Makron je postao prvi predsednik Francuske koji je reizabran na tom mestu posle Žaka Širaka. Ne možemo reći da je to iznenađenje, ali možemo da je bilo lakše nego što se očekivalo. Bez obzira na ubedljivu pobedu, Makron neće imati vremena za slavlje. Čekaju ga veliki izazovi kako na unutrašnjem planu, tako i na spoljnom. Evropska unija, situacija u Ukrajini, ekonomska i socijalna pitanja prosečnog Francuza, ekologija su samo neka od pitanja za koja se od Makrona traže odgovori.
Kampanja je imala nekoliko faza. S obzirom na to da je kampanja počela istovremeno sa ratom u Ukrajini, upravo je to bila glavna tema prvih nekoliko nedelja kampanje svih kandidata. Kandidati su iznosili stavove o tom pitanju i onda kada nisu želeli da pričaju o tome, jer su novinari insistirali da čuju šta kandidati misle o tome. Makron se najviše bavio ovim problemom. Svakodnevno se telefonski čuo sa Putinom i Zelenskim, želeo je da posreduje u pregovorima. Iza svega se krila želja da se kruniše za lidera Evrope. Tih dana je zanemario kampanju, jer je verovao da je prednost tolika da i bez kampanje ulazi u drugi krug. Međutim, uskoro se suočio sa nemirima na Korizci. Tada je morao da se posveti i unutrašnjim problemima i obećao je autonomiju, koja će izgleda ostati samo predizborno obećanje.
Za to vreme su Le Pen i Melanšon govorili o socijalnim i ekonomskim problemima građana. Uprava ta strategija im je pomogla da u prvom krugu osovoje više glasova nego u prvom krugu 2017. godine. Ostaje zauvek misterija da li bi Melanšon prestigao Le Pen i prošao u drugi krug da su izbori u prvom krugu održani nedelju ili dve dana kasnije. Razlika između ova dva kandidata je bila svega malo više od jednog procenta.
Kampanja za drugi krug je bila sasvim drugačija. Makron je ublažio retoriku po mnogim pitanjima као što je starosna dob za odlazak u penziju. Tokom prvog dela kampanje je bio rigidan da 65 godina bude za odlazak u penziju, dok je u kampanju za drugi krug otvorio mogućnost da se o tome odluči i na referendum. Govorio je i o ekološkim problemima, kritikujući predlog Marin le Pen da se otvore nuklearne elektrane i insistirajući na obnovljivim izvorima energije. Takođe, posvetio se i prekomorskim teritorijama zato je “poslao” premijera na Reunion. Ipak, to mu nije donelo uspeha u tom delu teritorije. Ne treba zanemariti da je Makronu pomogla i podrška dva njegova prethodnika Olanda i Sarkozija, kao i premijera Nemačke Šolca, Španije Sančeza i Portugala Koste, uz sve to, stigla je podrška i 500 uglednih ličnosti iz javnog života Francuske, ali i od ruskog opozicionara Navaljnog.
Le Pen nije pomogla ni debate kao najvažnija tačka kampanje. Iako je nastupila mnogo pripremljenije i smirenije nego 2017, čini se da je Makron izašao kao pobednik i ovoga puta. Istraživanja su pokazala da je blizu 60% kao pobednika debate videlo Makrona, a da je to tako najbolje govori činjenica da su ankete pokazale da je Makron povećao u svoju prednost između jednog i dva procenta poena u odnosu na protivkandidatkinju.
Pitanja koja brinu francusku javnost posle nedeljnih izbora jeste da je Marin le Pen dobila mnogo više glasova nego 2017. i veliki broj apstinenata (gotovo 28%), odnosno najviše u drugom krugu predsedničkih izbora od 1969. godine. Najbolji odgovor na ova pitanja daće junski izbori za Donji dom. Marin le Pen i Melanšon će pokušati da to iskoriste kako bi povratili značaj desnice i levice, dok Makron želi da zadrži apsolutnu većinu kako se u narednih pet godina ne bi suočavao još i sa kohabitacijom. To bi uticalo da ima manje prostora za bavljenja spoljnom politikom, odnosno stvaranjem suverene Evropske unije sa njim na čelu. Upravo zato nije slučajno što francuski mediji junske izbore nazivaju “trećim krugom”.
U sredu 20. aprila održala se predsednička debata uoči drugog kruga predsedničkih izbora. Cela Francuska je sa velikim nestrpljenjem očekivala : televizijski duel predsedničkih kanidata Emanuela Makrona i Marine le Pen. Održan svega nekoliko dana pred drugi krug predsedničkih izbora koji će se održati 24. aprila, ovaj susret dva veterana francuske političke scene predstavlja možda i poslednju, ali nesumnjivo za jedan solidan deo francuskih birača presudnu priliku da se odmere ideje i programi samih kandidata. Figurativno rečeno, “pobednik” debate smatra se onaj kandidat koji će biti sposoban da na argumentovaniji i uverljiviji način predstavi vec poznata stajališta, ali i da razotkrije ona za koja se nije moglo pouzdano znati u široj francuskoj javnosti.
Puno toga deli ove dve sad ved uveliko prepoznatljive figure: od doživljaja evropske ideje, ekonomije, energetske bezbednosti, društva pa do mesta Francuske u globalizovanom svetu. Pa ipak, debata kojoj smo prisustvovali 20. aprila uveče svakako nije bila ista ona od pre pet godina, kada su ideje i stavove, i tada kao i sada, suprotstavili upravo Makron I Le Pen. Postavlja se pitanje: da li se istorija ponavlja, i da li je pobednik drugog kruga isti onaj koji je pobedio i te 2017. godine, ili će ovaj susret doneti prevagu kandidatkinji stranke Nacionalnog okupljanja (skraćeno na francuskom « RN »). Da bismo barem delimično uspeli da odgovorimo na ovo pitanje, svakako bi bilo dobro da analiziramo ovaj susret, a bliska budućnost ce nam veoma brzo ionako dati taj odgovor.
KUPOVNA MOĆ FRANCUZA
Marine le Pen, polazeći sa stanovišta kritike Makronovog mandata, iznosi ono što ona smatra glavnim problemom savremenog Francuza, a to je pad kupovne moći građana. Kao primer navodi porez na emisiju ugljenika potrebnog za proizvodnju dobara i usluga, sto direktno dovodi do smanjenja novca na raspolaganju srednje I niže klase. Pored toga, ona navodi smanjenje proračuna vlade na tzv. lični dohodak za stanovanje. Neka od rešenja za postizanje jačanja sveobuhvatne kupovne moci građana su sledeća: smanjenje oporezivanja stanovništva, usklađeno tzv. indeksovanje rada na adekvatniji način tako da se budžetska sredstava ravnomernije rasporede, davanje 200 do 300 evra studentima I sredstava najugroženijima, lekarima, itd. Time bi se, pored podizanja kupovne moći pojedinaca, povećala potrošnja u zemlji i dao određeni stimulans sada prilično uljuljkanoj ekonomiji.
