Category: Priče

Piše: Marko Todorović

U prvom krugu slovačkih predsedničkih izbora održanih proteklog vikenda, prema zvaničnim konačnim rezultatima objavljenim od Centralne izborne komisije Slovačke, nijedan kandidat nije ostvario apsolutnu većinu. Drugi krug izbora zakazan je za 30. mart. U njemu će se slovački građani opredeljivati između Zuzane Čaputove, kandidatkinje Progresivne Slovačke, i Maroša Šefčoviča, predstavnika vladajućeg Smera.

Od 4 429 033 registrovanih birača svoje pravo glasa ostvarilo je samo 2 158 859 njih, dok je preko 51% slovačkih građana apstinirao. Ubedljivo najveći broj glasova dobila je Zuzana Čaputova osvojivši 40,57% glasova, ostavivši daleko iza sebe Šefčoviča sa svega 18,66% glasova. Konzervativac i desničar Štefan Harabin zauzeo je treće mesto sa 14,34%, a iza njega se pozicionirao i ekstremni desničar Marijan Kotleba sa 10,39% glasova. Poredivši rezultate u pojedinim regionima, zapaža se da ne postoje znatna regionalna odstupanja, te da je biračko telo u svih osam slovačkih regiona najveću podršku ukazalo Čaputovoj.

Podsećamo da je Zuzana Čaputova 45-godišnja advokatkinja sa veoma malo političkog iskustva. Na političkoj sceni postala je zapažena nakon istaknute uloge u organizaciji i podršci protestima povodom šokantnog ubistva istaživačkog novinara Jana Kucijaka početkom prošle godine. Čaputova je liberalno i proevropski orijentisana, a u svojoj kampanji najviše se zalagala za vladavinu prava i borbu protiv korupcije. Prilikom glasanja u svom rodnom gradu izjavila je: „Vidim ove izbore u kontekstu snažnog poziva za promene posle tragičnih dešavanja od prošlog proleća“.

Iako su predsednički izbori u Slovačkoj od manjeg značaja u odnosu na parlamentarne, ovi izbori dobijaju posebnu težinu u svetlu rastućeg populizma u Centralnoj Evropi. Naime, nakon nekoliko izbora u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i Rumuniji na kojima su najbolje rezultate postizali populistički lideri, izuzetak koji se dogodio u Slovačkoj za Evropsku uniju je u najmanju ruku ohrabrujući. Iz proevropskog civilnog sektora čuju se ocene da je ovim poslata pozitivna slika u svet i potvrđena slovačka privrženost zapadnim vrednostima. Upravo su se evropejstvo i liberalni stavovi Čaputove našli na meti desničarskih struja u zemlji. Harabin, poznat po zastupanju antiimigracionih ideja, okarakterisao je Čaputovu kao „simpatizera migracija“, a često su iz sličnih krugova stizale optužbe da je finansirana od Džordža Soroša.

Drugoplasirani Maroš Šefčovič je takođe proevropski političar, koji je najveći deo svoje karijere kao profesionalni diplomata radio u Briselu. Ne postoje veće ideološke razlike između Čaputove i Šefčoviča, ali dvostruko manja podrška građana može se objasniti kompromitovanošću vladajuće stranke koju on predstavlja. Ipak, ovaj evropski diplomata je, prepoznavši uticajnu struju na drugoj strani političkog spektra, u kampanji koketirao i sa političkom desnicom izjavama poput: „Nadamo se da ćemo uspeti u mobilizaciji glasača kojima je veoma stalo do toga da Slovačka ostane hrišćanska država“. Nakon ovakvih rezultata u prvom krugu čini se da drugi krug izbora neće biti mnogo neizvestan i većina analitičara već sada predviđa ubedljivu pobedu Čaputove, čime bi ona mogla da postane prva predsednica ove postkomunističke zemlje

Piše: Marko Todorović

Za manje od 10 dana, 16. marta, održaće se prvi krug predsedničkih izbora u Slovačkoj. Ocenjuje se da su ovi izbori značajni i po tome što će, godinu dana pre parlamentarnih izbora, opipati puls javnosti kada je u pitanju evropska budućnost Slovačke u svetlu rastućeg trenda evroskepticizma i populizma širom Evrope. Takođe, izbori će staviti na test vladajuću koaliciju čija je podrška dramatično opala nakon šokantnog ubistva novinara Jana Kucijaka u februaru 2018.

