Natali Arto je rođena u Pejrinu, depratmanu Rona, koji se nalazi u oblasti Overnja-Rona-Alpi, 1970. godine. Od profesionalnih kvalifikacija ima sertifikat za predavanje u tehničkim školama(CAPET), kao i dozvolu za predavanje predmeta iz disciplina ekonomije, prava i menadžmenta. Političko angažovanje započela je 1986. učlanjivanjem u omladinski pokret Komunističke partije (PCF), a nakon godinu dana učlanila se u trockističku partiju Radnička borba (Lutte ouvriere, LO). Prema njenim rečima članstvo u ovoj partiji došlo je kroz katolicizam, preko vaspitanja roditelja, koji su bili velikodušni ljudi, koje je pobudilo osećaj za pravdu i pomaganje drugima. Od 2008. do 2014. godine bila je poslanik u opštinskom odboru Vol-an-Valena (departman Rona), izabrana na listi Komunističke partije, a 2008. godine je takođe izabrana za portparola partije. Profesionalno zanimanje od 2011. godine joj je predavanje ekonomije u gimnaziji u gradu Obervile. Od 2012. godine je predsednički kandidat LO, tako da joj je ovo treći put da učestvuje na predsedničkim izborima.
LO je partija oko koje je okupljena internacionala Međunarodni komunistički savez (Union communiste international) u kojoj se nalaze trockističke partije koje su aktivne u devet država. Zalaže se za revolucionarnu promenu kapitalističkog sistema i uspostavljanje komunističkog društva. Ukidanje klasnog kapitalističkog sistema, eksporpacija privatne imovine velikih preduzeća i banaka i prevazilaženje tržišne alokacije resursa neophodno je kako bi se resursi i sredstva za proizvodnju upotrebili u interesu celokupnog društva, a ne sa ciljem bogaćenja manjine posednika krupnog kapitala na štetu naroda, kako unutar države tako i na međunarodnom planu sprovođenjem imperijalističke politike. Što se tiče programa u slučaju pobede na izborima Arto kaže da ga ne predstavlja zato što ne želi da bude menadžer sistema koji radi za bogate. Doduše s obzirom na prethodne rezultate od manje od 1% dolazak na vlast izbornim putem nije ni očekivan (treba napomenuti da je njena prethodnica Arlet Lagije beležila značajne rezultate od oko 1.5 miliona glasova na izborima 1997. i 2002). Kandidatura se više koristi kao sredstvo za širenje ideja komunizma i kritike sistemskih politčkih partija kako levog tako i desnog spektra, sa ciljem mobilizacije radnika i političkim usmeravanjem ka prevazilaženju kapitalističkog sistema i sprovođenju partijskog programa. Arto kaže da za LO izborni rezultati nisu bitni, već momenti kada ljudi izađu na ulice, kao 1995, 1968. i 1936. godine. Strategiju na terenu čini masovna kolektivna borba u vidu demonstracija, štrajkova, okupacije fabrika itd. koje zajedno sa radnicima sprovode aktivisti partije.
Sam program sadrži konkretne ekonomske zahteve za koje se treba izboriti ovom kolektivnom borbom : povećanje plata, socijalnih davanja i penzija na minimum od 2000 evra neto uz indeksovanje dohotka u skladu sa povećanjem cena. Nulta nezaposlenost zbog raspodele rada između svih (broj nezaposlenih u Francuskoj je oko 3 miliona, a ako se računaju sve kategorije ljudi koji traže posao taj broj je oko 6 miliona), kao i zbog njegove alokacije tamo gde je najpotrebniji, a ne tamo gde ostvaruje najveći profit. Takođe se zalažu za radničko samoupravljanje i kontrolu preduzeća, kao i svih njihovih finansijskih sredstava i računa, čime bi se omogućila puna zaposlenost i visoke plate (samo 40 najznačajnijih firmi koje se kotiraju na francuskoj berzi ostvarilo je profite od 137 milijardi u 2021. godini.). Na visoke plate se često prigovara da idu na štetu malih preduztnika, ali time se zanemaruje uticaj velikih preduzeća koja u većini slučajeva određuju niske cene po kojima mala preduzeća ne mogu da budu konkurentna.