Le Penova uverljivo kritikuje sadašnje stanje kupovne moći Francuza, pri čemu je svakako akcenat dat na povećanju cena na tržištu. Jedan od osnova njenih postulata upravo leži u smanjenju poreza na dodatnu vrednost, koji su po njoj, uz porez ugljenika potrebnog za proizvodnju dobara I usluga, jedan od glavnih uzroka protesta žutih prsluka-posledice lošeg materijalnog stanja građana.
Sa druge strane, Emanuel Makron odgovara Le Penovoj na kritike koje mu ona upućuje. Umesto da joj kontrira, on priznaje realnost na terenu, a to je da je došlo do skoka cena usred veoma teške međunarodne situacije koja se nadovezala na turbulencije izazvane korona virusom. Da bi ostao konkretan, on predlaže tzv. fiksnu cenu goriva kako bi zaštitio potrošače. Naime, od početka intervencije Rusije u Ukrajini, došlo je do poremećaja na tržištu energenata upravo zato što je Rusija jedan od najvećih izvoznika gasa i nafte. Time on u dobroj meri uspešno odgovara Le Pen priznavši realnost, ali opet ne bežeći od ponuđenih rešenja za ovaj problem. On zamera Le Pen, i time se nadovezuje na njeno otvoreno pitanje indeksovanja zarada, što ni u jednom trenutku svoga izlaganja ne govori o nezaposlenosti. Tvrdi da je ona smanjena, čime želi da predstavi pozitivne aspekte svog petogodišnjeg mandata. Po njemu, tu leži ključ uspeha, a ne u povećanju plata, jer, kako kaže, o tome odlučuju poslodavci a ne država. Za razliku od Le Penove, ne smatra da se treba smanjiti porez na dohodak, a taj predlog poput i mnogih drugih, smatra populističkim. Što se tiče same inflacije, on je relativizuje time što navodi da je duplo manja od mnogih država EU i iznosi 4%.
RAT U UKRAJINI
Kada je reč o Ukrajini, Makron podseća na svoje dobro poznate stavove predsednika republike. On pruža jaku podršku Ukrajini u, kako navodi, agresiji Rusije. Insistira na humanitarnoj i vojnoj pomoći koju pruža i koju bi svakako nastavio da pruža ukoliko bude bio pobednik izbora 24. aprila. Navodi da će Francuska poslati veća sredstva odbrane “kako Kijev ne bi pao “. To bi, kako tvrdi, postigao bez daljnje eskalacije sukoba (što bi najverovanije pretpostavilo direktan rat zapadnih zemalja sa Rusijom). Francuska bi, pod njegovim vodstvom, želela da insistira na distanciranju vodećih svetskih država u usponu sa Moskovom : Kine, Brazila, Indije (tzv. BRIKS zemalja). Za to, kako tvrdi, mora da dođe do afirmacije same Evrope kao vodeće sile u uspostavi ravnoteže međunarodnog poretka, jer Francuska sama to ne može učiniti.
Za razliku od nekih ranijih nastupa, Marin le Pen je daleko više ovaj put pristupila kritički prema Rusiji. Njena pozicija je nedvosmislena: poput predsednika Makrona, ona snažno osuđuje agresiju i pruža punu podršku Ukrajini i ukrajinskom narodu. Gotovo identično kao i njen suparnik, zalaže se za slanje humanitarne i vojne pomoći Ukrajini i podžava sankcije uperene prema Rusiji. U tom svetlu, ona čak afirmativno govori o poziciji koju je imao Makron suočen sa ovim obnovljenim žarištem na istoku Evrope. Međutim, jasna je njena razlika u odnosu na njega : ne podržava sankcije koje su uperene prema ruskim izvoznicima energenata, na prvom mestu gasa I nafte. Ono sto ostaje karakteristika njenog stanovišta u odnosu na Makrona jeste i njen kritički osvrt na spoljnu politiku Evrope koju prati i Francuska, a koja suštinski odvlači Rusiju od sebe, čime je baca u zagrljaj Kine. Tu tezu o “rusko-kineskom bloku kao vodećoj pretnji” Le Pen dosta uspešno izlaže i time argumentovano daje osvrt na međunarodna zbivanja.
Makron je upravo ciljao Le Pen tu gde se čini da je najslabija. Naime, on želi da podvuče njena “proruska stajališta iz prošlosti”. Podseća je na to da je na neki način išla u susret priznavanju aneksije Krima iz 2014. godine, kao i na njena pozitivna stajališta kada je u pitanju ruska međunarodna politika. On tvrdi da su njena stajališta prema Rusiji bila promenjiva, i da je iz tog stava nejasan i ambivalentna njena krajnja pozicija u odnosu na Kremlj.
Interesantan momenat je bio kada on (Makron) govori o dugovima njene stranke prema ruskoj banci. Le Pen ne ostaje dužna Makronu, podsećajući ga da su se on i Putin sastajali veliki broj puta nakon same aneksije Krima. Na kritiku o ruskom zajmu, Le Penova odgovara da je njena stranka siromašna i da je to učinila usred nemogućnosti da podigne kredit unutar same Fracuske u periodu kada je i sam Makron bio ministar socijalističke vlade Emanuela Valsa.
EVROPSKA UNIJA
Makron podseća na svoj dobro poznati stav o Evropskoj Uniji. On smatra da je razvoj i budućnost same Francuske nespojiv bez jake i odlučne evropske inicijative. Kao što je godinama unazad podvlačio, stub temeljac EU leži u francusko-nemačkom tandemu, u koji, kako navodi, iskreno veruje. Poput već navedenog stava da Francuska jedino kroz Evropu može da predstavlja uticajan faktor odlučivanja u odnosu na zemlje u usponu kada je reč o ukrajinskoj krizi, smatra da i u svim ostalim oblastima suštinski nema alternative jakoj EU. On takođe navodi da je zato važno da sami evropljani razumeju sav značaj političkog projekta koji bi ih učinio snažnima na svetskom planu.
Odgovor same Le Pen nije se dugo čekao. Ona navodi sav apsurd Makronovog viđenja situacije. Naime, tvrdi da ne postoji “evropski” narod kao jedinstveni faktor, već da jedino sto čini konzistentnu celinu jeste francuska nacija. Ona je nastavila u istom tonu: njena neslaganja u odnosu na dosadašnjeg predsednika Francuske leži u slobodnoj trgovini i konkurenciji štetnoj za samu Francusku, nemogućnost da se zaštite francuski potrošači i radnici zbog jeftine radne snage iz drugih evropskih zemalja, delokalizacija preduzeća iz zemlje na ovo prošireno tržište, itd… Pa ipak, ona ne smatra da sve države imaju isti odnos u odnosu na EU kao makronova Francuska. Primećuje da, npr: Nemačka uvek gleda da zaštiti svoje potrošače i privredu unutar EU, i da ne primećuje da sama Francuska deluje usklađeno sa sopstvenim interesima. Ona se nadovezuje na ovu kritiku, osuđujući Makronovu “evrocentričnost” i govoreći da je to projekat sa perspektivom Francuske kao isključivo kontinentalne, ali ne i svetske zemlje. Poziva se na frankofoni svet, na prekomorske teritorije, na Afriku sa kojom, pored jezika, deli i zajedničku kolonijalnu istoriju.