Počevši od ustavnih promena 1999. godine, predsednik se u Slovačkoj bira na opštim izborima svakih pet godina. Funkcije predsednika, kao i u našem političkom sistemu, u institucionalnom smislu veoma su ograničene. Osim što predstavlja državu u međunarodnim odnosima, u unutrašnjoj politici predsednik je ovlašćen da nominuje predsednika vlade, da imenuje sudije najvišeg suda, a ima i mogućnost veta u zakonodavnoj proceduri (osim ukoliko je zakonski predlog podržala dvotrećinska većina poslanika). Takođe identično našem političkom sistemu, predsednik se bira u dva kruga ako u prvom krugu nijedan kandidat ne osvoji više od 50% glasova.

Da bi kandidatura bila valjana neophodno je da je podrži 15.000 slovačkih građana ili najmanje 15 od 150 poslanika slovačke Narodne skupštine. Do 31. januara, kada je bio istek roka, kandidaturu je podnelo 15 kandidata: 13 muškaraca i samo dve žene! Većina njih su nezavisni kandidati i nisu poznati široj javnosti, te nemaju nikakve šanse za veći uspeh. Među kandidatima nije se našao aktuelni predsednik Andrej Kiska, pro-evropski orijentisan i veoma omiljen u zemlji, jer je još u maju prošle godine istakao da želi da se povuče iz politike i da se posveti porodičnom životu.

Glavni favoriti za pobedu na izborima su Zuzana Čaputova, aktivistikinja nevladinog sektora i kandidatkinja mlade partije Progresivne Slovačke, i Maroš Šefčovič, etablirani diplomata i kandidat vladajuće koalicije.

Maroš Šefčovič smatra se najiskusnijim da ponese titulu predsednika. Za karijernog diplomatu školovao se u Moskvi i Bratislavi, a kao diplomata radio je u Zimbabveu, Kanadi i Izraelu. Nakon pristupanja Slovačke Evropskoj uniji, trajno je uključen u evropske poslove. Bio je poslanik Evropska parlamenta i više puta evropski komesar. Trenutno obavlja funkciju potpredsednika Evropske komisije i posebno je zadužen za energetsku politiku Unije. Kao kandidat najveće i vladajuće partije, zalaže se za nastavak dosadašnje politike, pro-evropsku budućnost Slovačke i odlučniju borbu protiv korupcije. Opozicionari sumnjaju u njegovu sposobnost da bude prvi čoveku državi, jer je, kako kažu, zbog svoje evrokratske karijere „izgubio kontakt sa svojom rođenom zemljom“.

Zuzana Čaputova, 45-godišnja advokatica, novajlija je u politici. Postala je poznata tokom prošlogodišnjih protesta zbog ubistva Jana Kucijaka. Zalaže se za veću transparentnost vlade, vladavinu prava, borbu protiv korupcije, slobodu medija i veće socijalne slobode. Glava snaga njene kandidature ipak ne leži u originalno njenim glasačima nego u podršci koju su joj pružili aktuelni predsednik Kiska i glavni opozicioni kandidat Robert Mistrik. „Glasovi pristojne i pravedne Slovačke moraju da se ujedine i podrže jednog jakog kandidata. Ja podržavam Zuzanu Čaputovu. Ona će biti dobar predsednik“, rekao ja aktuelni predsednik Kiska. Pre svega desetak dana, kandidat glavne opozicione partije „Sloboda i Solidarnost“ Robert Mistrik povukao je svoju kandidaturu i pozvao svoje glasače da podrže Čaputovu. Prema istraživanjima javnog mnjenja, on je bio drugi favorit za pobedu, pa se ovom Mistrikovom odlukom odnos snaga znatno promenio u korist Čaputove.

