Category: Političke stranke

Lutte ouvrière( Radnička Borba, LO) je trockistička partija koja se zalaže za revolucionarno zbacivanje kapitalizma i uspostavljanje komunističkog društva. Vuče korene do komuniste rumunskog porekla Davida Kornera, zvanog “Barta”. On je jedan od osnivača grupe “Barta” u kojoj je sa partijskim drugovima učestvovao u pokretu otpora u Francuskoj za vreme Drugog svetskog rata. U posleratnim godinama angažovali su se u borbi na radnom mestu u jednoj Renoovoj fabrici u kojoj su nakon uspešnog štrajka 1947. osnovali sopstveni sindikat. Tri godine kasnije grupa se podelila, da bi Rober Barsija (alijas “Hardi”) sa Pierom Boa, članovi bivše grupe, zajedno sa još jednom revolucionarnom organizacijom sklopili dogovor o pokretanju biltena sa informacijama za radnike u gorepomenutoj Renoovoj fabrici. Vremenom su menjali oblik izveštavanja i proširili sa na veći broj preduzeća, da bi 1956. osnovali list “Radnički glas”, a zatim i istoimenu organizaciju na svojoj generalnoj skupštini.

Nakon maja 1968. organizacija je, kao i mnoge druge na ekstremnoj levici, zabranjena i raspuštena dekretom predsednika. Ubrzo nakon toga organizacija je ponovo osnovana pod novim, sadašnjim imenom, Radnička borba. Portparol i lice partije od tada pa sve do 2008. bila je Arlet Lagije, prva žena koja se u Francuskoj kandidovala na predsedničkim izborima. LO je neretko na parlamentarnim, lokalnim i evropskim izborima stupala u koalicije sa Komunističkom partijom(PCF) ili sa Revolucionarnom komunstičkom ligom(LCR), francuskom sekcijom Četvrte internacionale. Prvi izbori na kojima su neki od članova partije izglasani bili su opštinski izbori 1989. na kojim su izabrana dvojica članova. Najznačajnije izborne uspehe je zabeležila Arlet Lagije na predsedničkim izborima 1995. i 2002.godine kada je osvojila preko 1.5 miliona glasova.

LO je predvodnička partija i broji oko 8000 članova. Organizacija svoje političko delovanje više zasniva na radu na terenu unutar preduzeća i sa sindikatima, zajedničkom borbom sa radnicima na radnom mestu, sa neposrednim ciljem borbe za veća radnička prava i krajnjim ciljem političke artikulacije ove borbe kroz revolucionarnu komunističku partiju. Na izborima ne učestvuje radi sticanja vlasti, već radi širenja ideja komunizma i mobilisanja radničke klase. Socijalna transformacija nije moguća kroz kvazidemokratski parlamentarizam, već jedino autentičnim reprezentativnim institucijama izgrađenim odozdo kolektivnom borbom
radničke klase. Parlamentarna demokratija služi kao paravan za legitimisanje kapitalizma, dok pravi gospodari društva deluju iza kulisa, finansiranjem partija, političara, medija, kao i čitavih država, gurajući ih tako u dužničko ropstvo.Direktore banaka i velikih preduzeća ne bira narod, ali zato oni nad njim dominiraju. U Francuskoj 20 najbogatijih ljudi poseduju jednako bogatsvo kao 40% stanovništva. Iluzorno je pretpostavljati da između ove dve grupe ikada može da stoji znak jednakosti po političkom uticaju. Parlamentarna demokratija nije neutralna, unutar nje su interesi vlasnika krupnog kapitala zaštićeni od izborne volje i njome dominiraju.

Nasuprot ovom sistemu partija ističe komunizam kao vid organizovanja proizvodnje i društva na način koji sve proizvodne kapacitete stavlja pod demokratsku kontrolu, čime se odlučivanje o korišćenju resursa, proizvodnji i zadovoljavanju ljudskih potreba ne prepušta anarhičnom i nepravednom principu tržišta i vlasnicima kapitala, već predstavljaju oblast kojom upravlja celokupno društvo. U takvom uređenju moguće je ostvariti punu zaposlenost, sa pravednim platama, penzijama i socijalnim davanjima( minimum od 2000 evra neto, uz indeksovanje dohotka u skladu sa inflacijom). Zakon profita alocira rad ne tamo gde je on najpotrebniji, već tamo gde donosi najviše novca, za šta je samo jedan od nedavnih primera katastrofalna zdravstvena politika za vreme pandemije. Ovaj problem prisutan je i u rešavanjuekoloških pitanja, jer vlasnici preduzeća ne žele da im se posvete ukoliko im se njihovo rešavanje ne isplati, pa je tako ekologija postala podložna marketinškim strategijama zelenog poslovanja i zahtevima za velike državne subvencije kako bi se na ekološkoj tranziciji zaradilo.

LO takođe naglašava nužnost međunarodne borbe protiv kapitalizma. Budući da je kapitalizam kao sistem globalan, jedino se može zbaciti na nivou na kojem i sam funkcioniše, odnosno svetskom revolucijom. Partija je deo internacionale Međunarodni komunistički savez, u kojoj deluju trockističke partije koje su aktivne u devet država. Prema Evropskoj Uniji, zauzima sličan stav, odnosno vidi je kao korak u dobrom pravcu po pitanju međunarodnog povezivanja evropskih naroda, ali se protivi njenom ustrojstvu koje je najviše okrenuto ka tržišnom aspektu. Zalaže se za stvaranje Ujedinjenih socijalističkih država Evrope, zasnovanih na principu radničkog samoupravljanja, uz demokratsku kontrolu svih izabranih za vršenje političkih funkcija. Trenutni kandidat partije na predsedničkim izborima je Natali Arto i ovo joj je treći put da učestvuje na izborima.

