U istoriji demokratskog razvoja Pete republike, od 1958. godine kada je istu proglasio Šarl de Gol, tada još uvek jedini vođa pokreta otpora na vlasti u jednoj demokratskoj evropskoj državi, samo dva predsednika su svoju popularnost izgubili u toku mandata. Vremena vladavine se razlikuju, međunarodni odnosi itekako, ali ono što ova dva predsednika veže jesu afere po kojima ih građani njihove, ali i drugih država pamte. U državi kao što je Francuska, sa mobilizovanim stanovništvom, čestim protestima i pobunama, nije čudno što se zastava vijori u suprotnom smeru od smera vetra. Sedamdesete godine su godine krize, godine kada hipi pokret svojim uticajem smanjuje građansku aktivnost i uvodi reč “pasivizam“. Prema njima, država je mehanizam prisile kojem se moramo odupreti. Upravo zbog velikog broja apstinenata, u Sjedinjenim Američkim Državam, početkom osamdesetih, najviše glasova odnosi konzervativac, glumac i začetnik jednog posve novog svetskog poretka – Ronald Regan.
U Francuskoj, sedamdesete godine su godine Valeri Žiskar Destena, nekada goliste, ministra finansija i bliskog sledbenika Žorža Pompidua. Nakon Pompiduove smrti, Desten se kandiduje za predsednika i iz drugog kruga izbora izlazi kao pobednik nad socijalistom, Fransoa Miteranom. Pompidu je bio taj predsednik od čijeg mandata je ugled ove institucije srozan do krajnjih granica. Seks-afere, prevare i intige koje su kružile po Jelisejskoj palati od smrti Šarla de Gola do dolaska Destena, učinile su da se ta klasicistička građevina posmatra kao “crveni fenjer“ i zaobilazi u širokom luku.
Ni De Gol ni Pompidu nisu bili Francuzi kojima je u primarnom interesu formiranje snažnije i
jače Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Obojici je bilo prijateljstvo sa Zapadnom Nemačkom važnije od onog sa Grčkom ili Kiprom. Pozicioniran u desnom centru, Desten je bio taj koji je ojačao EEZ i zagovarao snažnije vezivanje sa drugim zemljama zapadnog bloka. Pogrešno bi bilo kada bismo rekli da je to predsednik koji nužno treba da ostane upamćen po aferama i bliskim vezama sa diktatorima u Africi. Njegova unutrašnja politika bila je opredjenjena ka modernizaciji, otvaranju brzih pruga, razvoju nuklearne energije i interneta. Neretko je sebe nazivao “konzervativcem koji voli promene“. U prvim godinama mandata je bio često fotografisan u društvu radnika čistoće prilikom ručka u rezidenciji, ili na ulicama Pariza, u metrou i autobusu, ali kako je vreme odmicalo, postajao je sve hladniji, gotovo nepristupačan narodu. Legalizovao je abortus i nije ukinuo smrtnu kaznu. Svojim politikama zabrinjavao je konzervativce, uključujući i goliste koji su sve više kritikovali njegove “socijalističke tendencije“. Odnos sa premijerom Žakom Širakom postao je sve nepodnošljiviji i tako su postali najveći rivali. Desten je vrlo loše krio svoju flagrantnu saradnju sa Pinočeom, Žan-Bedel Bokasom i diktatorom Mauritanije, u koju je čak poslao i francuske avione kako bi zaštitili poredak koji je odgovarao zvaničnom Parizu. Osnivač grupe 6 najrazvijenijih zemalja vodio je neprihvatljivo prijateljsku i blagu politiku prema sovjetskoj Moskvi. Jednom prilikom je položio i venac u Lenjinovom mauzoleju. Mirna politika koja je pratila onu u SAD je isto tako odgovorila na Iransku revoluciju i invaziju Avganistana. Dolaskom na vlast Margaret Tačer, Desten se okrenuo od tešnje saradnje sa Ujedinjenim Kraljevstvom u prvom redu zbog neoliberalne ekonomske politike, i prišao Nemcu i socijaldemokrati Helmutu Šmitu.
Naftne krize dovele su do konačnog kraja „Trente Glorieuses“ (Slavnih trideset) i povećanja
inflacije. Kriza se u Francuskoj pokazala veća i ozbiljnija nego što se pomišljalo. Došlo je do
devalvacije franka bez obzira na javne radove i državnu podršku. Pošto protekcionističke politike nisu urodile plodom, premijer Rejmond Bare je uveo ekonomski liberalizam i u ovu državu. Poslednja godina Destenovog mandata je oličena u inflaciji, smanjenju industrijske proizvodnje i 1,7 miliona nezaposlenih.