Ipak, Šefčovič i Čaputova međusobno se prema predizbornim obećanjima znatno ne razlikuju u poređenju sa antisistemskim kandidatima koji se prema istraživanjima javnog mnjenja nalaze na trećem i četvrtom mestu: Štefanom Harabinom i Marijanom Kotlebom.

Štefan Harabin je poznat kao bivši ministar pravde u periodu 2006-2009. Kandidovao se kao nazevisan kandidat. Sebe naziva hrišćanskim patriotom i kandidatom anti-establišmenta. Zalaže se za ukidanje sankcija Rusiji, a aktuelnog predsednika u svojim govorima naziva stranim plaćenikom.

Marijan Kotleba osnivač je ekstremno desničarske partije „Narodna stranka – Naša Slovačka“. Političari iz redova ove stranke prepoznaju se po antiromskim i antiimigracionim floskulama, a zalažu se i za povratak na raniju slovačku valutu – krunu, paternalističke ideje u ekonomskoj politici kao i ukidanje istopolnih partnerstava. Oni koji ovu partiju kvalifikuju kao neonacističku podsećaju da su Kotleba i njegove partijske kolege nazivali Rome „ekstremistima“, „društvenim parazitima“ koji „kradu, siluju i ubijaju“.

Malo ko veruje da će ova dvojica antisistemskih kandidata izvojevati i ulazak u drugi krug, a kamoli pobedu. Ipak, ovi izbori će pokazati da li i koliko raste podrška evroskeptičnim i čak ekstremističkim idejama u slovačkom društvu, što će biti naročito važno naredne godine na parlamentarnim izborima.

Ankete poslednjih dana, nakon povlačenja kandidata „Slobode i Solidarnosti“, pokazuju prilično konfuzna predviđanja. Većina anketa sada predviđa najveći broj glasova za Čaputovu, ali ogromne razlike se ogledaju u procentualnoj raspodeli glasova. Prema nekim anketama, Čaputova će imati svega nekoliko procenata više glasova od Šefčoviča, dok jedna takođe relevantna anketa predviđa ubedljivu pobedu od čak 52,9% glasova, ostavljajući Šefčoviču samo 16,7% glasova. Ipak, prema većini anketa deluje nerealistično da do drugog kruga ne dođe.

Piše: Marko Todorović

U toku predstojećeg vikenda, 16. februara, održaće se predsednički i parlamentarni izbori u Nigeriji, šesti po redu od kraja vojne vladavine 1999. godine. Izbornu kampanju obeležila su nadmetanja sadašnjeg predsednika Muhamadua Buharija i glavnog opozicionog lidera Atikua Abubakara.

Kandidaturu je za predsedničke izbore podnelo više od 60 kandidata, međutim jedini realni favoriti za pobedu su trenutni predsednik Buhari, kandidat vladajućeg Kongresa svih naprednjaka, i njemu opozicioni Abubakar, kandidat Narodne demokratske partije. Muhamadu Buhari poznat je svetskoj javnosti još iz 80-ih godina kada je kao bivši general od 1983. do 1985. godine bio na čelu države nakon izvedenog vojnog udara. S druge strane, Atiku Abubakar je obavljao funkciju potpredsednika od 1999. do 2007. godine, a poznat je i kao jedan od najbogatijih biznismena u ovoj afričkoj zemlji.

Nigeriju karakteriše većinski izborni sistem, u institucionalnom smislu veoma sličan britanskom modelu. Na predsedničkim izborima pobeda se ostvaruje prostom većinom svih glasova, uz dodatni uslov da se u bar 27 od 36 pokrajina ostvari najmanje 25% glasova. Izbor za 360 poslanika u Narodnoj skupštini vršiće se u 360 izbornih jednica većinskim glasanjem. Za 109 mesta u Senatu bira se po tri predstavnika iz svake pokrajine, a jedan dodatni predstavlja  teritoriju glavnog grada. Bitka za parlamentarne izbore odvija se zbog karaktera izbornog sistema mahom na lokalnom nivou. Stoga se u najvećim nigerijskim, a pogotovo u svetskim medijima mnogo više pridaje pažnje predsedničkim izborima.

