Savremena Socijalistička partija Francuske osnovana je 1969. godine kao izdanak nekadašnje francuske sekcije Radničke internacionale. Na kongresu u Epineu 1971. partija je proširena pridruživanjem nekoliko socijalističkih grupacija.
Čak i površnom analizom statuta i deklaracija partije od njenih temelja sa početka 20. veka do danas može se primetiti zaokret u idejama. Naime, deklaracije sa početka 20. stoleća nedvosmisleno izražavaju revolucionarni karakter partije čiji je cilj podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i radikalna transformacija političkog i ekonomskog sistema, iz kapitalisitičkog u socijalistički. Deklaracija principa socijalista iz 1946. godine potvrđuje pređašnju orijentaciju stranke. Međutim, u novijim deklaracijama iz 1990. vidi se da partija polako odustaje od primarnih načela i akenat pomera sa revolucije na reformu. Ovo nije pojava specifična samo za francuske socijaliste, već i za druge socijalističke partije
širom Evrope. Naime, partijski rukovodioci shvataju da se cilj i program partije moraju prilagoditi novim okolnostima gde stare socijalističke, radikalne ideje nikako ne bi zaživele. To je primetno i kod španskih socijalista. U skladu sa tim, deklaracija doneta 1990. prihvata elemente tržišne privrede. U deklaraciji donetoj 2008. godine od nekadašnjih socijalističkih ciljeva zadržao se jedino onaj o potpunoj emancipaciji ljudskog bića. Za ideologiju partije je proglašen demokratski socijalizam; francuski socijalisti su privrženi prosvetiteljskoj tradiciji i vrednostima Francuske revolucije.
Treba istaći da francuska Socijalistička partija nikada nije bila tipična radnička partija; socijalnu bazu ove stranke uglavnom su činili nastavnici, državni službenici, rukovodioci u privatnom sektoru. SP je članica Socijalističke internacionale, svetske organizacija socijalističkih, socijaldemokratskih i radničkih partija. Pored toga, članica je Partije evropskih socijalissta i Grupe socijalista i demokrata u Evropskom parlamentu.
Najznačajniji događaj iz novije prošlosti socijalista je Kongres u Epineu juna 1971. godine koji je održan pod parolom Unija levice. Tada Fransoa Miteran (François Mitterrand) postaje prvi sekretar partije. Godine 1972. Miteran odbija predlog o spajanju levičarskih partije i predlaže stvaranje zajedničkog programa Vlade i levičarskih stranaka. Socijalisti su uspeli tih godina da nametnu svoje stavove o demokratiji i drugim važnim pitanjima ostalim strankama sa levog spektra. Godine 1981. Francuska dobija prvog socijalističkog predsednika, Fransou Miterana. Takođe, na parlamentarnim izborima iste godine, socijalisti dobijaju većinu te Pjer Moroa (Pierre Mauroy) postaje premijer, a Lionel Žospen (Lionel Jospin) prvi sekretar partije koji će tokom treće kohabitacije (1997- 2002) vršiti funkciju premijera.
Na izborima za gradonačelinika Pariza 2001. godine prvi put pobeđuje kandidat Socijalističke partije, Bertran Delanoe (Bertrand Delanoë). On je reizabran 2008. godine na istu funkciju. Na izborima za predsednika Francuske 2002. Žospen biva poražen u prvom krugu od Žaka Širaka (Jacques Chirac) i Žana Marija Le Pena (Jean-Marie Le Pen); ubrzo se i povlači sa političke scene. Ni sledeći predsednički izbori 2007. nisu doneli sreću ovoj partiji; njihova kandidatkinja Segolen Rojal (Ségolène Royal) poražena je od Nikole Sarkozija (Nicolas Sarközy). Ipak, ponovo se vraćaju na velika vrata nakon izbora 2010. i 2011. kada pobeđuju na regionalnim i senatorskim izborima. Po prvi put u istoriji Pete republike, levica je dominirala Senatom. Na izborima za predsednika Republike 2012. godine, pobeđuje socijalista Fransoa Oland. On je drugi socijalistički predsednik u francuskoj istoriji. Iste godine na parlamentarnim izborima, socijalisti osvajaju apsolutnu većinu; Žan-Mark Ero (Jean-Marc Ayrault) imenovan je za premijera. Usled velike nepopularnosti Olanda i afere u koju je bio upleten ministar pravde zbog tajnih računa (Affaire Cahuzac), socijalisti gube većinu u čak 150 opština na opštinskim izborima 2014. godine.Na regionalnim izborima 2015. levica zadržava samo sedam regiona od ukupno osamnaest. Franosa Oland, i sam svestan svoje nepopularnosti, objavljuje da se neće kandidovati za izbore 2017. godine.
Kandidatkinja Socijalističke partije za predsedničke izbore je An Idalgo, aktuelna gradonačelnica Pariza. Idalgo u svom Pismu Francuzima naglašava da poznaje Francusku u njenoj raznolikosti i posebnosti. Istakla je da razume probleme običnih ljudi i njihova očekivanja od političara:budućnost Francuske vidi u mladima i zato se zalaže za to da svaka mlada osoba stekne dovoljno sredstava da napreduje i učestvuje u izgradnji boljeg društva. Idalgo naglašava da je ceo život posvetila društvenim pitanjima; borila se za ravnopravnost žena na tržištu rada, za smanjivanje društvenih nejednakosti i odbranu demokratskih vrednosti.
Program ove kandidatkinje za aprilske izbore se sastoji od 70 predloga (Mes 70 propositions pour la France). Ovde će biti izloženi neki od najznačajnih aspekata njenog programa. Prvi predlog tiče se povećanja plata za 15%. Ističe se da je ova mera posebno važna za radnike koji su najviše bili pogođeni posledicama pandemije. Socijalisti veliku pažnju pridaju ravnopravnosti polova te insistiraju na jednakim platama žena i muškaraca. Jedan od predloga prati trend skraćivanja radnog vremena u francuskim kompanijama i javnim službama; tako će svaka osoba moći da raspoređuje veći period slobodnog vremena na način koji bi njoj najviše zadovoljstva donosio. Važan segment predizborne platforme tiče se ekoloških pitanja. Idalgo se zalaže za to da cela javnost bude angažovana u borbi protiv globalnog zagrevanja. Predlaže se pravično ekološko oporezivanje i pomoć za nabavku električnih vozila. Obrazovna politika je zauzela istaknuto mesto na njihovoj listi. Neki og glavnih predloga odnose se na garantovanje podrške mladima koji odustanu od školovanja, promovisanje vrednosti Francuske revolucije u školama i povećavanje plata nastavnicima.
Autor: Nevena Stalević