Autor: Miloš Bokun

Zeleni u Francuskoj su poznatiji pod sledećim imenom – Europe Écologie, Les Verts. Ova
partija se na političkom polu nalazi na levom centru i ona je relativno “mlada” po postanku.
Naime, Les Verts u ovakvom obliku postoje od 2010. godine, kada su se u jednu organizaciju spojile Zelena stranka i Europe Ecology. Zanimljivo je da je tom prilikom Kon-Bendit (Daniel Cohn-Bendit), jedna od glavnih ličnosti Zelenih u Francuskoj, izjavio da je nova partija ipak “izvan tradicionalne podele koja postoji na levicu i desnicu”, tražeći jedan autonoman prostor za zelenu misao.

Kao što se i moglo očekivati, među temama koje ističe ova stranka nalaze se razne zelene teme i predlozi politika koji su usmereni ka tom smeru. Recimo, među glavnim stavkama se nalazi borba za smanjenje emisija CO 2 , ističe se neophodnost prelaska na obnovljive izvore energije (u zamenu za nuklearnu energiju), otvaranje “eco-friendly” radnih mesta, drugačije urbanističko planiranje koje bi u većem meri uvažilo ekološke principe, kao i takođe zabrana korišćenja genetski modifikovane hrane i razvoj poljoprivrede održivog tipa.

Što se ekonomskih pitanja tiče, Les Verts snažno naginju ka levici. Oni se, na primer, zalažu
za uvođenje karbonske takse ili recimo podizanje poreza za najbogatije slojeve, pored već
navedenog cilja otvaranje više stotina “zelenih” radnih mesta. Takođe, očekivano, u pogledu društvenih pitanja nalazimo set levih vrednosti u kojima se očitava težnja ka većoj participaciji i učestvovanju građana, kao i u većoj jednakosti i pravima, što se uviđa zalaganjem za prava LGBT populacije, dok što se prve stavke tiče, Zeleni su pobornici direktnije demokratije i širenja nadležnosti skupštine. Važno je dodati i to da su za veći stepen decentralizacije vlasti.

Dalje, što se tiče uspeha ove partije, još jednom dolazi do izražaja jedno nepisano pravilo:
zelene partije uobičajeno imaju više uspeha na lokalnom nivou i na nivou Evropske unije
nego na centralnom nivou. Tako je i u slučaju Francuske, gde Zeleni već nekih 30 godina
otprilike postižu sasvim zadovoljavajuće rezultate na lokalnom nivou, ali ne mogu da
pronađu adekvatnog kandidata za predsedničke izbore. Na izborima 2012. i 2017. godine su
imali po 2% i 6% glasova, dok su na poslednjim izborima za zakonodavno telo imali tek
nešto manje od milion glasova i tek jedno poslaničko mesto dobijeno u drugoj rundi. Na nivou Evropske unije, nakon izbora iz 2019. godine, Zeleni su bili odmah iza Makronovepartije i Nacionalnog Fronta, te su uzeli 13 od 79 mesta koje sleduje Francuskoj. Na lokalnim izborima su, ipak, uspeli da osvoje neke gradove poput Liona, Strazbura, Bordoa…

Kao što smo videli, ova partija pripada porodici Evropskih zelenih, te se u skladu sa njihovim
vrednostima zalaže za još više evro-integracija i jačanje uloge EU, smanjenje uticaja država
članica kako bi odluke bile direktnije upućene ka građanima. Naprosto, njihova vizija je EU
sa više slobode, solidarnosti i demokratije.

Za kraj, a u susret predstojećim izborima, važno je istaći da će Janik Žado (Yannick Jadot)
biti predstavnik Zelenih. On je ekolog i humanitarac (koordinisao akcije Greenpeace-a u
Francuskoj) koji je od 2009. i član Evropskog parlamenta. Na unutarstanačkim izborima je
tesnom pobedom izabran za predsedničkog kandidata ispred radikalnije Sandrine Ruso
(Sandrine Rousseau). Naime, rezultat u prvom krugu glasanja je bio 27 spram 25%, da bi na
kraju uspeo da odnese prevagu sa 51.03% glasova. Razlika je mala, presudilo je 104 hiljada
glasova, što pokazuje koliko je budućnost Zelenih i dalje daleko od jasnog i preciznog puta.
Jer, dok se obe strane zalažu za neke stvari poput karbonske takse, velikih javnih ulaganja,
obnovljive energije ili pitanja univezalnog bazičnog dohotka, Žado predstavlja umereniju
struju, dok Ruso ima dosta radikalniju viziju društvenih promena i jedan “kritičniji” pogled
ka kapitalizmu uopšte.

Ostaje nam da vidimo kako če se stvari odvijati u budućnosti. Borba na levici je otvorena.

Autor: Nikola Ilić

Demokratski pokret (fr. Mouvement démocrate, MoDem) je centralistička francuska partija sa snažnim proevropskim stavom. Osnovana je 2007. godine od strane Fransoa Bajroua sa ciljem učestvovanja na parlamentarnim izborima iste godine. Glavni principi kojima se vodi ovaj pokret jeste rešavanje pitanja javnog duga, otvaranjem (fr. ouverture) ka levoj/desnoj strani političkog sistema i potrebom ustavnih rerformi u tom pravcu.