U vezi sa migrantskim pitanjem Natali Arto naglašava njegov klasni karakter, odnosno zajedničku suprotstavljenost radnika kapitalističkom sistemu. Bez migranata radovi na građevini, u bolnicama, aerodromima, hotelima, obezbeđenju, transportu, automobilskoj industriji, agroindustriji.. ne bi funkcionisali. Natali Arto kaže: “Radnici migranti su mnogo korisniji za, i više integrisani u društvo nego Le Penova, Zemur, Pekres i kapitalističke gazde kojima služe. Kao odgovor na parolu “Francuzi na prvom mestu”, Arto poziva da budemo mnogi koji će reći “plate na prvom mestu”, “zaposleni na prvom mestu”, “penzije na prvom mestu”, “interesi radnika na prvom mestu”. Ovo ne znači da se zanemaruju teroristički napad i islamski fundamentalizam koji ljude navodi na ovakve užasne činove. Ovi zločini se osuđuju zajedno sa fundamentalistima koji pretenduju na to da predstavljaju sve muslimane, koji se sa pravom osećaju stigmatizovanim, a zatim nameću svoj pogled na svet celoj zajednici. Ekstremna desnica je druga strana ovog novčića koja se koristi rasističkom i ksenofobnom stigmatizacijom stranaca, od kojih velika većina ne zastupa takva verovanja, kako bi ojačala nacionalna jedinstvo i privrženost republici, dok je ta ista republika i poredak koji podražava izvor nedaća miliona radnica i radnika nezavisno od nacionalnosti, religije ili boje kože, kako unutar Francuske, tako i u državama koje podjarmljuje svojom imperijalističkom politikom, u većini slučajeva njene bivše kolonije iz kojih migranti i dolaze. Suprotstavljanje terorizmu unutar Francuske i drugih država Zapada je neodvojivo od suprotstavljanja imperijalističkoj politici tih država. Varvarizam terorista u njihovim napadima je odraz varvarizma koji svakodnevno trpe žrtve imperijalističke politike u državama Bliskog Istoka i Afrike. Ne samo što je terorizam odraz imperijalizma već i jedna od njegovih logičnih posledica, jer upravo haos i razaranje u ovim državama predstavljaju plodno tle za ovakav vid radikalizacije. U krajnoj linij najveće žrtve na obe strane su civili, a najveći dobitnik je buržoazija imperijalističkih država.
Ne treba puno toga dodati na gore navedenu kritiku imperijalizma da bi se dobila kritika vojnog saveza NATO koji je jedan od glavnih stožera takve politike od svog osnivanja. Što se tiče Evropske Unije LO smatra da je ujedinjena Evropa značajan istorijski događaj, ali da je izvršena samo parcijalno, ujedinjavanjem samo onih delova koji su korisni za promet robe i kapitala. Uporedo sa zalaganjem sa ujedinjenje, brisanje granica i veću centralizaciju velike kapitalističke grupe ostale su vezane za svoje države radi podrške u vidu subvencija i poreskih olakšica, ali i diplomatskih i vojnih interevencija u drugim državama. Odnosi koji vladaju unutar Evropske Unije nisu drugačiji od onih koji postoje u ostatku imperijalističkog sveta. Slabe države su podređene imperijalističkim državama, počevši od Francuske i Nemače i grupama koje u njima dominiraju. Paravan “demokratskih” institucija slabo prikriva njihovu dominaciju, kako direktno nad nerazvijenijim državama EU, tako i nad njenom celokupnom populacijom. U skladu sa svojom trockističkim pozicijima i internacionalizmom LO se zalaže sa stvaranje Sjedinjenih socijalističkih država Evrope, s tim što bi ove države bile uspostavljene na principima radničkog samoupravljanja, participacije celokupne populacije u donošenju odluka, kao i demokratske kontrole svih izabranih na političke položaje. Odbacuju bilo kakvu povezanost njihov ideja i ciljeva sa staljinističkim modelom za vreme koga se Sovjetski savez degenerisao u birokratizovanu diktaturu, namećući taj model ostalih državama Istočnog bloka i ostalim komunističkim partijama Kominterne.
