizovanom svetu. Pa ipak, debata kojoj smo prisustvovali 20. aprila uveče svakako nije bila ista ona od pre pet godina, kada su ideje i stavove, i tada kao i sada, suprotstavili upravo Makron I Le Pen. Postavlja se pitanje: da li se istorija ponavlja, i da li je pobednik drugog kruga isti onaj koji je pobedio i te 2017. godine, ili će ovaj susret doneti prevagu kandidatkinji stranke Nacionalnog okupljanja (skraćeno na francuskom « RN »). Da bismo barem delimično uspeli da odgovorimo na ovo pitanje, svakako bi bilo dobro da analiziramo ovaj susret, a bliska budućnost ce nam veoma brzo ionako dati taj odgovor.

KUPOVNA MOĆ FRANCUZA

Marine le Pen, polazeći sa stanovišta  kritike Makronovog mandata, iznosi ono što ona smatra glavnim problemom savremenog Francuza, a to je pad kupovne moći građana. Kao primer navodi porez na emisiju ugljenika potrebnog za proizvodnju dobara i usluga, sto direktno dovodi do smanjenja novca na raspolaganju srednje I niže klase. Pored toga, ona navodi smanjenje proračuna vlade na tzv.  lični dohodak za stanovanje.  Neka od rešenja za postizanje jačanja sveobuhvatne kupovne moci građana   su sledeća: smanjenje oporezivanja stanovništva, usklađeno tzv. indeksovanje rada na adekvatniji način tako da se budžetska sredstava ravnomernije rasporede, davanje 200 do 300 evra studentima I sredstava najugroženijima, lekarima, itd. Time bi se, pored podizanja kupovne moći pojedinaca, povećala potrošnja u zemlji i dao određeni stimulans sada prilično uljuljkanoj ekonomiji.

Le Penova uverljivo kritikuje sadašnje stanje kupovne moći Francuza, pri čemu je svakako akcenat dat na povećanju cena na tržištu. Jedan od osnova njenih postulata upravo leži u smanjenju poreza na dodatnu vrednost, koji su po njoj, uz porez ugljenika potrebnog za proizvodnju dobara I usluga, jedan od glavnih uzroka protesta žutih prsluka-posledice lošeg materijalnog stanja građana.

Sa druge strane, Emanuel Makron odgovara Le Penovoj na kritike koje mu ona upućuje. Umesto da joj kontrira, on priznaje realnost na terenu, a to je da je došlo do skoka cena usred veoma teške međunarodne situacije koja se nadovezala na turbulencije izazvane korona virusom. Da bi ostao konkretan, on predlaže tzv. fiksnu cenu goriva kako bi zaštitio potrošače. Naime, od početka intervencije Rusije u Ukrajini, došlo je do poremećaja na tržištu energenata upravo zato što je Rusija jedan od najvećih izvoznika gasa i nafte. Time on u dobroj meri uspešno odgovara Le Pen priznavši realnost, ali opet ne bežeći od ponuđenih rešenja za ovaj problem. On zamera Le Pen, i time se nadovezuje na njeno otvoreno pitanje indeksovanja zarada, što ni u jednom trenutku svoga izlaganja ne govori o nezaposlenosti. Tvrdi da je ona smanjena, čime želi da predstavi pozitivne aspekte  svog petogodišnjeg mandata. Po njemu, tu leži ključ uspeha, a ne u povećanju plata, jer, kako kaže, o tome odlučuju poslodavci a ne država. Za razliku od Le Penove, ne smatra da se treba smanjiti porez na dohodak, a taj predlog poput i mnogih drugih, smatra populističkim. Što se tiče same inflacije, on je relativizuje time što navodi da je duplo manja od mnogih država EU i iznosi 4%.

RAT U UKRAJINI

Kada je reč o Ukrajini, Makron podseća na svoje dobro poznate stavove predsednika republike. On pruža jaku podršku Ukrajini u, kako  navodi, agresiji Rusije. Insistira na humanitarnoj i vojnoj pomoći koju pruža i koju bi svakako nastavio da pruža ukoliko bude bio pobednik izbora 24. aprila. Navodi da će Francuska poslati veća sredstva odbrane “kako Kijev ne bi pao “. To bi, kako tvrdi, postigao bez daljnje eskalacije sukoba (što bi najverovanije pretpostavilo direktan rat zapadnih zemalja sa Rusijom). Francuska bi, pod njegovim vodstvom, želela da insistira na distanciranju vodećih svetskih država u usponu sa Moskovom : Kine, Brazila, Indije (tzv. BRIKS zemalja). Za to, kako tvrdi, mora da dođe do afirmacije same Evrope kao vodeće sile u uspostavi ravnoteže međunarodnog poretka, jer Francuska sama to ne može učiniti.