Makron ovo stajalište vidi kao šizofreno, jer se Le Pen poziva na širi pogled Francuske prema svetu, a da ne želi da je integriše unutar samog kontinenta. On to smatra licemernim, a sveobuhvatnu politiku Le Penove osudio kao projekat zatvaranja i povlačenja u sebe.
Pa ipak, primećuje se promena kada je reč o Le Penovom odnosu prema EU. Na pitanje novinara da li se zalaže za izlaz iz EU kao što je to bio slučaj ranijih godina, Le Pen odgovara da ne, već da želi da promeni samu srž i suštinu ove političke organizacije. Uz to, naglašava razliku između Evropske unije i Evrope, te naglašava svoju privreženost svom evropskom identitetu, ali da to nije sinonim za politički projekat afirmisanog u Mastrihtu 1992.
VERSKI SIMBOLI
Neizbežno je bilo da se i u ovoj debate dva predsednička kandidata dotaknu pitanja francuskog sekularizma i verskih simbola na javnom mestu. Le Pen je svoj dobro poznat stav prema islamizmu isticala i ovaj put. Ona je naglasila da želi da zaustavi dalju islamizaciju Francuske, te da država mora imati adekvatan odgovor naspram onih koji krše pravila i zakone zemlje u kojoj žive. Naravno, osnov za francuski sekularizam ističe se pre svega u francuskom zakonu iz 1905. koji odvaja crkvu od države, i na koji se prirodno i Makron i Le Pen pozivaju. Akcenat ove debate kada je sekularizam u pitanju jeste Le Penova želja za ukidanjem svih verskih simbola na javnim mestima. Svakako, treba imati u vidu da bi se ovakav predlog pre svega odnosio na pripadnike verske zajednice koja se u najvećem broju kreću odeveni u feredži.
Njen protivkandidat se ovakvom predlogu protivi po više osnova. To je predlog “koji se kosi sa prosvetiteljstvom” i konceptom slobode iz Francuske revolucije na koji se stalno poziva. Pored tog kako navodi “moralno problematičnog” preloga, mišljenja je da bi tako nešto “izazvalo građanski rat u nekim delovima zemlje”. Iz konteksta, tu se pre svega misli na one delove zemlje u kojoj žive pripadnici različitih verskih zajednica u velikom broju, a to su pre svega periferije velikih gradova. On jasno pravi distinkciju između javnog prostora, u kome imate pravo da istaknete svoje versko opredeljenje, i institucija od javnog značaja kao sto su škole, u kojima se formatira svest budućih građana, i u kojima isticanje bilo kakvog religijskog predznaka nije dopušteno. Makron ističe, čime želi da da snagu sopstvenoj argumentaciji, da bi eventualnim zakonom o zabrani isticanja verskih simbola Francuska postala prva zemlja na svetu koja čini ovako nešto.
ZAKLJUČAK
Jedna zanimljiva interaktivna anketa, sprovedena pred samu predsedničku debatu u francuskim novinama Figarou, na pitanje “Da li će na vaš izbor glasanja uticati debata dva predsednička kandidata ?” – pokazuje, da na uzorku od oko 140 000 ljudi, 85% njih ishod same debate neće opredeliti za izbor kandidata kome će poveriti svoje poverenje. No ipak, 15% njih je odgovorilo pozitivno na pitanje, što nije mali broj imajući u vidu da u izbornim anketama, Makron u proseku vodi sa 55% potencijalno osvojenih glasova , prema 45% koliko bi osvojila Le Pen.
Jedno je sigurno: iako pouzdanog odgovora možemo imati tek 24. uveče, ovaj drugi krug predsedničkih izbora neće biti svakako tako uverljiva razlika za pobedničkog kandidata kao što je to slučaj bio pre pet godina. I tome je nesumnjivo doprinela ublaženija retorika Le Pen, što pokazuje i ova debata, ali i nesumnjivo plod veoma teških i kriznih vremena za samu Francusku i čitav svet.
Kada govorimo o istorijskom kontekstu i rađanju Francuske Pete Republike neizbežno je ime njenog tvorca Šarla de Gola. Pobuna u Alžiru i borba za nezavisnost započela je 1954, a eskalirala do 1958. godine. Kriza je uzela maha, a francuska vojska je maja mesec 1958. godine formirala “Komitet javnog spasa“ koji je predvodio general Masi, koji 13.maja te godine upućuje poziv Šarlu de Golu da se vrati na vlast. Dva dana kasnije, De Gol je istakao da je spreman da preuzme vođenje Francuske. Početkom juna, postao je poslednji predsednik vlade Francuske Četvrte republike, a istovremeno je počeo da radi na novom Ustavu – Pete Republike.
Takav redosled događanja pružio je priliku De Golu da novi ustav kreira u skladu sa sopstvenom političkom vizijom. Heroj Francuske iz Drugog svetskog rata imao je veliku popularnost i bio omiljen u narodu. Bio je veliki kritičar “politikanstva“ i načina na koji su funkcionisale političke partije, koje neretko svoj lični interes stavljaju iznad interesa zemlje i smatrao je da je rešenje u snažnoj ličnosti šefa države koji će imati veća ovlašćenja. De Gol je imao stav da će apsolutna dominacija predsedničke figure biti garancija stabilnosti i moći države. Njegove ideje i danas su okosnica ustavnog položaja koje predsednik ima u Francuskoj. U tom periodu, krajem pedesetih godina prošlog veka, predsednički sistem nije mogao biti sproveden po principu koji je danas prepoznatljiv u političkim sistemima mnogih država.
Ustav Francuske Pete Republike je u sebi sadržao brojne elemente parlamentarnog režima, sve do Ustavne promene iz 1962. godine. De Gol je rizikovao odlučujuću da referendum o ovom ustavnom pitanju pretvori u plebiscit čime je doveo u pitanje svoju funkciju. Od tada će svi francuski predsednici biti birani na neposrednim izborima što će im omogućiti da crpe ogroman legitimitet i sačuvaju prevlast svoje funkcije.
Nakon izbora decembra 1958. koji su bili indirektni, 1965.godine održani su prvi direktni izbori, a glavni oponent De Golu bio je Fransoa Miteran koji će i u naredne tri decenija biti jedna od najvažniji političkih ličnosti Francuske. De Gol je te izbore pobedio sa 55,2% osvojenih glasova, naspram Miteranovih 44,8%.
Novi mandat doneo je podjednako uzburkana dešavanja, naročito na spoljnopolitičkom planu. Februara 1966. De Gol je nezadovoljan pozicijom Francuske, povukao svoju zemlju iz zajedničke NATO komande. Šestodnevni rat u Izraelu, kao i građanski rat u Nigeriji, bila su pitanja sa kojima se De Gol suočavao. Penzionisao se 1969. godine nakon poraza na referendumu o pretvaranju Senata u savetodavno telo. De Gol nije želeo da vlada bez podrške naroda. Na predsedničkim izborima pobedio je Žorž Pompidu koji je u drugom krugu „potukao“ Alaina Pohera, osvojivši 58,2 procenta spram 41,8% koliko je dobio Poher.