Prvenstveno nazvana Demokratska partija (fr. Parti démocrate), menja ime u Demokratski pokret zbog postojanja već jedne manje, istoimene partije. Osnovana kao naslednica Unije za francusku demokratiju (UDF), centralističke partije , aktivnom od 1987.- 2007. godine, koja je tradicionalno uvek podržavala vlade desnog centra, još od njenog osnivača Valerija Žiskana d’Estena. UDF se priključuje Uniji za narodni pokret (fr. L’Union pour un mouvement populaire UMP) nakon njenog osnivanja 2002. i učestvuje u vladinoj koaliciji u Senatu od 2002. do 2007. godine. Međutim, tokom drugog senata Žak Širaka, UDF postaje sve nezavisniji od UMP, da bi na kraju ova partija, na inicijativu svog osnivača Bajroua, podržala predlog o cenzuri zajedno sa Socijalističkom partijom.

Tokom kampanje za predsedničke izbore 2007. godine, Bajrou se zalagao za vladu nacionalnog jedinstva. Predstavljajući se kao centrista i socijal-liberal, obećavao je da ukoliko bude izabran, vladaće izvan ideje klasične podele na levu i desnu stranu političkog spektra. Eliminasan je u prvom krugu izbora sa osvojenih 18% glasova, a nakon izbora Demokratski pokret je podržala i Unija radikalna republikanaca. Neki članovi Demokratskog pokreta nisu podržali ovu podršku pa su se otcepili od nje i osnovali pokret Novi centar, koji se zalagao za ideje novoizabranog predsednika Sarkozija. Iste godine, Demokratski pokret je osvojio 7.6% glasova u prvom krugu parlamentarnih izbora; kandidati su se kandidovali pod zastavom UDF-MoDem zastave, jer Demokratska partija još uvek nije bila zvanično
formirana. Partija je dobila 3 mesta u Narodnoj skupštini. Na čelu sa izabranim Fransoa Bajrouom, Demokratski pokret postaje zvanično politička stranka u koju se više nepostojeći UDF potpuno integrisao.

Na predsedničkim izborima 2012. godine Bajrou sa svojom strankom u prvom krugu dobija 9,3% glasova dok na kasnijim parlamentarnim izborima smanjila mu se podrška na 1,8% glasova i time je Bajrou izgubio mesto u Narodnoj skupštini, u kojoj je proveo veći deo svoje političke karijere. Ideologija ove partije zasnovana je na liberalizmu, socijal-liberalizmu, hrišćanskoj demokratiji i proevropenizmu. U Evropskom parlamentu Demokratski pokret se nalazi u poslaničkoj grupi Obnovimo Evropu sa svojih pet poslanika.

Kada je u pitanju aktuelna epidemiološka situacija, predsednik stranke navodi stav da će doći dan kada će obavezna vakcinacija biti neophodna i da su ljudi, u vreme kada je tek počela vakcinacija protiv virusa Covid-19, bili uplašeni od mogućih neželjenih efekata ali da danas može da se kaže da je to apsolutno netačno.

Kada je upitan o migrantskoj krizi i slobodnom prolasku migranata kroz Francusku na putu ka Velikoj Britaniji,predsednik Demokratskog pokreta, izjavio je: „Ako kažete (migrantima) ‘možete slobodno da prođete kroz našu teritoriju da biste stigli do susedne zemlje’, zamislite anarhiju između evropskih zemalja“, podsećajući na primer Turske, koja je u martu 2020. otvorila granice sa Evropom za prolaz migranta. Stranka u svom programu daje predlog razmatranja migracija prema pragmatičnom i globalnom pristupu, uključujući saradnju sa zemljama porekla, usklađivanje prava na azil, priznavanje uslova prijema i razvojnu pomoć migrantima.

Najveći deo programa stranke Demokratski pokret govori o Evropskoj Uniji, vezanosti Francuza za Uniju, i njihovom osećaju pripadnosti koji je dodatno ojačao od Bregzita kao i o ukorenjenoj viziji Evrope mira. Stranka predlaže izmene unutar Unije, kao što su, izbor predsednika Evropske unije, što bi dodatno ojačalo politiku Evrope, usvajanje evropskog ustava, koji bi garantovao ljudska prava i osnovne slobode u Evropi kao i reviziju mandata Evropske centralne banke.

Autori: Anđela Danilović i Dragana Vasić

Stranka je osnovana 1973. godine, ali pored toga izuzetno dugu istoriju razvitka radikalskih vrednosti u narodu. Garnier Pažes, Aragu i Ludru Rulan (Garnier-Pagès, Arago, Ledru-Rollin) su se među prvima izjašnjavali za radikale, u tokom julske revolucije 1830. godine. Radikali su bili posebno aktivni u Trećoj republici, a često se spominje kako dele i njenu kasniju sudbinu ;kao neefikasna i pre svega korumpirana stranka (republika). U svrhu osvajanja predstojećih izbora, tokom 1902. je stvorena republikanska, radikalna i radikalno-socijalistička stranka, koja će igrati veliku ulogu tokom narednih nekoliko decenija. Radikali su bili toliko značajna opcija, da se bez njihove podrške nije mogla održavati politička stabilnost, a oni su taj položaj i te kako koristili, te su lako menjali kolicione partnere. Od velikog je značaja to što su imali jaku strukturu na lokanom nivou, uz podršku u velikim gradovima. Radikali su bili posvećeni zaštiti tekovina Francuske revolucije, republikanskih
vrednosti i verske sekularizacije. Tokom 1905. godine su uticali na usvajanje zakona o
razdvajanju Crkve i države, koji daje osnovu slobodi savesti i Bogopoštovanja. Nakon Drugog svetskog rata, njihova podrška naglo opada, zato što su oni predstavljali sve ono što je francuski narod želeo da istisne iz kolektivnog sećanja.

