“I kad bih imao sto godina, najlepši dan bi mi uvek bio: sutra” rekao je Sartr, a Uelbek dodao “u životu se može svašta dogoditi, a pogotovo ništa”. Njihove rečenice dugo će obeležavati
kulturu Francuske potajno izjedući sistem Pete republike. Bahato suprotstavljanje vrhovnom komandantu generalu Šarlu de Golu, kako mnogi kažu, poslednjem evropskom suverenu, tada je ostalo primećeno i zapisano u istoriji. No, De Gol, uz sve njegove mane i krvničke kolonijalističke politike, nije bio predsednik bluda i razvrata, niti predsjednik koji je svojim suparnicima rekao “lažeš”. Predsednici koji će naslediti njegov kabinet u Jelisejskoj palati degradirali su poziciju čelnika jedine nuklearne sile kontinentalne Evrope. Makron se sa svojom opozicijom, a u ovom slučaju Marin le Pen, bori uvredama. Više nije ni to strano, a postaje i zanimljivo, pogotovo u kampanji koja je puzila kao puž između nehotičnih koraka prolaznika. Puževi su kandidati, a nehotični koraci koji iza sebe ostavljaju prljavi pečat nafte i gasa, su ruski.
Kada su se začuli prvi pucnji ruskih mitraljeza u Ukrajini, izbori u ovoj državi pali su u drugi
plan. Borba za pozicioniranje i koordinisanje samo pojedinima je pošla za rukom. Srbija, iako
ostrvo okruženo vojnim bazama NATO-a, rekla je ne galimatijasu pogrešnih odluka EU prema Rusiji. Samo, jako je tužno gledati kako se jedna Francuska, Italija, pa čak i nikad opasnija Nemačka, odriču svojih primarnih i izvornih interesa, povinujući se, po ko zna koji put, svetskom policajcu kojeg od žarišta rata razdvaja okean. Evropa je postala poprište smrti opet, a Francuska pokušava, ili bar Makron tako kaže, da izdejstvuje mir, da smiri situaciju koja može da eskalira u rat do sad neviđenih razmjera. Makron usredsređen na Rusiju, Le Pen na dovitljive pokušaje uklanjanja sebe sa slike iz Kremlja, Melašon na neutralnost i izlazak iz NATOa… Kandidati su bili zaposleni ove sezone više na privatnim biografijama nego na težnji približavanju građanima. Poprilično statično i gotovo pred sam foto-finiš kampanje, Emanuel Makron, elitistički sa svojom suprugom, stupa na raskošni podijum nalik na bokserski ring. Sam je na njemu, ali se bori protiv mnogih. Le Pen mu diše za vratom i pokušava da trči što brže ne gubeći nadu u pobjedu prvog kruga, jer kako i sam kaže “predviđanja vas lažu”. Postavljamo si već dugo pitanje, da li je ovog puta Le Pen spremna da osvoji titulu ko-kneza Andore, ili treba da čeka da još Prsluka požuti Jelisejska polja, baš onda kada uvenu i poslednje latice cveća? Odgovor na to pitanje nam je blizu, čak u prvoj knjižari. Mišel Uelbek, već pomenuti autor, ne skriva svoj nagon predviđanja. Neretko mu je to pošlo za rukom pa se otisnuo u još jednu eksperimentalnu avanturu.
“Godina je 2027. i Le Pen daje ostavku na mesto predsednice stranke, Zemur izaziva ili mržnju ili divljenje, a Emanuel Makron je veličanstvena politička životinja koja svetluca od početka njegovog meteorskog uspona”. Uelbekovo “Uništenje”, prepuno ovakvih isečaka iz budućnosti, vodi nas do zaključka da čak ni ovaj pisac ne misli da su Francuzi ogrezli u desnicu. Ovog puta najviše je desničarskih kandidata do sad, i protiv njih se bori ideološki klizač na ledu – Emanuel Makron. Ako je u Srbiji bila borba između suverenista i globalista, u Francuskoj je to ideološko-civilizacijska borba. Pojedini kandidati, poput Zemura, reći će da je ovo presudan izbor građana, oni biraju žele li Francusku Francuza ili nekih drugih “bezvrednih”, “ništavila” . Drugi će govoriti pak o ekonomiji i socijalnom osiguranju, čemu pribegava, sada umerena kandidatkinja desnice Marin le Pen. Nakon Zemurovih reči, na
prečac nam se učini da je Le Pen otplovila daleko od luke na moru izgubljenih prilika koju je izgradio njen otac, antisemita, rasista, homofob i na kraju, bivši političar.
Iako pokušava da ideološke nesuglasice stavi po strani, rasistički narativ koji se da čuti u nastupima glavne Makronove suparnice, je stavlja u poziciju lošiju od političara koji se davno proglasio evropskim liderom. “Republika u pokretu” je partija koja je doživela bajkoviti uspeh na prošlim izborima, a od tada je uspela da svojim socijalnim reformama izvede mase ljudi na ulice, da slika Monmartra u drugoj deceniji ovog turobnog veka, osvane okovana daskama i zaštitnim ogradama. Radnička prava su gotovo iščezla novim zakonom koji omogućava lako otpuštanje radnika. Zakonodavstvom je potpuno zavladala neoliberalna ekonomska svita, dakle, kompanije. No, Makron nikada nije bežao od elitizma, zato je i svoju ideologiju nastojao centrirati. No, ako pristanemo na Uelbekovu ekskurziju u budućnost, sve ove, sa stajališta leve strane, negativne karakteristike njegovog mandata, pašće u vodu. Kriza je dovela do toga da će se birati manje zlo. Ili bar predvidljivije. Za veliku većinu Francuza Makron čak ni ne spada u kategoriju lošeg. Bogati vladaju društvom, a oni žele manje poreze, zato žele i Makona. Ideološka tvrđava koju je oko sebe izgradio Melašon, ovoga puta brani njegovu čast ali ga zatvara i u tamnicu još jednog poraza.
Po svim procenama, takav će ostati i koncept Šeste republike i suverene Francuske
daleko od NATOa. Možda najviše zapostavljena kampanja, i to ne voljom medija ili građana,
jeste kampanja konzervativke Valeri Pekres. U početku nametana kao kompromis, a sada kao još jedna izgubljena šansa. Kako sama govori, spoj Margaret Tačer i Angele Merkel, nije našla autentično mesto na političkom nebu Francuske. Ideje su joj kompromisne, ali opet poprilično desne i konzervativne. Liberalna je samo u ekonomiji. Na svu lošu pozicioniranost u istraživanjima, Pekres je i zaražena COVID-om morala da radi od kuće. Makron je sve bliži pobedi, ali ne u prvom krugu. Desni metež onih koji otpadnu do drugog kruga, stvara mu glavobolju, dok Le Pen naglašava “ja sam feniks, dižem se iz pepela”. Kad bi Uelbek pogrešio, i Sartr se probudio u Francuskoj sa “svojim istinskim identitetom” on bi rekao, “ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.”
Autor: Srđan Radanović