Za razliku od nekih ranijih nastupa, Marin le Pen je daleko više ovaj put pristupila kritički prema Rusiji. Njena pozicija je nedvosmislena: poput predsednika Makrona, ona snažno osuđuje agresiju i pruža punu podršku Ukrajini i ukrajinskom narodu. Gotovo identično kao i njen suparnik, zalaže se za slanje humanitarne i vojne pomoći Ukrajini i podžava sankcije uperene prema Rusiji. U tom svetlu, ona čak afirmativno govori o poziciji koju je imao Makron suočen sa ovim obnovljenim žarištem na istoku Evrope. Međutim, jasna je njena razlika u odnosu na njega : ne podržava sankcije koje su uperene prema ruskim izvoznicima energenata, na prvom mestu gasa I nafte. Ono sto ostaje karakteristika njenog stanovišta u odnosu na Makrona jeste i njen kritički osvrt na spoljnu politiku Evrope koju prati i Francuska, a koja suštinski odvlači Rusiju od sebe, čime je baca u zagrljaj Kine. Tu tezu o “rusko-kineskom bloku kao vodećoj pretnji” Le Pen dosta uspešno izlaže i time argumentovano daje osvrt na međunarodna zbivanja.

Makron je upravo ciljao Le Pen tu gde se čini da je najslabija. Naime, on želi da podvuče njena “proruska stajališta iz prošlosti”. Podseća je na to da je na neki način išla u susret priznavanju aneksije Krima iz 2014. godine, kao i na njena pozitivna stajališta kada je u pitanju ruska međunarodna politika. On tvrdi da su njena stajališta prema Rusiji bila promenjiva, i da je iz tog stava nejasan i ambivalentna njena krajnja pozicija u odnosu na Kremlj.

Interesantan momenat je bio kada on (Makron) govori o dugovima njene stranke prema ruskoj banci. Le Pen ne ostaje dužna Makronu, podsećajući ga da su se on i Putin sastajali veliki broj puta nakon  same aneksije Krima. Na kritiku o ruskom zajmu, Le Penova odgovara da je njena stranka siromašna i da je to učinila usred nemogućnosti da podigne kredit unutar same Fracuske u periodu kada je i sam Makron bio ministar socijalističke vlade Emanuela Valsa.

EVROPSKA UNIJA

Makron podseća na svoj dobro poznati stav o Evropskoj Uniji. On smatra da je razvoj i budućnost same Francuske nespojiv bez jake i odlučne evropske inicijative. Kao što je godinama unazad podvlačio, stub temeljac EU leži u francusko-nemačkom tandemu, u koji, kako navodi, iskreno veruje. Poput već navedenog stava da Francuska jedino kroz Evropu može da predstavlja uticajan faktor odlučivanja u odnosu na zemlje u usponu kada je reč o ukrajinskoj krizi, smatra da i u svim ostalim oblastima suštinski nema alternative jakoj EU. On takođe navodi da je zato važno da sami evropljani razumeju sav značaj političkog projekta koji bi ih učinio snažnima na svetskom planu.

Odgovor same Le Pen nije se dugo čekao. Ona navodi sav apsurd Makronovog viđenja situacije. Naime, tvrdi da ne postoji “evropski” narod kao jedinstveni faktor, već da jedino sto čini konzistentnu celinu jeste francuska nacija. Ona je nastavila u istom tonu: njena neslaganja u odnosu na dosadašnjeg predsednika Francuske leži u slobodnoj trgovini i konkurenciji štetnoj za samu Francusku, nemogućnost da se zaštite francuski potrošači i radnici zbog jeftine radne snage iz drugih evropskih zemalja, delokalizacija preduzeća iz zemlje na ovo prošireno tržište, itd… Pa ipak, ona ne smatra da sve države imaju isti odnos u odnosu na EU kao makronova Francuska. Primećuje da, npr: Nemačka uvek gleda da zaštiti svoje potrošače i privredu unutar EU, i da ne primećuje da sama Francuska deluje usklađeno sa sopstvenim interesima.  Ona se nadovezuje na ovu kritiku, osuđujući Makronovu “evrocentričnost” i govoreći da je to projekat sa perspektivom Francuske kao isključivo kontinentalne, ali ne i svetske zemlje. Poziva se na frankofoni svet, na prekomorske teritorije, na Afriku sa kojom, pored jezika, deli i zajedničku kolonijalnu istoriju.

Makron ovo stajalište vidi kao šizofreno, jer se Le Pen poziva na širi pogled Francuske prema svetu, a da ne želi da je integriše unutar samog kontinenta. On to smatra licemernim, a sveobuhvatnu politiku Le Penove osudio kao projekat zatvaranja i povlačenja u sebe.

Pa ipak, primećuje se promena kada je reč o Le Penovom odnosu prema EU. Na pitanje novinara da li se zalaže za izlaz iz EU kao što je to bio slučaj ranijih godina, Le Pen odgovara da ne, već da želi da promeni samu srž i suštinu ove političke organizacije. Uz to, naglašava razliku između Evropske unije i Evrope, te naglašava svoju privreženost svom evropskom identitetu, ali da to nije sinonim za politički projekat afirmisanog u Mastrihtu 1992.