Radikalna stranka levice nastaje usled velikih podela u društvu i politici, naime postojala je velika podela na radikalsku levicu i desnicu, što je otežavalo stvaranje jake partijske organizacije. Usled pomenutog razilaženja, dolazi do izdvajanja Pokreta radikalne
levice (Mouvement des Radicaux de Gauche , MRG) u pomenutoj 1973. godini. Uvideviši
potrebu za promenom, vođstvo stranke je tokom 2017. godine donelo odluku o ujedinjenju sa Radikalnom strankom unutar Radikalnog pokreta (Mouvement Radical, MR), da bi 2019. ta odluka bila promenjena, pri čemu dolazi do rasturanja članstva i dodatnog slabljenja partije.

Ukoliko se izvrši detaljan pregled podrške radikalnoj levici, može se primetiti kako je
ona u konstatntnom padu, posebno na lokalnom nivou. Stranka nikada nije bila u gorem
padu, dok je najvišu podršku imala tokom 1982. godine. Iako u sadašnjem sazivu Nacionalne asambleje ima tri člana, pitanje je da li se za stranku zaista može reći da je parlamentarna. U Evropskom parlamentu je situacija još gora, naime, stranka u istom nije ni predstavljena. Radikalna stranka levice je podržala kandidature Fransoa Miterana (François Mitterrand) i Fransoa Olanda (François Hollande). U vladi Žan Marka Eroa (Jean-Marc Ayrault), imala je tri ministarstva, dok se u vladi Manuela Valasa (Manuel Valls) imala dva državna sekretara i jedno ministarstvo.

Ova stranka se od samog početka bavi liberalizacijom ekonomskih odnosa, ali i drugim progresivnim društvenim pitanjima, poput individualnih sloboda i zaštite životne sredine. Pod uticajem Žan Mišel Bulea (Jean-Michel Baylet), tokom 1984. godine u osvit novih izbora za Evropski parlament, formirana je koalicija Antanta Radikalnih Ekologa (Entente Radicale Ecologiste, E.R.E. Européenne); ova koalicija je na izbore izašla sa predlogom za formiranje Sjedinjenih Država Evrope, što bi Evropu učinilo slobodnijom i više demokratskom, a samim tim i jačom u celini. Levi radikali su izuzetno proevropski orjentisani, ali se iz priloženog da zaključiti da nemaju adekvatnu podršku za konkretne akcije na evropskom nivou.

Radikalna stranka levice je iznela 42 predloga za oporavak od krize izazvane virusom
SARS- CoV – 2, deo tih predloga se odnosi na socijalnu pravdu za radnike sa najnižom
platom, uz oduzimanje imovine onima koji su profitirali od utaje poreza. Jedan od predloga je
i garantovanje minimalnog životnog prihoda u visini minimalne zarade. Na ekološkom nivou
se predlaže uvođenje poreza za zagađivače ugljenikom, odnosno zahteva se da oni taj luksuz zagađivača plate na određeni način. Predlažu i veću brigu za plavu ekonomiju, odnosno za ekonomiju povezanu sa trgovinom na moru, skladištenjem određenih resursa, uključujući i očuvanje biodiverziteta, odnosno sprečavanje onečišćenja i prekomernog ribarstva.

Najradikalniji predlog tiče se osnivanja šeste republike, u kojoj bi premijer igrao glavnu
ulogu, dakle može se reći da predlažu uvođenje parlamentarnog sistema; zalažu se i za
uvođenje obaveznog glasanja, pri čemu će se vrednovati i prazni listići. Stranka radikalne levice se povukla iz kandidature Taubire (Christiane Taubira) na predsedničkim izborima. Gijom Lakroa (Guillaume Lacroix), se pravdao u saopštenju za javnost kako je njegova stranka od početka želela samo da proceni mogućnosti ove kandidatkinje i njenu privlačnost ostalim zainteresovani stranama. On navodi kako se na ovim izborima više vodi briga o sponzorima, nego o samim glasačima, što treba biti cilj svake realne politike i kampanje. Dodatni razlog povlačenja iz kandidature Taubire može se naći u njenoj maloj podršci u anketama, koja nije veća od svega 3%. Radikali se drže sa strane i čekaju povoljnu priliku za dobijanje političkih poena i podrške naroda, što im je preko potrebno, ukoliko žele da se održe na političkoj sceni.

Autor: Ivana Vlašković

National Rally, Rassemblement National (RN) je poznata desničarska stranka pod imenom Nacionalni front (Front national, FN) od 1972. do 2018. godine. Fransoa Dupra (François Duprat) I Fransoa Brinjo (François Brigneau) osnivači su partije koja snažno podržava francuski nacionalizam, gaji antiimigracioni, antisemitistički, ksenofobični stav. Najčešće se povezuje sa Žan Mari Le Penom (Jean-Mari le Pen), liderom stranke u periodu od 1972. do 2011. godine nakon čega na čelo stranke dolazi njegova ćerka Marin le Pen, aktuelna kandidatknja.