Kongres svih naprednjaka tradicionalno se smatra levicom, dok se Narodna demokratska partija može okarakterisati kao ekonomski i socijalno konzervativna. Ipak, Nigerijci uglavnom misle da su ideološke razlike samo stvar partijskih statuta i programa, dok stvarnih razlika među partijama nema, te da je obema jedini cilj osvajanje vlasti. Sadašnji predsednik Buhari u svojoj kampanji uglavnom ističe da je u ovom mandatu uspeo da unapredi bezbednost u zemlji i na njegovim kampanjskim posterima uglavnom se predviđa da će novi mandat biti „nova faza za Nigeriju“, da će se tolerisati samo „nulta korupcija“ i da je samo on sposoban da zavede „disciplinu u zemlji“. Jedan od slogana njegovog protivnika Abubakara je „Da Nigerija opet proradi“ (Let’s Get Nigeria Working Again). Kritikuje pređašnju vlast zbog loših ekonomskih mera, rasta nezaposlenosti istovremeno predlažući protržišni pristup oporavku ekonomije. Obećava i da će preduzimati mere protiv velike emigracije mladih Nigerijaca. „Mladi Nigerijci ne napuštaju Nigeriju samo zbog loše zarade i loših uslova rada – oni je napuštaju zato što nemaju nadu“, kaže on.

U Nigeriju je demokratija uvedena pre 20 godina, ali ne može se smatrati konsolidovanom demokratijom. Svaki izborni ciklus obeležen je povećanim nasiljem u zemlji u kome na desetine osoba izgube život. Pre nekoliko dana je na izbornom mitingu predsednika Buharija poginulo četiri osobe u paničnom stampedu koji se, kako prenose svetski mediji, desio usled žurbe hiljada ljudi da se što pre napusti stadion na kome se miting održavao usled straha od napada rivalske frakcije unutar iste partije. Samo par dana pred izbore, učestalo se dešavaju i paljenja glasačkih mesta. Kampanja će ostati zapamćenja i po međusobnim optužbama partija za organizovano širenje lažnih vesti uperenih protiv suparnika. Tako su se krajem 2018. godine medijima proširila „saznanja“ da je Buharin zapravo umro i da ga u kampanji menja dvojnik iz Sudana. Vest je postala toliko popularna da je sam Buharin to demantovao rečima: „Ovo sam pravi ja, uveravam vas. Uskoro ću napuniti 76. rođendan i još sam u punoj snazi“.

Nivo političke apatije u Nigeriji veoma je visok. Na prethodnim izborima u 2015. godini izlazak na izbore bio je samo 43,65%. Istraživanja javnog mnjenja potvrđuju nisku političku zainteresovanost i ove godine, a predviđaju da će većinu glasova dobiti Buhari i tako zadržati funkciju predsednika. Ipak, predviđaju da će razlika u glasovima biti mala, stoga se u slučaju izlaznosti veće od očekivane može očekivati i pobeda kandidata Narodne deomkratske partije.

Referendum na Kubi

Piše: Marko Todorović

Za 24. februar planirano je održavanje referenduma na Kubi, na kome će se građani izjasniti o prihvatanju novog ustava. Predlog novog ustava znatno je progresivniji u odnosu na sadašnji, zbog čega je njegovo kreiranje bila jedna od vodećih tema na ostrvu u prethodnoj godini.

Sadašnji ustav usvojen je 1976. godine, a prema iskazima kubanskih zvaničniika, novi ustav je pisan za potrebe današnjeg vremena, ali sledeći kontinuitet i duh prethodnog ustava. Takođe, ističe se da je 2019. godina pravi trenutak za takav korak, kako bi se obeleželila šezdesetogodišnjica Kubanske revolucije. Zbog toga je prošlog leta predstavljen prvi zvaničan predlog novog ustava, a od avgusta do novembra održavane su javne rasprave na skupovima širom zemlje u kojima su građani učestvovali u modifikaciji prvobitne verzije teksta. Kubanski zvaničnici, uključujući i predsednika Migela Dijaza Kanela i potpredsednika Salvadora Mesu, isticali su da su javne diskusije najočiglednija potvrda kubanskog režima kao „istinske demokratije zasnovane na revoluciji“.  Uzimajući u obzir najčešće primedbe građana, donesen je konačni predlog ustava koji je 22. decembra dobio jednoglasnu podršku parlamenta. Prema ustavnoj proceduri Kube, poslednji korak pre usvajanja ustava biće referendum čije se održavaje planira za 24. februar, kada će građani odgovoriti na precizno formulisano pitanje: „Da li Vi ratifikujete novi Ustav Republike?“