Ako govorimo o potencijalnim nedostacima pozicije predsednika u Francuskoj, onda je to svakako u slučaju kohabitacije ili nedovoljnog broja poslanika u parlamentu. Prvi koji je to osetio bio je treći predsednik Pete Republike Valeri Žiskar D’Esten koji je tu funkciju obavljao od 1974. do 1981. godine. D’Esten je na izborima 1974.godine sa 50,8% tesno pobedio Fransou Miterana sa 49,2% kome je to bila druga izgubljena predsednička trka. On je bio lider Nezavisnih republikanaca koja je bila manjinski partner u degolističkoj koaliciji. Suočen sa ovakvim uslovima nikada nije imao apsolutnu podršku parlamentarne većine, tako da nije mogao da odlučuje o svemu.
Takav položaj D’Estena uticao je da se na izborima 1981. ponovo susretne sa starim rivalom – Fransoom Miteranom, koji ga je ovog puta pobedio. Miteran je sa svojim sloganom “Mirna snaga“ uspeo da ostvari ono što mu nije pošlo za rukom prethodna dva puta. Sa dobijenih 51,8% posto podrške, Miteran se konačno uselio u Jelisejsku palatu i započeo svoj prvi sedmogodišnji predsednički mandat.
Kada pratimo izborni proces u Srbiji uvek je jedna od tema izlaznost. Čiji glasači će izaći, kome koja izlaznost odgovara… Čini se da u Francuskoj baš i nije tako. Francuska kao etablirana demokratija, čiji građani imaju svest da su neki njihovi preci bili spremni da daju svoj život kako bi pravo glasa postalo opšte i univerzalno, ima visoku izlaznost koja varira oko 80%.
U prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj 2022. godine izlaznost je bila nešto više od 74%, što je najslabija izlaznost od 2002. godine. Pre tačno 20 godina izlaznost je bila oko 72% i smatra se najnižom u Petoj republici. Poređenja radi, na prošlim izborima, pre pet godina je izlaznost bila oko 80 procenata. Međutim, otvara se pitanje da li će izlaznost u drugom krugu biti veća ili manja. Postoje argumenti za oba odgovora. Veća bi trebalo da bude jer građani Francuske odlučuju o šefu države za narednih pet godina, a argument za nižu izlaznost bi trebalo tražiti u biračkom telu Žan-Lika Melanšon kojem je za oko 1,5% izmakao drugi krug. Takođe, ostao je nedorečen koga podržati u drugom krugu, tačnije znamo koga neće podržati, a to je Marin le Pen. To nužno ne znači da podržava Makrona. Marin le Pen je izjavom da Francuska treba da izađe iz NATO-a verovatno pokušala da se umeša u biračko telo Melanšona i prisvoji deo njegovog (Melanšonovog) programa pred drugi krug, a samim tim i uđe u njegovo biračko telo.
Takođe, ako se vratimo unazad u prethodna dva izborna procesa, ni tu ne možemo da nađemo pravilnost o izlaznosti u drugom krugu. Pre pet godina izlaznost je bila nešto manje u drugom krugu, a 2012. je bila nešto veća. U ta oba prethodna izborna procesa nekako se pobednik znao unapred, jer omraženost Sarkozija (2012.) i Le Pen (2017.) nikakva kampanja od dve nedelje nije mogla da ublaži. S obzirom da sada Makron, bar po anketama, ima baš blagu prednost možda upravo to mobiliše biračko telo.
Na kraju se treba osvrnuti i na pitanje s početka, kom kandidatu odgovara kolika izlaznost. Utisak je da ruralnije sredine glasaju više od gradskih, a to je biračko telo kandidatkinje Le Pen. Makron ima veću podršku u gradovima, a u Parizu je zabeležena izlaznost manja od 60 procenata u prvom krugu. Ne treba zanemariti ni prekomorske teritorije koje su masovno glasale za Melanšona i možda se upravo tu krije rešenje jednačine sa dve nepoznate ko će od 25. aprila sedeti u Jelisejsko palati.
“I kad bih imao sto godina, najlepši dan bi mi uvek bio: sutra” rekao je Sartr, a Uelbek dodao “u životu se može svašta dogoditi, a pogotovo ništa”. Njihove rečenice dugo će obeležavati kulturu Francuske potajno izjedući sistem Pete republike. Bahato suprotstavljanje vrhovnom komandantu generalu Šarlu de Golu, kako mnogi kažu, poslednjem evropskom suverenu, tada je ostalo primećeno i zapisano u istoriji. No, De Gol, uz sve njegove mane i krvničke kolonijalističke politike, nije bio predsednik bluda i razvrata, niti predsjednik koji je svojim suparnicima rekao “lažeš”. Predsednici koji će naslediti njegov kabinet u Jelisejskoj palati degradirali su poziciju čelnika jedine nuklearne sile kontinentalne Evrope. Makron se sa svojom opozicijom, a u ovom slučaju Marin le Pen, bori uvredama. Više nije ni to strano, a postaje i zanimljivo, pogotovo u kampanji koja je puzila kao puž između nehotičnih koraka prolaznika. Puževi su kandidati, a nehotični koraci koji iza sebe ostavljaju prljavi pečat nafte i gasa, su ruski.
Kada su se začuli prvi pucnji ruskih mitraljeza u Ukrajini, izbori u ovoj državi pali su u drugi plan. Borba za pozicioniranje i koordinisanje samo pojedinima je pošla za rukom. Srbija, iako ostrvo okruženo vojnim bazama NATO-a, rekla je ne galimatijasu pogrešnih odluka EU prema Rusiji. Samo, jako je tužno gledati kako se jedna Francuska, Italija, pa čak i nikad opasnija Nemačka, odriču svojih primarnih i izvornih interesa, povinujući se, po ko zna koji put, svetskom policajcu kojeg od žarišta rata razdvaja okean. Evropa je postala poprište smrti opet, a Francuska pokušava, ili bar Makron tako kaže, da izdejstvuje mir, da smiri situaciju koja može da eskalira u rat do sad neviđenih razmjera. Makron usredsređen na Rusiju, Le Pen na dovitljive pokušaje uklanjanja sebe sa slike iz Kremlja, Melašon na neutralnost i izlazak iz NATOa… Kandidati su bili zaposleni ove sezone više na privatnim biografijama nego na težnji približavanju građanima. Poprilično statično i gotovo pred sam foto-finiš kampanje, Emanuel Makron, elitistički sa svojom suprugom, stupa na raskošni podijum nalik na bokserski ring. Sam je na njemu, ali se bori protiv mnogih. Le Pen mu diše za vratom i pokušava da trči što brže ne gubeći nadu u pobjedu prvog kruga, jer kako i sam kaže “predviđanja vas lažu”. Postavljamo si već dugo pitanje, da li je ovog puta Le Pen spremna da osvoji titulu ko-kneza Andore, ili treba da čeka da još Prsluka požuti Jelisejska polja, baš onda kada uvenu i poslednje latice cveća? Odgovor na to pitanje nam je blizu, čak u prvoj knjižari. Mišel Uelbek, već pomenuti autor, ne skriva svoj nagon predviđanja. Neretko mu je to pošlo za rukom pa se otisnuo u još jednu eksperimentalnu avanturu.