U svojoj prvoj deceniji postojanja FN se nalazion na rubu francuskog političkog života predstavljajući jedinstveni zaokret u sazrevanju zapadnoevropskog neofašističkog pokreta. Nakon što je ponovo oživeo slogane koje su koristili francuski fašisti 1930-ih prvobitno apelujući na veteran Alžirskog rata I sledbenike desničarskog pužadističkog pokreta. Sam le Pen je bio blisko povezan sa pužadistima koji su na vrhuncu pokreta bili 1956. ušavši u Narodnu skupštinu. Izborni uspesi su za FN dolazili sporo. Početkom 1980-ih stranka biva podstaknuta dobrim rezultatima pokazanim na izborima kada dobija I 10 mesta u Evropskom parlamentu. Napredak se nastavlja i 1986. godine kada je osvojila oko 10% glasova i 35 mesta u Narodnoj skupštini. Međutim, nakon povratka dvokružnog većinskog glasanja, 1988, dolazi do neznatnih rezultata kada stranka šalje šačicu predstavnika u parlament. Iste godine Le Pen prolazi bolje na predsedničkim izborima sa gotovo 15% glasova birača. Le Pen je neprekidno bio ličnost koja je svojom retorikom u francuskom društvu izazivala podele. Žan-Mari le Pen dobija nadimak ,,djavo republike’’, dok se njegova naslednica prepoznaje po svojoj težnji da politiku stranke omekša I tako ,,dedemonizuje’’ sliku koju su mediji preterano isticali. Do 1990-ih FN se etablira kao značajan akter u francuskoj politici, postavljajući se u opoziciju svim akterima. Početkom 2000-ih takav odnos postaje veoma očigledan, 2002. Godine Le Pen pobeđuje Žospena u prvom krugu predsedničkih izbora. Nastup le Pena 2007. Godine na izborima biva daleko manje impresivan od dotadašnjih zbog Sarkozijeve politike koja je odvlačila pristalice FN. Dolazi vreme u kome je prinudjen da plati brojne kazne, daje brojne kontroverzne izjave, vreme u kome podrška na lokalnom I regionalnom nivou opada i u kome počinju da se ističu stavovi naslednice Marin le Pen.

Preuzevši vođstvo od svog oca, počinje da se udaljava od pojedinih ekstremnih stavova koji su bili povezani sa FN, ali I dalje podržavajući antiimigracionu politiku. Uspešno dovodi stranku do pozitivnih rezultata 2011. Kada je FN na kraju kantonalnih izbora pobedio u dva okruga. Na izborima 2012, ne uspeva da udje u drugi krug osvojivši 18% glasova. Kreirala je pogodnu alternativu glavnim francuskim strankama. Na lokalnim izborima 2014. I izborima za parlament iste godine ostvaruju se takođe impresivni rezultati čime se podiže talas evroskepticizma do svog vrhunca. Naredne godine le Pen stariji izbačen je iz stranke. Uspešno je korišćen porast antiislamističko raspoloženja u Evropi. Tvrdnju da je tip desničarskog populizma u usponu Marin le Pen karakteriše događajima iz 2016. godine, referendumom u Ujedinjenom kraljevstvu I dolaskom Donalda Trampa na vlast. U junu 2018. objavila je da stranka menja ime u Nacionalni skup, u pokušaju da podstakne populistički otpor “arogantnoj tiraniji’’ EU. Okrenuta je protiv politike Sjedinjenih Američkih
Država i NATO. Zalaže se za povećanje plate nastavnika, naročito na početku njihove karijere i revalorizaciju. Takođe, ističe želju za vraćanjem francuskog, matematike i istorije u srce obrazovanog programa i povećanje plate nastavnika za 3% godišnje. Evidentno je da je Marin le Pen usredsređenija na kulturna pitanja, sekularizam, migracije izostavljajući važna ekonomska pitanja za koja se smatra da su njena slaba tačka.  Kako bi sprečila da sezonske poslove obavljaju stranci, predlaže da se zakon o radu učini „fleksibilnijim’’ što znači da se ukinu pojedine kazne za određene ugovore o skraćenom radnom vremenu, prenosi Le Monde diplomatique. Protivnica je obavezne vakcinacije, naročito vakcinacije dece i zdravstvenih propusnica, smatrajući da je skandalozno što su ljudi primorani da se vakcinišu. Od početka konflikta u Ukrajini zadržava isti stav. Stav o Ukrajini deli sa Rusijom i ukazuje na ulogu EU u porastu i razvoju konflikta. Zalaže se za ukidanje sankcija, smatra ih kontraproduktivnim I nada se da će Francuska ukinuti ,,crne liste’’ ruskih građana na svojoj teritoriji.

Autor: Tina Milovanović

Savremena Socijalistička partija Francuske osnovana je 1969. godine kao izdanak nekadašnje francuske sekcije Radničke internacionale. Na kongresu u Epineu 1971. partija je proširena pridruživanjem nekoliko socijalističkih grupacija.