Zakon profita i imovina kapitalista su glavne prepreke za zaustavljanje pandemije korona, kao i mnogih drugih bolesti za koje postoji lek, a od kojih godišnje umiru milioni ljudi. Farmaceutske kompanije su se tokom pandemije bogatile na račun zdravlja ljudi, dok inicijative za ukidanje prava na patente za vakcine još uvek nisu urodile plodom, uprkos tome što su farmaceutske kompanije dobile izdašnu pomoć za razvoj vakcine od strane države. Podela na centar i periferiju odrazile se i u broju vakcinisanih pa je tako u Africi vakcinisano manje od 10% stanovništva, što dodatno podstiče pojavljivanje novih sojeva virusa. Lutte ouvriere je takođe na svom glasilu u julu prošle godine izjavila da je protiv prisilne vakcinacije i kovid propusnica. Tvrde da su vakcine značajno sredstvo da se spreči pandemija, ali da se politikom obavezne vakcinacije prikriva kriminalan način na koji se vode bolnice za vreme pandemije, kao i monopol farmaceutskih kompanija, koji prouzrokoje gore navedene probleme sa patentima. U saopštenju se navodi da je ova Makronova politika način da se prikriju hronični problemi zdravstvenog sistema koji ima ozbiljan manjak sredstava i radnika i da se odgovornost prebaci na nevakcinisane, kao i da se olakšaju ucenjivanja i otpuštanja radnika. Takođe se ukazuje na nedostatke politike masovne vakcinacije samo u državama centra s obzirom na pojavljivanje novih sojeva u državama gde je stopa vakcinacije niska. Ova politika je naišla na osudu kako zbog posledica po zdravlje ljudi, tako i zbog toga što je organizacija zastupala suprotan stav u svojim tekstovima iz prethodnih godina, tako da se sadašnji stav tumači kao politički opurtunizam.
Bilans kapitalizma u oblasti ekologije je katastrofalan. To je ekonomski sistem koji dovodi do teškog zagađenja, rasipanja energetskih i rudnih resursa cele planete, vođeno profitom, naravno. Ekologija je sada deo marketinške strategije velikih preduzeća koja se utrkuju da obezbede oznake “zelenog poslovanja” i “održivog razvoja”. Državne politike se svode na poreze koji se koriste za subvenciju zelene tranzicije, kako se ne bi smanjila “kompetetnost”, čiji teret najviše pada na siromašnije delove društva. Da bi se kapitalisti složili da se angažuju oko ekologije mora da im se isplati da to rade. Politika “zelenih” partija u mnogim evropskim državama takođe pokazuje jasnu poziciju saveza sa establišmentom kao i aktivno zagovaranje imperijalistčke politike (setimo se samo “zelenog” Joške Fišera 1999. godine). LO smatra da je za sva ekološka pitanja neophodna usklađena i planska politika, što je upravo nedostatak kapitalizma u kojem se ništa ne organizuje, predviđa i usklađuje na nivou društva, već vladaju takmičenje i partikularni interesi. O nedostatku odgovornosti i koordinacije privatnih interesa više nego dovoljno govori činjenica da kapitalizam razvija svemirski turizam za milijardere uprkos zabrinjavajućem nivou globalnih problema. Dokle god se prihvata kontrola krupnih kapitalista nad ekonomijom, priča o borbi protiv klimatskih promena ostaje mrtvo slovo na papiru.
Lutte ouvriere ostaje jedina revolucionarna partija na francuskoj političkoj sceni, pored nedavno osnovane Revolution Permanente, bivše trockističke frakcije NPA(Nouveau parti anticapitaliste) čiji kandidat, železničar marokanskog porekla Anas Kazib, je stekao značajnu popularnost među radnicima prethodnih godina. LO nema značajnu glasačku podršku prethodnih 10 godina, a ona se ne očekuje ni na aktuelnim izborima, što može da se objasni sve većim naglaskom na bezbednost i imigracije, koje nisu među jačim levičarskim temama, ali i podrške Melenšonu od strane sve većeg broja glasača ekstremne levice. Ipak snaga ovih partija je u njihovoj militantnosti i angažovanju na terenu sa radnicima kao i u beskompromisnoj kritici celokupnog sistema, što neretko nailazi na podršku od strane ljudi koji su razočarani političkom ponudom i institucijama sistema uopšte.
Autor: Miloš Bokun