“Godina je 2027. i Le Pen daje ostavku na mesto predsednice stranke, Zemur izaziva ili mržnju ili divljenje, a Emanuel Makron je veličanstvena politička životinja koja svetluca od početka njegovog meteorskog uspona”. Uelbekovo “Uništenje”, prepuno ovakvih isečaka iz budućnosti, vodi nas do zaključka da čak ni ovaj pisac ne misli da su Francuzi ogrezli u desnicu. Ovog puta najviše je desničarskih kandidata do sad, i protiv njih se bori ideološki klizač na ledu – Emanuel Makron. Ako je u Srbiji bila borba između suverenista i globalista, u Francuskoj je to ideološko-civilizacijska borba. Pojedini kandidati, poput Zemura, reći će da je ovo presudan izbor građana, oni biraju žele li Francusku Francuza ili nekih drugih “bezvrednih”, “ništavila” . Drugi će govoriti pak o ekonomiji i socijalnom osiguranju, čemu pribegava, sada umerena kandidatkinja desnice Marin le Pen. Nakon Zemurovih reči, na prečac nam se učini da je Le Pen otplovila daleko od luke na moru izgubljenih prilika koju je izgradio njen otac, antisemita, rasista, homofob i na kraju, bivši političar.
Iako pokušava da ideološke nesuglasice stavi po strani, rasistički narativ koji se da čuti u nastupima glavne Makronove suparnice, je stavlja u poziciju lošiju od političara koji se davno proglasio evropskim liderom. “Republika u pokretu” je partija koja je doživela bajkoviti uspeh na prošlim izborima, a od tada je uspela da svojim socijalnim reformama izvede mase ljudi na ulice, da slika Monmartra u drugoj deceniji ovog turobnog veka, osvane okovana daskama i zaštitnim ogradama. Radnička prava su gotovo iščezla novim zakonom koji omogućava lako otpuštanje radnika. Zakonodavstvom je potpuno zavladala neoliberalna ekonomska svita, dakle, kompanije. No, Makron nikada nije bežao od elitizma, zato je i svoju ideologiju nastojao centrirati. No, ako pristanemo na Uelbekovu ekskurziju u budućnost, sve ove, sa stajališta leve strane, negativne karakteristike njegovog mandata, pašće u vodu. Kriza je dovela do toga da će se birati manje zlo. Ili bar predvidljivije. Za veliku većinu Francuza Makron čak ni ne spada u kategoriju lošeg. Bogati vladaju društvom, a oni žele manje poreze, zato žele i Makona. Ideološka tvrđava koju je oko sebe izgradio Melašon, ovoga puta brani njegovu čast ali ga zatvara i u tamnicu još jednog poraza.
Po svim procenama, takav će ostati i koncept Šeste republike i suverene Francuske daleko od NATOa. Možda najviše zapostavljena kampanja, i to ne voljom medija ili građana, jeste kampanja konzervativke Valeri Pekres. U početku nametana kao kompromis, a sada kao još jedna izgubljena šansa. Kako sama govori, spoj Margaret Tačer i Angele Merkel, nije našla autentično mesto na političkom nebu Francuske. Ideje su joj kompromisne, ali opet poprilično desne i konzervativne. Liberalna je samo u ekonomiji. Na svu lošu pozicioniranost u istraživanjima, Pekres je i zaražena COVID-om morala da radi od kuće. Makron je sve bliži pobedi, ali ne u prvom krugu. Desni metež onih koji otpadnu do drugog kruga, stvara mu glavobolju, dok Le Pen naglašava “ja sam feniks, dižem se iz pepela”. Kad bi Uelbek pogrešio, i Sartr se probudio u Francuskoj sa “svojim istinskim identitetom” on bi rekao, “ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.”
U okviru Centra za društvena istraživanja sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu sam sa grupom studenata, od druge polovine februara, započeo praćenje izbornog procesa u Francuskoj. Glavno pitanje sa kojim smo počeli ovaj rad bilo je može li Makorn da prebrodi sva nezadovoljstva građana koja su jedna od obeležja njegovog mandata i postane prvi reizabrani predsednik posle Žaka Širaka 2002. godine. Međutim, posle samo nekoliko dana kriza u Ukrajini je eksalirala što je zasenilo čitavu kampanju u Francuskoj. Predsednički kandidati su u svoj fokus stavili tu temu i čitavu javnost su zanimali isključivo stavovi kandidata po tom pitanju, pogotovu su se francuski i svetski mediji bavili stavovima desničarskih kandidata Marin le Pen i Erika Zemura.
Upravo ta situacija pasivizovala je čitavu kampanja, a istovremeno omogućili skok popularnosti Makronu. Makron se postavio kao lider Evropske unije, na koje mesto pretenduje još od odlaska Angele Merkel sa mesta nemačkog kancelara, razgovarajući svakodnevno sa Putinom i Zelenskim. Kasnije, kada se sukob intenzivirao nastavljao je da insistira na pregovorima, želeći i da posreduje u pregovorima. Sve to mu je omogućilo da, prema trenutnim anketama, računa na oko 30% u prvom krugu predsedničkih izbori 10. aprila. Da je Makron u uzlaznom pravcu rejtimga, najbolje govori podatak da je Makron na predsedničkim izborima pre pet godina u prvom krugu imao oko 24% podrške biračkog tela. Takođe, u zavisnosti ko mu bude protivkandidadat u drugom krugu, procenjuje se da Makron u drugom krugu osvaja blizu 60% što je približno rezultatu iz 2017. godine. Dakle, ni na koji način nije narušen rejting od pre pet godina, čak, naprotiv… Ipak, ono što je poslednjih dana uticalo na smanjenje rejtinga su njegova pasivnost u kampanji (imao je samo jedan veliki miting u Parizu prošle subote) i “afera Mekenzi“.
Makron je na još jedan način iskoristio situaciju u Ukrajini. Naime, u periodima krize prioritet biračima je stabilokratija, odnosno žele kandidata koji centristički usmeren i koji ni na koji način ne skreće u levo ili desno, jer bi to moglo lako da ode u ekstremizam koji može da naruši stabilokratiju. Makron je stvorio imidž o sebi da je kandidat centra i da je njegova glavna osobina umerenost presudna u kriznim vremenima koja su pred Evropom. Naravno, treba istaći da je na stvaranje te vrsti imidža uticalo da nastupa sa pozicije vlasti koja uvek propagira status kvo. Ipak, u njegovim stavovima i političkim rešenjima sve se više mogu primeniti desničarski elementi, a to se najbolje ogleda u predlogu o pomeranju starosne granice za odlazak u penziju ili pooštoravanje boravišne vize strancima.