Čak i površnom analizom statuta i deklaracija partije od njenih temelja sa početka 20. veka do danas može se primetiti zaokret u idejama. Naime, deklaracije sa početka 20. stoleća nedvosmisleno izražavaju revolucionarni karakter partije čiji je cilj podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i radikalna transformacija političkog i ekonomskog sistema, iz kapitalisitičkog u socijalistički. Deklaracija principa socijalista iz 1946. godine potvrđuje pređašnju orijentaciju stranke. Međutim, u novijim deklaracijama iz 1990. vidi se da partija polako odustaje od primarnih načela i akenat pomera sa revolucije na reformu. Ovo nije pojava specifična samo za francuske socijaliste, već i za druge socijalističke partije
širom Evrope. Naime, partijski rukovodioci shvataju da se cilj i program partije moraju prilagoditi novim okolnostima gde stare socijalističke, radikalne ideje nikako ne bi zaživele. To je primetno i kod španskih socijalista. U skladu sa tim, deklaracija doneta 1990. prihvata elemente tržišne privrede. U deklaraciji donetoj 2008. godine od nekadašnjih socijalističkih ciljeva zadržao se jedino onaj o potpunoj emancipaciji ljudskog bića. Za ideologiju partije je proglašen demokratski socijalizam; francuski socijalisti su privrženi prosvetiteljskoj tradiciji i vrednostima Francuske revolucije.

Treba istaći da francuska Socijalistička partija nikada nije bila tipična radnička partija; socijalnu bazu ove stranke uglavnom su činili nastavnici, državni službenici, rukovodioci u privatnom sektoru. SP je članica Socijalističke internacionale, svetske organizacija socijalističkih, socijaldemokratskih i radničkih partija. Pored toga, članica je Partije evropskih socijalissta i Grupe socijalista i demokrata u Evropskom parlamentu.

Najznačajniji događaj iz novije prošlosti socijalista je Kongres u Epineu juna 1971. godine koji je održan pod parolom Unija levice. Tada Fransoa Miteran (François Mitterrand) postaje prvi sekretar partije. Godine 1972. Miteran odbija predlog o spajanju levičarskih partije i predlaže stvaranje zajedničkog programa Vlade i levičarskih stranaka. Socijalisti su uspeli tih godina da nametnu svoje stavove o demokratiji i drugim važnim pitanjima ostalim strankama sa levog spektra. Godine 1981. Francuska dobija prvog socijalističkog predsednika, Fransou Miterana. Takođe, na parlamentarnim izborima iste godine, socijalisti dobijaju većinu te Pjer Moroa (Pierre Mauroy) postaje premijer, a Lionel Žospen (Lionel Jospin) prvi sekretar partije koji će tokom treće kohabitacije (1997- 2002) vršiti funkciju premijera.

Na izborima za gradonačelinika Pariza 2001. godine prvi put pobeđuje kandidat Socijalističke partije, Bertran Delanoe (Bertrand Delanoë). On je reizabran 2008. godine na istu funkciju. Na izborima za predsednika Francuske 2002. Žospen biva poražen u prvom krugu od Žaka Širaka (Jacques Chirac) i Žana Marija Le Pena (Jean-Marie Le Pen); ubrzo se i povlači sa političke scene. Ni sledeći predsednički izbori 2007. nisu doneli sreću ovoj partiji; njihova kandidatkinja Segolen Rojal (Ségolène Royal) poražena je od Nikole Sarkozija (Nicolas Sarközy). Ipak, ponovo se vraćaju na velika vrata nakon izbora 2010. i 2011. kada pobeđuju na regionalnim i senatorskim izborima. Po prvi put u istoriji Pete republike, levica je dominirala Senatom. Na izborima za predsednika Republike 2012. godine, pobeđuje socijalista Fransoa Oland. On je drugi socijalistički predsednik u francuskoj istoriji. Iste godine na parlamentarnim izborima, socijalisti osvajaju apsolutnu većinu; Žan-Mark Ero (Jean-Marc Ayrault) imenovan je za premijera. Usled velike nepopularnosti Olanda i afere u koju je bio upleten ministar pravde zbog tajnih računa (Affaire Cahuzac), socijalisti gube većinu u čak 150 opština na opštinskim izborima 2014. godine.Na regionalnim izborima 2015. levica zadržava samo sedam regiona od ukupno osamnaest. Franosa Oland, i sam svestan svoje nepopularnosti, objavljuje da se neće kandidovati za izbore 2017. godine.

Kandidatkinja Socijalističke partije za predsedničke izbore je An Idalgo, aktuelna gradonačelnica Pariza. Idalgo u svom Pismu Francuzima naglašava da poznaje Francusku u njenoj raznolikosti i posebnosti. Istakla je da razume probleme običnih ljudi i njihova očekivanja od političara:budućnost Francuske vidi u mladima i zato se zalaže za to da svaka mlada osoba stekne dovoljno sredstava da napreduje i učestvuje u izgradnji boljeg društva. Idalgo naglašava da je ceo život posvetila društvenim pitanjima; borila se za ravnopravnost žena na tržištu rada, za smanjivanje društvenih nejednakosti i odbranu demokratskih vrednosti.

Program ove kandidatkinje za aprilske izbore se sastoji od 70 predloga (Mes 70 propositions pour la France). Ovde će biti izloženi neki od najznačajnih aspekata njenog programa. Prvi predlog tiče se povećanja plata za 15%. Ističe se da je ova mera posebno važna za radnike koji su najviše bili pogođeni posledicama pandemije. Socijalisti veliku pažnju pridaju ravnopravnosti polova te insistiraju na jednakim platama žena i muškaraca. Jedan od predloga prati trend skraćivanja radnog vremena u francuskim kompanijama i javnim službama; tako će svaka osoba moći da raspoređuje veći period slobodnog vremena na način koji bi njoj najviše zadovoljstva donosio. Važan segment predizborne platforme tiče se ekoloških pitanja. Idalgo se zalaže za to da cela javnost bude angažovana u borbi protiv globalnog zagrevanja. Predlaže se pravično ekološko oporezivanje i pomoć za nabavku električnih vozila. Obrazovna politika je zauzela istaknuto mesto na njihovoj listi. Neki og glavnih predloga odnose se na garantovanje podrške mladima koji odustanu od školovanja, promovisanje vrednosti Francuske revolucije u školama i povećavanje plata nastavnicima.

