Novinar, voditelj, pisac, komentator i polemičar su samo neki od epiteta koji opisuju Erika Zemura i njegov višedecenijski medijski angažman. Krajem prošle godine odlučio je da među njih doda još jedan – političar, nakon što je objavio svoju kandidaturu za predsednika Francuske. Ova odluka je privukla mnogo pažnje kako u Francuskoj tako i u inostranstvu, a redove vodećih svetskih medija ispunjavale su vesti o “francuskom Trampu”, “islamofobu”, “seksisti” i “novom licu evropske ekstremne desnice” koje preti da uzdrma status quo i vrati Francuskoj stari ugled i sjaj. Ali ko je zaista Erik Zemur i kakve su mu šanse da zapravo ostvari svoje ambiciozne ciljeve?
Erik Zemur rođen je 31. avgusta 1958. godine u okolini Pariza, u porodici alžirskih Jevreja koja se u Francuskoj nastanila svega nekoliko godina ranije, bežeći od krvavog građanskog rata koji se vodio u Alžiru. Ovakvo poreklo čini ga neočekivanim šampionom francuskog nacionalizma, koji je tradicionalno utemeljen na vrednostima katoličanstva i (manje ili više) latnentnog antisemitizma. Karijeru je započeo kao novinar, a više od dvadeset godina je pisao za Le Figaro, jedne od najtiražnijih francuskih dnevnih novina. Početkom dvadeset prvog veka ušao je i u televizijske vode, gde se proslavio kao voditelj nekoliko emisija, ali i čest gost mnognih drugih u kojima je komentarisao aktuelna dešavanja u Francuskoj i svetu.
Erik Zemur od početka svoje karijere privlači pažnju javnosti svojim kontraverznim i zapaljivim izjavama i stavovima. Na primer, on tvrdi da maršal Peten, vođa kolaboracionističkih vlasti tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, nije učestvovao u Holokaustu već da je pomagao u spašavanju francuskih Jevreja (ovaj stav generalno je osporen u francuskoj istorijografiji). Najčešća meta njegovih napada su muslimani, pogotovo oni koji žive u Francuskoj i zapadnoj Evropi. Tako je nakon terorističkih napada u Parizu u novembru 2015. godine izjavio da “Francuska umesto Rake treba da bombaruje Molenbek (briselsku četvrt sa velikom populacijom muslimana) iz koga je sam napad i potekao”. Ovakve izjave često su ga dovodile i u sukobe sa zakonom. Zemur je čak tri puta osuđivan za podsticanje rasne i verske netrpeljivosti, poslednji put pre svega nekoliko nedelja kada je osuđen na novčanu kaznu od 10 000 evra zbog izjave da su deca migranti “lopovi, ubice i silovatelji” te da ih treba vratiti odakle su došli. Ipak, ove presude očigledno nisu značajnije uticale na Erika Zemura, koji nakon svih kontraverzi nastavlja da privlači pažnju francuske javnosti svojim šokantnim i politički nekorektnim izjavama.
Šta je Zemura navelo da se u svojoj šezdeset trećoj godini oproba kao političar i uđe u
borbu za najvažniju političku poziciju u Francuskoj? Titula nezvaničnog vođe francuske
ekstremne desnice već više od pola veka pripada članovima porodice Le Pen, odnosno osnivaču Nacionalnog fronta Žan-Mariju i njegovoj ćerci Marin. Žan-Mari le Pen je nakon više neuspešnih pokuašaja 2002. godine konačno uspeo da dođe do drugog kruga predsedničkih izbora, kada je ubedljivo poražen od tada aktuelnog predsednika Širaka, osvojivši tek 17% glasova. Njegova ćerka Marin le Pen je petnaest godina kasnije napravila iskorak kada je na talasu nezadovoljstva koji je pogodio Francusku nakon ekonomske krize i nekoliko terorističkih napada uspela da uđe u drugi krug u kom je nadmašila rezultat svog oca i osvojila 33% glasova.
Rezultati predsedničkih izbora 2017. bili su signal za Marin le Pen i njenu partiju: Nacionalni front je postao ozbiljan pokret koji bi mogao da bude istinski pretendent na vlast u Francuskoj, samo ako bi još malo ublažio neke od svojih radikalnijih stavova. Upravo to se i dogodilo. Marin le Pen je promenila ime svoje stranke u Nacionalni savez (distancirajući se od militarističkog i omraženog fronta), odbacila je neke od svojih najkontraverznijih stavova (poput ideje napuštanja EU, Evrozone i Šengena) i na taj način pokušala da se približi političkom centru. U prvi mah ovo je delovalo kao dobra odluka, a Makronovo vođstvo u istaživanjima javnog mnjenja vis-à-vis Marin le Pen bilo je sve manje i manje. Navikla na monopol nad krajnjom desnicom u Francuskoj, Marin le Pen sigurno nije očekivala da bi njen najveći problem pred izbore 2022. godine mogao da dođe upravo sa desna. Erik Zemur je iskorsitio “omekšavanje” pozicija Le Penove kako bi privukao pažnju na sebe i pozicirao se kao “istinski i nekompromitovani” borac sa francuske nacionalne interese. Njegovo
ime je počelo da se pojavljuje u istraživanjima javnog mnjenja sredinom prošle godine, u
trenutku kada se o njegovim istinskim namerama još uvek samo nagađalo. Ipak, kako su meseci prolazili tako je postajalo sve jasnije da Zemur ima ozbiljne ambicije i da je spreman da baci rukavicu i upusti se u borbu za mesto u Jelisejskoj palati.