VERSKI SIMBOLI

Neizbežno je bilo da se i u ovoj debate dva predsednička kandidata dotaknu pitanja francuskog sekularizma i verskih simbola na javnom mestu. Le Pen je svoj dobro poznat stav prema islamizmu isticala i ovaj put. Ona je naglasila da želi da zaustavi dalju islamizaciju Francuske, te da država mora imati adekvatan odgovor naspram onih koji krše pravila i zakone zemlje u kojoj žive. Naravno, osnov za francuski sekularizam ističe se pre svega u francuskom zakonu iz 1905. koji odvaja crkvu od države, i na koji se prirodno i Makron i Le Pen pozivaju. Akcenat ove debate kada je sekularizam u pitanju jeste Le Penova želja za ukidanjem svih verskih simbola na javnim mestima. Svakako, treba imati u vidu da bi se ovakav predlog pre svega odnosio na pripadnike verske zajednice koja se u najvećem broju kreću odeveni u feredži.

Njen protivkandidat se ovakvom predlogu protivi po više osnova. To je predlog  “koji se kosi sa prosvetiteljstvom” i konceptom slobode iz Francuske revolucije na koji se stalno poziva. Pored tog kako navodi “moralno problematičnog” preloga, mišljenja je da bi tako nešto “izazvalo građanski rat u nekim delovima zemlje”. Iz konteksta, tu se pre svega misli na one delove zemlje u kojoj žive pripadnici različitih verskih zajednica u velikom broju, a to su pre svega periferije velikih gradova. On jasno pravi distinkciju između javnog prostora, u kome imate pravo da istaknete svoje versko opredeljenje, i institucija od javnog značaja kao sto su škole, u kojima se formatira svest budućih građana, i u kojima isticanje bilo kakvog religijskog predznaka nije dopušteno. Makron ističe, čime želi da da snagu sopstvenoj argumentaciji, da bi eventualnim zakonom o zabrani isticanja verskih simbola Francuska postala prva zemlja na svetu koja čini ovako nešto.

ZAKLJUČAK

Jedna zanimljiva interaktivna anketa, sprovedena pred samu predsedničku debatu u francuskim novinama Figarou, na pitanje “Da li će na vaš izbor glasanja uticati debata dva predsednička kandidata ?” – pokazuje, da na uzorku od oko 140 000 ljudi, 85% njih ishod same debate neće opredeliti za izbor kandidata kome će poveriti svoje poverenje. No ipak, 15% njih je odgovorilo pozitivno na pitanje, što nije mali broj imajući u vidu da u izbornim anketama, Makron u proseku vodi sa 55% potencijalno osvojenih glasova , prema 45% koliko bi osvojila Le Pen.

Jedno je sigurno: iako pouzdanog odgovora možemo imati tek 24. uveče, ovaj drugi krug predsedničkih izbora neće biti svakako tako uverljiva razlika za pobedničkog kandidata kao što je to slučaj bio pre pet godina. I tome je nesumnjivo doprinela ublaženija retorika Le Pen, što pokazuje i ova debata, ali i nesumnjivo plod veoma teških i kriznih vremena za samu Francusku i čitav svet.

Autor: Marko Cvetković

VISOK RIZIK OD UZDRŽANOSTI GRAĐANA

“Ko god da pobedi, zemljom će se teže vladati u narednih pet godina”, izjavio je politički
analitičar Kloi Morin. “Ako Emanuel Makron bude reizabran, parlamentarni izbori bi trebalo da dovedu do toga da radikalnije pozicije budu prilično loše zastupljene u Parlamentu. Oni će stoga biti više u medijskoj opoziciji ili na ulici nego u parlamentarnoj opoziciji”. Uzdržanih će verovatno biti više u ovu nedelju nego u prvom krugu (26,31%). U svojim poslednjim istraživanjima instituti Ifop i Ipsos procenjuju da je uzdržanih između 26 i 28 odsto, što je ispod rekorda za drugi krug 1969. godine (31,1 odsto).

Autor: Srđan Radanović

POSLEDNJE PRIPREME ZA DRUGI KRUG IZBORA

U dve francuske opštine sutra će glasati elektronski, dok će ostali delovi države glasati uz pomoć papirića. Oko 70% čitalaca lista Figaro, smatra da je ova kampanja bila poprilično dosadna, nebitna i ne toliko odlučujuća. Prema posljednjim analizama Economista, 56% anketiranih će sutra glasati za Makrona, dok 44% za Le Penovu. Izborne jedinice se otvaraju u 8 časova, a rezultati izlaznosti biće saopšteni u 12 i 17 časova.

Autor: Srđan Radanović