Autor: Nevena Stalević

Kriza demokratije, nekontrolisani globalizam i nepravda, motivisali su osnivača
populističke levičarske partije, nekadašnjeg bliskog Miteranovog saradnika, Žan-Lik Melašona da osnuje pokret koji bi stvorio mnogo pravedniju francusku državu, ekološki jasno određenu obnovljivim izvorima energije lišenu učestvovanja u „američkim ratnim pohodima“ u okviru NATO alijanse. Temeljena na demokratskom socijalizmu, evropskepticizmu i tzv. „eko-socijalizmu“, “La France Insoumise”(LFI), je politička partija koja je osnovana pre 6 godina, februara 2016, podstaknuta kandidaturom senatora iz Vermonta, Bernija Sandersa, poznatog demokratskog socijaliste Zapada, za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ideološki uticaj u samom osnivanju imala je španska levičarksa politička partija „Podemos“(Možemo).

Prvi skup stranke bio je u vidu marša na pariskom trgu Staljingrad (Place de la Bataille-de Stalingrad) na kome je prisustvovalo gotovo 10.000 građana, što je predstavljalo veliki trijumf na mestu istorijske i simboličke vrednosti. Ideološki i programski temelji stranke doneseni su na skupu u Lilu pod nazivom “Zajednička budućnost“. Program je prožet “vanrednim situacijama“ koji su neophodni kako bi se promenilo društvo i ojačala Francuska. Te vanredne situacije podrazumijevaju demokratsku, socijalnu, ekološku i geopolitičku vanrednu situaciju, a osnovni planovi za budućnost su donošenje ustava Šeste Francuske Republike koji bi promenio stanje “predsedničke monarhije“ u kakvom se država sada nalazi, veća zaštita radnika ukidanjem tzv. “El Khomri law“ koji omogućava kompanijama lakše otpuštanje radnika i smanjenje plaćanja prekovremenog rada, redefinisanje odnosa unutar Evropske unije ili unilateralan izlazak iz Zajednice, i veliki fokus na ekologiju i energetsku tranziciju do 2050. godine. U knjizi “Zajednička budućnost“ objavljeno je sedam aksioma koji su vodilja ove partije, a to su gorepomenuta Šesta Republika, raspodjela bogatstva, planiranje životne sredine, povlačenje iz svetskih i evropskih sporazuma i organizacija, mir i nezavisnost, ljudski napredak i “na granicama čovečanstva“ (digitalizacija i životna sredina).

Kako njen lider, tako se i sama partija zalaže za “dostojanstvenu dobrodošlicu“ migranata, za jasniju politiku prema njima, politiku koja bi sprečila ksenofobiju i diskriminaciju, ali uravnotežila priliv izbjeglica u Francusku. U parlamentu, ali i na svakodnevnom nivou, stranački funkcioneri i članstvo se protive uvođenju bilo kakavih mera za
suzbijanje širenja COVID-a, a pogotovo propusnica i obavezne vakcinacije. U više navrata, svi poslanici LFI glasali su protiv predloga predsednika Emanuela Makrona u vezi sa merama za suzbijanje zaraze. Protiveći se Zemurovom konceptu “zamene“, Žan-Lik Melanšon neretko naglašava potrebu miroljubive koegzistencije svih građana Francuske i potrebe da se fokus stavi na “narod“, ali ne u kontekstu etniciteta.

Odnos prema EU i NATO-u karakteriše stav da su globalizacija i neoliberalizam uništili francusko biće i narod, te da je revidiranje odnosa unutar EU, neophodan izlazak iz NATO-a i preispitivanje prijateljstva sa Nemačkom, nužno kako bi se povratio izgubljeni suverenitet.
Sušta suprotnost od ostalih partija jeste i stav prema Rusiji i trenutnoj Ukrajinskoj krizi. Putina ne smatraju liderom kojeg bi podržavali da su ruska partija, ali su primorani da ga poštuju jer, kako navode, njega bira suveren ruski narod i “glasačka kutija“, a ne ekonomski centri moći. Ukrajinsku krizu smatraju američkim projektom, što je posledica vođenja loše politike Kijeva u prvom planu. Žan-Lik Melašon podržava režim u Venecueli, a bilo kakvu osudu na račun Nikolasa Madura smatra naredbom iz Vašingtona.

LFI je partija koja se zalaže za rasformiranje NATO alijanse i jedinu moguću vojnu intervenciju u druge države kroz mehanizme Ujedinjenih nacija. Partijsko članstvo je vezano fluidnim odnosima, pa tako poprima obrise pokreta koji stiče sve više pristalica pogotovo među mlađom populacijom. Na posljednjim opštim izborima, LFI je osvojila 17 mandata u Narodnoj skupštini i jedan u Senatu, a Žan-Lik Melašon, kao predsjednički kandidat osvojio je 19,58% glasova birača, što ga nije plasiralo u drugi krug. Partija nije imala zabeležen uspeh na prošlogodišnjim regionalnim izborima.

U Evropskom parlamentu sedi pet poslanika „Neukrotive Francuske“ u poslaničkoj grupi
Evropske ujedinjene levice – Nordijske zelene levice i svoj položaj iskorištavaju kako bi
promovisali loš položaj radnika kao posljedicu neoliberalizma i otuđenja radnika od sopstvenog rada i društva.