Socijalista Fransoa Miteran, i najveća Destenova konkurencija, ponudila je rešenje za
ekonomsku krizu i uređenje Francuske nakon brojnih afera i loših politika bivšeg predsednika. “110 predloga za Francusku“ je plan koji je doneo kongres Socijalističke partije za obnovu države i ekonomije, kojeg je Miteran sledio svih sedam godina mandata. Miteran se vodio jednostavnošću i razboritošću. Okosnica kampanje 1981. godine bila je smrtna kazna kojoj se jasno protivio Miteran. Podršku u drugom krugu izbora od 51,76% Miteran je zadobio fokusom na ekonomiju. Obećao je da će smanjiti nezaposlenost, otvoriti radna mesta i zapošljavati mlade ljude. Nudio je jednu vrstu “prijateljske“ ekonomije, a ne kruti neoliberalni kapitalizam kakav je besneo u SAD i UK. Upravo takva politika, iako kasnije malo modifikovana i sa brojnim devijacijama, Miteranu je omogućila da bude predsednik sa najdužim stažom u Francuskoj.
Godina 2012. bila je godina kraja za predsednika Nikola Sarkozija. Rušenje kule od karata koje je započeo Pompidu, nisu zaustavili ni predsednici koji su došli posle njega. Francuski
predsednici su više incidenti nego nužno važni politički faktori u državi i inostranstvu. Naslovne stranice žute štampe bile su prepune afera i ovog predsednika kojem je mandat po prvi put trajao pet godina. Upravo je kampanja kojom je Sarkozi hteo da osvoji svoj drugi mandat bila obeležena tzv. aferom Sarkozi-Gadafi. Naime, nekoliko dana pre izbora, list “Mediapart“ objavio je dokumente koji ukazuju na isplatu više od 50 miliona evra od strane libijskog predsednika pukovnika Gadafija u svrhu finansiranja predsedničke kampanje 2007. godine. Sarkozi je nakon pobede 2007. omogućio Gadafiju da reintegriše Libiju u međunarodnu zajednicu, konkretno Zapadni svet. Pored toga, period njegovog mandata je na svetskom nivou obeležen recesijom i dužničkom krizom u zoni evra koja je prouzrokovala veliki broj nezaposlenih, rast cena i inflaciju. Desničari i nacionalisti bili su zagledani u Sarkozija kao u osobu koja može da reši krizu “francuskog predgrađa“ u kojima je dolazilo do sukoba između migranata i policije. Sarkozi se borio i sa ekonomskom krizom i sa krizama u privatnom životu. Iako nije ni princ ni kralj, nego samo formalno ko-knez Andore, ovaj francuski predsednik susreo se sa brojnim optužbama i negodovanjem građana nakon venčavanja sa Karlom Bruni. Popularnost mu je opadala, a njegovi planovi za drugi mandat nisu osvojili birače koji su žudili za novom politikom i novim listom u francuskoj istoriji. Sve više građana počinje da sumnja u instituciju predsednika zbog raznoraznih mahinacija, korupcije i laži. Jelisejska palata je odjednom postala mesto u koje bi ljudi rado ušli i saznali pravu istinu.
Socijalista Fransoa Oland, koji je imao jasnu viziju oporavka francuske ekonomije, fokusa na
zaštitu životne sredine, saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i ojačavanje EU, pobedio je na ovim izborima upravo zbog afera koje su potpuno diskreditovale konzervativca Sarkozija. Olandov mandat je pak obeležio sukob u Maliju, Pariski sporazum o klimi i Brexit, ali za razliku od prethodnika, on je predstavio izgled i uticaj institucije predsednika Francuske bez afera.
Dakle, sličnosti između Destena i Sarkozija su uglavnom u aferama, od privatnih do onih
međunarodnih. Nameće se mišljenje da su afere te koje “odsecaju glave“ francuskim
kandidatima za predsednika i sve više obesmišljavaju tu poziciju u društvu. Od svih predsednika Pete republike, možemo jedino sa sigurnošću reći da je Šar de Gol bio taj koji je
svoj privatni život potpuno podredio predsedničkoj funkciji, što se ne može ni pomisliti za
njegove naslednike koji su potpuno unizili poziciju vrhovnog komandanta francuske vojske.
Autor: Srđan Radanović