Zemur predstavlja svojevrstan amalgam različitih elemenata tradicionalne francuske
desnice i novijih trendova koji su se razvili u Evropi poslednjih decenija. Kao samoproglašeni “degolista i bonapartista” Zemur je veliki zagovarač snažne, nezavisne i ponosne Francuske, koja polako ali sigurno umire u sve manjem i globalizovanijem svetu i kojoj je potrebno vratiti njen grandeur. To ga čini tradicionalnim evroskeptikom, ali i protivnikom NATO-a, koji vidi kao produženu ruku američkog uticaja u Evropi. Zemur je pristalica snažnog vođstva koje treba da ujedini i homogenizuje naciju, kako bi se izbeglo njeno slabljenje i klizanje u dekadenciju. Ideja „nacionalnog vođe“ nije strana Francuskoj istoriji, koja ih je poznavala mnogo od Napoleona do Šarla de Gola, ali ona sa sobom uvek nosi i rizik potencijalnog klizanja u autokratiju i gubitak kontrole nad izvršnom vlašću. Ono što Zemura razlikuje od drugih ličnosti na francuskoj desnici je i njegova velika prepoznatljivost i reputacija koju poseduje u značajnom delu konzervativne javnosti. Pojedini posmatrači u tom kontekstu ga porede sa Šarlom Morasom, najvećim ideologom francuske radikalno tradicionalističke desnice iz međuratnog perioda koji je uticao na mnoge ekstremno desne pokrete u Evorpi tog doba.
Društvena dekadencija i ”nacionalno odumiranje” česta su tema njegovih knjiga i
članaka. Za Zemura, to znači gubitak fracuskog nacionalnog identita do kog će doći kroz dalje širenje globlizacije i masovnih migracija koje menjaju demografsku strukturu francuske. Zemura često karakterišu kao pobornika široko osporavanje teorije “Velike zamene”, koja tvrdi da je u toku zamena pravih Evropljana sa imigrantima iz drugih delova sveta, pre svega Afrike i Azije. Zemur se zalaže za potpuni prekid imigracije, kao i za veoma aktivnu asimilaciju imigranata koji se već nalaze u Francuskoj. Nije iznenađujuće da su ovi stavovi privukli mnogo kritika i optužbi za rasisam i islamofobiju. I po društvenim pitanjima Zemur ima izrazitno konzervativne stavove. U svojoj knjizi “Prvi pol” (Le Premier Sexe) kritikovao je feminizam i “feminizaciju” društva, koju takođe smatra kao izraz široko rasprostranjene dekadencije francuske nacije. Zemur je protivnik abortusa, sredstava za kontracepciju i studija roda, a kritikovao je i homoseksualnost.
Kao ostašćeni evroskeptik, Zemur se protivi slobodnoj trgovini i daljoj ekonomskoj
integraciji u okviru Evropske unije, zastupajći protekcionizam. Dok su ga mediji najčeće poredili sa bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom i brazilskim predsednikom
Bolsonarom, sam Zemur je sebe nedavno uporedio sa britanskim premijerom Borisom Džonsonom, rekavši da i on želi da formira izbornu koaliciju “radničke klase i dela patriotske
buržoazije koja želi da obnovi francuski suverenitet i sačuva identitet koji je tragično ugrožen”. Ipak, izgleda da ova ljubav nije obostrana, pošto Zemur nije uspeo da dobije prijem kod Džonsona tokom svoje nedavne poste Londonu. Sa druge strane, Donald Tramp je nedavno u telefonskom razgovoru podržao Zemura u njegovoj predsedničkoj trci (ili barem tako tvrdi Zemurova zvanična kampanja).
Kao poznata televizijska ličnost, Zemur je veoma iskusan i vešt polemičar. Upravo je ovo
osobina koja ga najvše razdvaja od svoje glavne protivnice za drugi krug, Marin le Pen, koja
nikako ne može da otrese česte kritike za nedostatak harizme i govorničkih sposobnosti. Ipak, ne treba gledati na Zemura kao na novu i harizmatičniju verziju Marin le Pen. U pitanju je nesumnjivo specifičan i jedinstven kandidat koji donosi nešto sasvim novo na političku scenu Francuske.
Autor: Aleksa Paunović