Iako se tokom svog mandata suočavao sa različitim nezadovoljstvima, prvo kroz proteste tzv. “žutih prsluka“ koji su trajali više od godinu dana (doduše, različitog intenziteta), zatim i kroz proteste zbog kovid propusnica, a na samom kraju i sa huliganizmom na fudbalskim utakmica gde je poslednjih meseci prekinut nekoliko fudbalskih utakmica. Makron je sve te događaje uspeo da preokrene u svoju korist i da se zahvaljujući krizi u Ukrajini izdigne kao evropski lider koji je spreman da se suoči sa problemima. Sve to je dovelo do toga da i pre prvog kruga predsedničkih izbora slovi za apsolutnog favorita predsedničke trke u Francuskoj i da se njegov novi petogodišnji život u Jelisejskoj palati može smatrati jednim od najvećih političkih iznenađenja ikada.
Međunarodni istraživački univerzitet Science Po, otvoren prema svetu, svrstan među najbolje u humanističkim i društvenim naukama nastavio je sa organizovanjem niza debata.
Francuski politički pejzaž složeniji je nego ikada pre, dok je biračko telo sve više fragmentirano. Naročito mladi ljudi za koje je uloga ovih izbora ključna beleže rekordnu stopu apstinencije. Međunarodna politika, ekonomske i socijalne nejednakosti, identiteti, ekologija i suočavanje sa ratom su teme o kojima se učestalo debatuje na Science Po kako bi u što većem broju mladi bili podstaknuti na razmišljanje i iznošenje svojih stavova tokom debata.
Druga debata koja je okupila istraživače i studente sa Sciences Po nosi naziv ,,Suočeni sa ratom“ i deo je ciklusa Sciences Po 2022. „U trenutku kada međunarodni kontekst menja lice predsedničke debate, koja su glavna pitanja za Francusku i evropske demokratije? Da li će razne sankcije uvedene Rusiji biti dovoljne da se predsednik Putin povuče? Do kakvih će posledica doći u svakodnevnom životu Francuza?“, samo su neka od pitanja postavljenih. Materijalnu, finansijsku, logističku i psihilošku podršku, fakultet je pružio svojim studentima, istraživačima i profesorima u Ukrajini i Rusiji i kao međunarodni istraživački centar se obavezao da radi i proučava krupna pitanja iz ove oblasti.
Istog dana debatovalo se o pitanju, izazovima i pozicijama socijalne politike i politike zapošljavanja na predsedničkim izborima, dok je veče pre tema bila „Klimatska pravda: Šta zakon može da učini za životnu sredinu?“ Bivša ministarka životne sredine, članica Evropskog parlamenta i pravnica Korin Lepaž (Corinne Lepage), profesor privatnog prava na Sorboni Žudit Rošfeld (Judith Rochfeld) i profesor prava na univerzitetu Versailles-Saint-Quentin-en-Yvelines Loren Neire (Laurent Neyret) bili su pozvani da govore o sposobnosti prava da se efikasno bavi životnom sredinom i jednoj od ključnih tema današnjice – održivoj zaštiti životne sredine na globalnom nivou.
Samo nedelju dana pre pomenutih debata, 16.marta, u prostorijama univerziteta našli su se predstavnici pravnih poslova predsedničkih kandidata koji su došli ispred Republikanske stranke (Les Républicains), stranke aktuelnog predsednika Republika u pokretu (La République en Marche), Socijalističke partije (Parti Socialiste), LFI (La France insoumise i stranke zelenih (Europe Ecologie Les Verts) i imali priliku da govore o budućnosti pravde nakon 2022. godine.
U istoriji demokratskog razvoja Pete republike, od 1958. godine kada je istu proglasio Šarl de Gol, tada još uvek jedini vođa pokreta otpora na vlasti u jednoj demokratskoj evropskoj državi, samo dva predsednika su svoju popularnost izgubili u toku mandata. Vremena vladavine se razlikuju, međunarodni odnosi itekako, ali ono što ova dva predsednika veže jesu afere po kojima ih građani njihove, ali i drugih država pamte. U državi kao što je Francuska, sa mobilizovanim stanovništvom, čestim protestima i pobunama, nije čudno što se zastava vijori u suprotnom smeru od smera vetra. Sedamdesete godine su godine krize, godine kada hipi pokret svojim uticajem smanjuje građansku aktivnost i uvodi reč “pasivizam“. Prema njima, država je mehanizam prisile kojem se moramo odupreti. Upravo zbog velikog broja apstinenata, u Sjedinjenim Američkim Državam, početkom osamdesetih, najviše glasova odnosi konzervativac, glumac i začetnik jednog posve novog svetskog poretka – Ronald Regan.
U Francuskoj, sedamdesete godine su godine Valeri Žiskar Destena, nekada goliste, ministra finansija i bliskog sledbenika Žorža Pompidua. Nakon Pompiduove smrti, Desten se kandiduje za predsednika i iz drugog kruga izbora izlazi kao pobednik nad socijalistom, Fransoa Miteranom. Pompidu je bio taj predsednik od čijeg mandata je ugled ove institucije srozan do krajnjih granica. Seks-afere, prevare i intige koje su kružile po Jelisejskoj palati od smrti Šarla de Gola do dolaska Destena, učinile su da se ta klasicistička građevina posmatra kao “crveni fenjer“ i zaobilazi u širokom luku.
Ni De Gol ni Pompidu nisu bili Francuzi kojima je u primarnom interesu formiranje snažnije i jače Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Obojici je bilo prijateljstvo sa Zapadnom Nemačkom važnije od onog sa Grčkom ili Kiprom. Pozicioniran u desnom centru, Desten je bio taj koji je ojačao EEZ i zagovarao snažnije vezivanje sa drugim zemljama zapadnog bloka. Pogrešno bi bilo kada bismo rekli da je to predsednik koji nužno treba da ostane upamćen po aferama i bliskim vezama sa diktatorima u Africi. Njegova unutrašnja politika bila je opredjenjena ka modernizaciji, otvaranju brzih pruga, razvoju nuklearne energije i interneta. Neretko je sebe nazivao “konzervativcem koji voli promene“. U prvim godinama mandata je bio često fotografisan u društvu radnika čistoće prilikom ručka u rezidenciji, ili na ulicama Pariza, u metrou i autobusu, ali kako je vreme odmicalo, postajao je sve hladniji, gotovo nepristupačan narodu. Legalizovao je abortus i nije ukinuo smrtnu kaznu. Svojim politikama zabrinjavao je konzervativce, uključujući i goliste koji su sve više kritikovali njegove “socijalističke tendencije“. Odnos sa premijerom Žakom Širakom postao je sve nepodnošljiviji i tako su postali najveći rivali. Desten je vrlo loše krio svoju flagrantnu saradnju sa Pinočeom, Žan-Bedel Bokasom i diktatorom Mauritanije, u koju je čak poslao i francuske avione kako bi zaštitili poredak koji je odgovarao zvaničnom Parizu. Osnivač grupe 6 najrazvijenijih zemalja vodio je neprihvatljivo prijateljsku i blagu politiku prema sovjetskoj Moskvi. Jednom prilikom je položio i venac u Lenjinovom mauzoleju. Mirna politika koja je pratila onu u SAD je isto tako odgovorila na Iransku revoluciju i invaziju Avganistana. Dolaskom na vlast Margaret Tačer, Desten se okrenuo od tešnje saradnje sa Ujedinjenim Kraljevstvom u prvom redu zbog neoliberalne ekonomske politike, i prišao Nemcu i socijaldemokrati Helmutu Šmitu.