Novi ustav sadržaće 87 novih članova, a u štampi je ocenjen kao prilično progresivan za autoritarnu socijalističku državu. Iako se i dalje zadržava centralna planska ekonomija, prvi put se u najvišem pravnom aktu priznaje postojanje privatne svojine, koja je u poslednjoj deceniji bez snažne pravne osnove ipak bivala sve zastupljenija. Pored privatne svojine, novina su i radnički kooperativi, a cilj ovih izmena u sferi ekonomije jeste stimulacija uspavane kubanske privrede.

Značajne su i institucionalne promene koje predviđa ustav, a pre svega to su povratak funkcije premijera, kao i starosno i vremensko ograničenje za mandat predsednika. Novost je i proklamovana zabrana diskriminacije na osnovu pola, etničkog porekla i sposobnosti, a u pravnoj sferi najznačajnije je uvođenje pretpostavke nevinosti kao ustavom zagarantovanog pravnog instituta.

Međutim, najviše se prašine diglo oko dve odredbe ustava: odredbe o „napretku ka komunizmu“ i definicije braka. Prvi predlog novog ustava izbrisao je odredbu o rešenosti kubanske države i društva u stremljenju ka komunizmu, ali nakon iskazanog nezadovoljstva naroda ta odredba će ipak zadržati svoje mesto i u novom ustavu. S druge strane, definicija braka je izostavljena zato što prvobitan predlog nije predviđao raznopolnost braka što je naišlo na osudu konzervativnih krugova u Kubi. Za razliku od sadašnjeg ustava koji brak definiše kao zajednicu muškarca i žena, novi ustav izostavljanjem bilo kakve definicije braka ipak ostavlja mogućnost legalizacije istopolnih brakova u budućnosti.

Da vladajuće strukture entuzijastično pozivaju na pozitivno izjašnjavanje na  referendumu može se videti i na društvenim mrežama, gde one vode aktivnu kampanju, uključujući i korišćenje heštegova poput #JaGlasamZa, #MiSmoKontinuitet, #MiSmoKuba. S druge strane, na internetu se takođe može se videti i hešteg #JaGlasamProtiv, što svedoči o postojanju izvesnog otpora neistomišljenika. Protivnici novog ustava ne negiraju delimičnu progresivnost i pozitivne promene u ustavu, međutim oštrica njihove kritike uglavnom je okrenuta prema nedovoljnosti promena. Smatraju da su zadržavanje jednopartijskog sisitema i nejednaka politička prava članova Komunističke partije i ostalih građana najbolji pokazatelj da je novi ustav samo fasada za istu autoritarno-socijalističku građevinu, te da treba insistirarati na donošenju mnogo liberalnijeg ustava.

U zemlji u kojoj ne postoje istraživanja javnog mnjenja teško je prognozirati izlaznost i preciznije rezultate referenduma. Interesantno je pomenuti da je sadašnji ustav na referendumu iz 1976. podržalo više od 99% građana. Da su se okolnosti od tada promenile i da se jednoumlje sada može dovesti u znak pitanja svedoči i trend opadanja izlaznosti na izbore. Na parlamentarne izbore prošle godine izašlo je 82,9% Kubanaca, što je za kubanske standarde izuzetno nisko. Ipak, gotovo da nema onih koji sumnjaju u moć vladajućih struktura da privoli svoje građane da natpolovičnom većinom podrže donošenje novog ustava, no sam procenat podrške dosta je neizvesniji.