Kada govorimo o istorijskom kontekstu i rađanju Francuske Pete Republike neizbežno je ime njenog tvorca Šarla de Gola. Pobuna u Alžiru i borba za nezavisnost započela je 1954, a eskalirala do 1958. godine. Kriza je uzela maha, a francuska vojska je maja mesec 1958. godine formirala “Komitet javnog spasa“ koji je predvodio general Masi, koji 13.maja te godine upućuje poziv Šarlu de Golu da se vrati na vlast. Dva dana kasnije, De Gol je istakao da je spreman da preuzme vođenje Francuske. Početkom juna, postao je poslednji predsednik vlade Francuske Četvrte republike, a istovremeno je počeo da radi na novom Ustavu – Pete Republike.
Takav redosled događanja pružio je priliku De Golu da novi ustav kreira u skladu sa sopstvenom političkom vizijom. Heroj Francuske iz Drugog svetskog rata imao je veliku popularnost i bio omiljen u narodu. Bio je veliki kritičar “politikanstva“ i načina na koji su funkcionisale političke partije, koje neretko svoj lični interes stavljaju iznad interesa zemlje i smatrao je da je rešenje u snažnoj ličnosti šefa države koji će imati veća ovlašćenja. De Gol je imao stav da će apsolutna dominacija predsedničke figure biti garancija stabilnosti i moći države. Njegove ideje i danas su okosnica ustavnog položaja koje predsednik ima u Francuskoj. U tom periodu, krajem pedesetih godina prošlog veka, predsednički sistem nije mogao biti sproveden po principu koji je danas prepoznatljiv u političkim sistemima mnogih država.
Ustav Francuske Pete Republike je u sebi sadržao brojne elemente parlamentarnog režima, sve do Ustavne promene iz 1962. godine. De Gol je rizikovao odlučujuću da referendum o ovom ustavnom pitanju pretvori u plebiscit čime je doveo u pitanje svoju funkciju. Od tada će svi francuski predsednici biti birani na neposrednim izborima što će im omogućiti da crpe ogroman legitimitet i sačuvaju prevlast svoje funkcije.
Nakon izbora decembra 1958. koji su bili indirektni, 1965.godine održani su prvi direktni izbori, a glavni oponent De Golu bio je Fransoa Miteran koji će i u naredne tri decenija biti jedna od najvažniji političkih ličnosti Francuske. De Gol je te izbore pobedio sa 55,2% osvojenih glasova, naspram Miteranovih 44,8%.
Novi mandat doneo je podjednako uzburkana dešavanja, naročito na spoljnopolitičkom planu. Februara 1966. De Gol je nezadovoljan pozicijom Francuske, povukao svoju zemlju iz zajedničke NATO komande. Šestodnevni rat u Izraelu, kao i građanski rat u Nigeriji, bila su pitanja sa kojima se De Gol suočavao. Penzionisao se 1969. godine nakon poraza na referendumu o pretvaranju Senata u savetodavno telo. De Gol nije želeo da vlada bez podrške naroda. Na predsedničkim izborima pobedio je Žorž Pompidu koji je u drugom krugu „potukao“ Alaina Pohera, osvojivši 58,2 procenta spram 41,8% koliko je dobio Poher.
Ako govorimo o potencijalnim nedostacima pozicije predsednika u Francuskoj, onda je to svakako u slučaju kohabitacije ili nedovoljnog broja poslanika u parlamentu. Prvi koji je to osetio bio je treći predsednik Pete Republike Valeri Žiskar D’Esten koji je tu funkciju obavljao od 1974. do 1981. godine. D’Esten je na izborima 1974.godine sa 50,8% tesno pobedio Fransou Miterana sa 49,2% kome je to bila druga izgubljena predsednička trka. On je bio lider Nezavisnih republikanaca koja je bila manjinski partner u degolističkoj koaliciji. Suočen sa ovakvim uslovima nikada nije imao apsolutnu podršku parlamentarne većine, tako da nije mogao da odlučuje o svemu.
Takav položaj D’Estena uticao je da se na izborima 1981. ponovo susretne sa starim rivalom – Fransoom Miteranom, koji ga je ovog puta pobedio. Miteran je sa svojim sloganom “Mirna snaga“ uspeo da ostvari ono što mu nije pošlo za rukom prethodna dva puta. Sa dobijenih 51,8% posto podrške, Miteran se konačno uselio u Jelisejsku palatu i započeo svoj prvi sedmogodišnji predsednički mandat.
Autor: Damjan Macura