Naftne krize dovele su do konačnog kraja „Trente Glorieuses“ (Slavnih trideset) i povećanja inflacije. Kriza se u Francuskoj pokazala veća i ozbiljnija nego što se pomišljalo. Došlo je do devalvacije franka bez obzira na javne radove i državnu podršku. Pošto protekcionističke politike nisu urodile plodom, premijer Rejmond Bare je uveo ekonomski liberalizam i u ovu državu. Poslednja godina Destenovog mandata je oličena u inflaciji, smanjenju industrijske proizvodnje i 1,7 miliona nezaposlenih.
Socijalista Fransoa Miteran, i najveća Destenova konkurencija, ponudila je rešenje za ekonomsku krizu i uređenje Francuske nakon brojnih afera i loših politika bivšeg predsednika. “110 predloga za Francusku“ je plan koji je doneo kongres Socijalističke partije za obnovu države i ekonomije, kojeg je Miteran sledio svih sedam godina mandata. Miteran se vodio jednostavnošću i razboritošću. Okosnica kampanje 1981. godine bila je smrtna kazna kojoj se jasno protivio Miteran. Podršku u drugom krugu izbora od 51,76% Miteran je zadobio fokusom na ekonomiju. Obećao je da će smanjiti nezaposlenost, otvoriti radna mesta i zapošljavati mlade ljude. Nudio je jednu vrstu “prijateljske“ ekonomije, a ne kruti neoliberalni kapitalizam kakav je besneo u SAD i UK. Upravo takva politika, iako kasnije malo modifikovana i sa brojnim devijacijama, Miteranu je omogućila da bude predsednik sa najdužim stažom u Francuskoj.
Godina 2012. bila je godina kraja za predsednika Nikola Sarkozija. Rušenje kule od karata koje je započeo Pompidu, nisu zaustavili ni predsednici koji su došli posle njega. Francuski predsednici su više incidenti nego nužno važni politički faktori u državi i inostranstvu. Naslovne stranice žute štampe bile su prepune afera i ovog predsednika kojem je mandat po prvi put trajao pet godina. Upravo je kampanja kojom je Sarkozi hteo da osvoji svoj drugi mandat bila obeležena tzv. aferom Sarkozi-Gadafi. Naime, nekoliko dana pre izbora, list “Mediapart“ objavio je dokumente koji ukazuju na isplatu više od 50 miliona evra od strane libijskog predsednika pukovnika Gadafija u svrhu finansiranja predsedničke kampanje 2007. godine. Sarkozi je nakon pobede 2007. omogućio Gadafiju da reintegriše Libiju u međunarodnu zajednicu, konkretno Zapadni svet. Pored toga, period njegovog mandata je na svetskom nivou obeležen recesijom i dužničkom krizom u zoni evra koja je prouzrokovala veliki broj nezaposlenih, rast cena i inflaciju. Desničari i nacionalisti bili su zagledani u Sarkozija kao u osobu koja može da reši krizu “francuskog predgrađa“ u kojima je dolazilo do sukoba između migranata i policije. Sarkozi se borio i sa ekonomskom krizom i sa krizama u privatnom životu. Iako nije ni princ ni kralj, nego samo formalno ko-knez Andore, ovaj francuski predsednik susreo se sa brojnim optužbama i negodovanjem građana nakon venčavanja sa Karlom Bruni. Popularnost mu je opadala, a njegovi planovi za drugi mandat nisu osvojili birače koji su žudili za novom politikom i novim listom u francuskoj istoriji. Sve više građana počinje da sumnja u instituciju predsednika zbog raznoraznih mahinacija, korupcije i laži. Jelisejska palata je odjednom postala mesto u koje bi ljudi rado ušli i saznali pravu istinu.
Socijalista Fransoa Oland, koji je imao jasnu viziju oporavka francuske ekonomije, fokusa na zaštitu životne sredine, saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i ojačavanje EU, pobedio je na ovim izborima upravo zbog afera koje su potpuno diskreditovale konzervativca Sarkozija. Olandov mandat je pak obeležio sukob u Maliju, Pariski sporazum o klimi i Brexit, ali za razliku od prethodnika, on je predstavio izgled i uticaj institucije predsednika Francuske bez afera.
Dakle, sličnosti između Destena i Sarkozija su uglavnom u aferama, od privatnih do onih međunarodnih. Nameće se mišljenje da su afere te koje “odsecaju glave“ francuskim kandidatima za predsednika i sve više obesmišljavaju tu poziciju u društvu. Od svih predsednika Pete republike, možemo jedino sa sigurnošću reći da je Šar de Gol bio taj koji je svoj privatni život potpuno podredio predsedničkoj funkciji, što se ne može ni pomisliti za njegove naslednike koji su potpuno unizili poziciju vrhovnog komandanta francuske vojske.
Žan Lik Melanšon, predsednik političke stranke Nepokorna Francuska, u svom programu za predstojeće izbore jasno ističe pitanje kako aktuelnog rata u Ukrajini, tako i predlaže rešenja za poboljšanje situacije u oblasti poljoprivrede, kulture i obrazovanja, zdravstvenog sistema, pitanja koja se tiču unutrašnje i spoljne politike… Melanšon po pitanju trenutno goruće teme rata u Ukrajini ističe da žali što je Evropska unija obezbedila naoružanje neophodno za rat i da rešenje trenutnih sukoba vidi u proglašenju neutralnosti Ukrajine. On takođe navodi da Francuska ne sme da čini bilo šta što bi moglo da je u budućnosti dovede u probleme.
Kada je reč o uvek aktuelnoj temi poboljšanja poljoprivrede, Melanšon predlaže reformu, kojom bi se mladi podstakli na osnivanje i ulaganje u nove farme, usmeravanje javne poljoprivredne pomoći za promovisanje ekološki održive proizvodnje i razvoja biljnih proteina. Zalaže se za prestanak korišćenja nuklearne energije i planiranje demontaže nuklearnih postrojenja. Traži veće promovisanje obnovljivih izvora energije, prilagoćenih vremenskim uslovima, kao što su vetar, sunce, itd. Ekologiju smatra bitnom temom pa tako traži da se odmah zabrani korišćenje plastike za jednokratnu upotrebu, ponovno uvođenje depozita za staklene ambalaže i razvijanje efikasnog toka reciklaže, smatra da je neophodno napraviti nacionalnu mrežu reciklaže i ustanoviti pravilno odlaganje otpada počevši od ruralnih područja. Uvođenje carine na količinu emisije ugljenika i zagađenje koje bi se regulisalo taksom u odonosu na udaljenost od granice Francuske, je takođe jedan od njegovih planova za zaštitu životne sredine.