Autor: Srđan Radanović

La Republiqué En Marche je politička partija osnovana u aprilu 2016. godine na čelu sa Emanuelom Makronom koji je nedugo pre toga dao ostavku na mestu ministra ekonomije kako bi se posvetio svojoj predsedničkoj kandidaturi. Ono što je specifično jeste da je stranka nastala delovanjem pokreta pod imenom Napred (En Marche) što znači da iza ove stranke nije postojala neka institucionalna struktura. Pokret je u sebi sadržao spoj socijalizma i liberalizma bez posebnog skretanja u levo ili desno već je akcenat stavljen na njegovu progresivnost.

Progresivnost se ogledala u rušenju ideologija koje vode stranputicama i otklonu bipolarizma u Evropi. Iako se način mobilizacije i neformalnog okupljanja po mnogo čemu poistovećuju sa La France Insoumnise ipak lider LFI-a imao mnogo jaču političku pozadinu za razliku od En Marche i Makrona. On je uspostavio pokret  prostim sagledavanjem situacije koja je postojala u Francuskoj i izvođenjem javne vežbe koju su vodili volonteri i koja je obuhvatala proste intervjue sa građanima o glavnim problemima svakodnevnice. Omogućavanjem da svako bude pripadnik LREM-a bez obzira na partijsku opredeljenost i uvođenjem nečega za tad ne toliko popularnog u Francuskoj što se zove model sledbenika što podrazumeva fokus na finansiranje donacijama  uspeo se stepenicu više i približio građanima. U proleće 2017.godine njegova stranka osvaja 67% glasova na predsedničkim izborima i obezbeđuje sebi većinu u Narodnoj Skupštini.

Iako je od samog početka bila prihvaćena kao vizionarska partija, Evropa je mnogo toga zamerila Makronovom delovanju. Prvenstveno, pomen transnacionalnih stranačkih lista za predsedničke izbore nije naišao na njeno odobravanje, kao ni mogućnost organizovanja zajedničke vojske. Ipak, Makron smatra da konačna ekonomska povezanost regiona treba da dođe uticajima i sprovođenjem reformi na Zapadnom Balkanu zato što je Zapadni Balkan najranjivija tačka Evrope. Makron je tokom samita u Sofiji 2017.godine čvrsto je zagovarao promene u institucijama Evropske Unije koje subile usmerene i na sam proces pristupanja. Na opštinskim izborima 2021. Uprkos ogromnoj podršci koja se očekivala pokazali su se brojni neuspesi posebno tamo gde su postojali savezi sa desničarskim kandidatima što se pokazalo i u Bordou. U Parizu i Lionu takođe nisu ispunjena očekivanja i u mnogim većim gradovima stranka je pretrpela ozbiljne poraze.

Stranka se zalaže za očuvanje zaštite životne sredine i stvaranje prava zakonodavne inicijative za Evropski Parlament. Neki od zahteva za reformu pravosuđa izazvali su odjek poput zahteva za strogim povećanjem određenih koji se odnose na oštro kažnjavanje uličnog uznemiravanja kaznama od 300 evra. Makron je najavio i reformu šengenskog prostora radi zaštite spoljnih granica i suočavanja sa krijumčarima. Pažnju je izazvao i zahtev za boljim uticajem  na univerzitete i njihovim boljim povezivanjem sa centrima za istraživanja kao i uspostavljanje reformi u javnim službama radi iskorenjivanja siromaštva. Smatra da se treba uspostaviti određeno političko telo koje bi vodilo kontrolu o sprečavanju kriza uzrokovanim migracijama. To bi bila neka vrsta snaga za brzo reagovanje u naletima migranata i uspostavljanje Šengenskog saveta koji će imati nadzor nad Šengenskom zonom. Delovanje bi bilo usmereno i na smanjivanje broja viza koje se izdaju zemljama koje nisu članice Evropske Unije. Za En marche socijalno i ekonomski liberalnu stranku postoje različite percepcije javnog mnjenje o njenoj istinskij ideološkoj poziciji pa dok je mnogi klasifikuju isključivo kao desni centar, nije manji broj onik koji je posmatraju kao apsolutno centristićku. Njegov trenutni rejting odobravanja iznosi 39%, ali uprkos tom opadanju podrške koji postoji, En marche se i dalje smatra kandidatom za pobedu zajedno sa rivalima poput Marin Le Pen, Erika Zemura i  Valeri Pekres koji se prema istraživanjima smatraju glavnim konkurentima prvog kruga predsedničkih izbora 2022.godine. Međunarodni ugled stranke potpomažu ovih dana posete Kijevu i Moskvi i značajna posrednička uloga. Smatra se da će pozicija Marin Le Pen za koju vlada mišljenje da je postala isuviše mejnstrim biti ono što će La Republique En Marche odvesti u pobedu ako ona bude bila izbor između ova dva kandidata. Najgorim pretnjama njegovoj pobedi smatraju se njegove izjave o sekularizmu, policijskom nasilju i islamizmu zbog čega se ovaj nekada na glasu liberalni predsednik danas često naziva autoritarnim liderom. I dok se i dalje pojavljuju kritike koje ga oslovljavaju kao predsednika bogatih i iako u javnom mnjenju postoji razočaranje zbog neispunjenih progresivnih vizija i naginjanja udesno, on se nada ponovnoj pobedi.

Autor: Danijela Čorbić