Njegova ideja Evropske unije zahteva, pre svega, obnovu suvereniteta, koje bi se zasnivalo na socijalnom, ekološkom i demokratskom nenazadovanju i usklađivanje najviših standarda unutar EU. Jedna od njegivih namera je i izlazak iz šengenskog političkog prostora i ukidanje ugovora o slobodnoj trgovini. Traži ravnomerno preusmeravanje migranata unutar EU i da teret ne može pasti samo na zemlju dolaska izbeglica. U programu navodi i brzo otkazivanje „užasnih“ dugova pojedinih afričkih zemalja i obnovu odbrambenih sporazuma sklopljenih sa afričkim zemljama. Insistira da se Francuska odmah povuče iz direktne komande NATO-a, a zatim, postepeno, i iz same organizacije. Traži da Evropska centralna banka otkupi javni dug koji kruži na finansijskom tržištu. Predlaže prelazak na stabilan, parlamentarni režim 6. republike. Želi da vrati granicu za penziju na 60 godina po punoj stopi. Obećava minimalnu mesečnu zaradu od 1400 evra neto. U programu obećava i stalno finansiranje visokog obrazovanja i povećanje bužeta univerziteta i istraživačkih centara i instituta.
Pokretanje višegodišnjeg plana zapošljavanje većeg broja lekara, zdravstvenih i medicinsko-socijalnih stručnjaka, povećanje sredstava medicinskih fakulteta i veće ulaganje u ove visokoškolske ustanove, kao i lekarske zadruge i sl, jeste bitna stavka u Melanšonovom programu za predstojeće izbore. Potrebno je, navodi Melanšon, i povećati prijemne kapacitete javnih zdravstvenih ustanova, domova zdravlja i bolnica. Traži potpuno ukidanje zelenih propusnica kao i zakona o vanrednom zdravstvenom stanju. Navodi, da je u ustav potrebno dodati pravo na dostojanstvenu smrt. Predlaže sprovođenje plana za borbu protiv seksualnih napada u javnom prevozu i usvajanje zakona protiv seksizma i nasilja nad ženama. Isključivo u medicinske svrhe, predlaže i legalizaciju potrošnje, proizvodnje i prodaje kanabisa u Francuskoj, uz obavezan nadzor od strane državnih organa. Traži vraćanje lokalne policije na teren i demontiranje određenih brigada za suzbijanje nasilja. Podržava stavove da parlament vodi krivičnu politiku države kroz godišnju raspravu, povećanje pravne pomoći i povratka lokalnih sudova. Rešavanje pitanja kapaciteta zatvora vidi u prekidanju prenatrpanosti zatvorskih jednica.
Na Fakultetu političkih nauka održana je tribina Francuski izbori 2022, u organizaciji Centra za društvena istraživanja. Govornici na tribini su bili profesor dr Slobodan Zečević sa Instituta za evropske studije, Dimitrije Milić iz organizacija Novi Treći put i Nikola Perišić iz Centra za društvena istraživanja. Razgovor je moderirala Tina Milovanović, studentkinja treće godine FPN.
Govornici su u početku polemisali o usponu Makrona kao čoveka bez prethodnog bogatog političkog iskustva, što je netipično za predsedničke kandidate u Francuskoj, kao i o tome da je bez stranačke infrastrukture uspeo da pobedi na prošlim izborima 2017. godine. Profesor dr Slobodan Zečević kao najveću prednost Makrona ističe to što je narod Francuske prezasićen političkim establišmentom, ali upozarava da je važna podrška medija i poslovnog sveta koju je Makron dobio. S tim se saglasio i Nikola Perišić koji smatra da je Markon najveći favorit za pobedu na izborima, dok kao takmaca u drugom krugu vidi Le Pen.
Dimitrije Milić se osvrnuo na krizu levice u Francuskoj istakavši da se ona okrenula od svoje tradicionalne baze – radnika. Socijalistička partija kao jedna od najjačih levičarskih partija je izgubila svoju podršku, tako što je bogatiji deo birača preuzeo Makron, a onaj siromašniji Le Pen. Istakao je da trenutna aktuelna pitanja (migracije, islamizacija, itd…) odgovaraju desnici. Milić smatra da kada su kulturološka pitanja centralna u političkom diskursu, građani većinombiraju desnicu.
“Francuska levica je prestala da štiti interese radnika, fokusirali su se na teme kao što su feminizam ili homoseksualnost što nije suštinska uloga socijalne partije koja treba da brani interese radnog naroda. Nemaju više grupu koja ih podržava”, nadovezao se profesor dr Slobodan Zečević. Sagovornici su složni da je kampanja Idalgo propala, dok je Melanšonova kampanja nešto atraktivnija.
Perišić ocenio je kao nedmokratskim odluku Makrona da ne učestvuje u debati uoči prvog kruga, dok je profesor dr Zečević podsetio na čuvene debate Miterana i Širaka, kao i D‘Estena i Miterana. Ipka, upozorio je da akturlni predsednik retko učestvuje u debati, pod izgovorom da mora da obavlja svoj posao.
Učesnici debate smatra da aktuelna situacija u Ukrajini pomaže Makronu u borbi za reizbor, dok se najvećom “žrtvom” ove krize može smatrati Zemur čiji rejting pada od kada je počeo rat u Ukrajini. Takođe, naglašeno je da se Makron tokom ove situacije postavio kao lider Evropske unije i svoju propagandu gradi na potenciranju da je za krizno vreme potreban umeren političar.
Profesor Slobodan Zečević je istakao da je Francuska u velikoj krizi identiteta, suočavajući se sa ogromnim naletom islamizacije. Podsetio je na De Golovo delovanje za vreme Alžirske krize kada je tvrdio da su Francuzi manjina u Alžiru i da je nemoguć suživot Francuza i Arapa. Podsetio je da je u Francuskoj jak sistem asimilacije gde se od stranaca traži da se “franciziraju“ i prihvate vrednosti i stilove života prosečnog belog Francuza. Ipak, ovo ne prolazi lako kod muslimana i oni odbijaju da se odreknu svog statusa.
Na kraju je zaključeno da bi izbor Le Pen ili Zemura bio nekoliko koraka unazad po pitanju integracije Zapadnog Balkana u Evropsku Uniju. S druge strane, Makrona vide kao pro- integracionog lidera koji može da pogura integraciju Zapadnog Balkana usled krize u Ukrajini, zbog ruskih i sve jačih kineskih uticaja i interesa u ovom regionu. Uz to, naglašeno je da su odnosi Srbije i Francuske nikada bolji i da su zasnovani na koncesiji beogradskog aerodroma koju vodi francuska firma, kao i na poslu oko izgradnje metroa koji je isto poveren Francuzima.
