Category: Biografije potencijalnih predsedničkih kandidata

Njen nadimak je buldožer, a spekuliše se da je jedna od najvećih pretnji Makronu (Macron). Čini se da je najbolje opisuje jedna trećina Tačer, a dve trećine Merkel. Valeri Pekres (Valerie Pecresse) biće kandidatkinja ispred Republikanske partije (Les Republicans) na predsedničkim izborima u Francuskoj. U brojnim medijima proširilo se uverenje da je reč o hladnoj buržujki, mada ona punom parom radi na ispravljanju te krive medijske slike, i to kako različitim intervjuima i gostovanjima, isto tako i brojim posetama ruralnom delu Francuske.

Aktivan politički život vodi od 2002. godine, i to, u početku na lokalnom nivou, a zatim i na nacionalnom. Bila je predstavnica pokrajine Ivljin (Yvelines) u periodu 2002-2007, za vreme predsedničkog mandata Žaka Širaka. Usledilo je napredovanje u karijeri i našla se na mestu ministra za visoko obrazovanje u vladi Fransoa Fijona (Francois Fillon), u periodu 2007-2011, i postala je jedan od najuspešnijih ministara u vladi. Zahvaljujući postignutim rezultatima našla se na poziciji ministra za proračune, javne račune i reforme, tu funkciju obavljala je od 2011. do 2012. godine . Pekres je 2015. godine,  postala prva žena predsednica Regionalnog veća Il’d Fransa (Île-de-Francea), jedne od najmnogoljudnijih pokrajina u Francuskoj. Može se zaključiti da je veoma posvećena svom karijernom napretku, s obzirom na to da je prolazilo male vremena od prelasku sa stare na novu funkciju.

Republikanska stranka je na čelu države imala čoveka iz svojih redova poslednji put za vreme Nikole Sarkozija (Nikolas Sarkozy), a zatim je usledio poraz na izborima 2012. godine; Fijon kao kandidat Republikanske stranke je bio jedan od favorita na izborima 2017, ali je nakon određenih gafova u kampanji, ipak izgubio izbore. U jednom kratkom periodu Pekres je napustila svoju stranku i osnovala sopstveni pokret Budimo slobodni (Libres), ali se ubrzo 2021. vratila republikancima i pobedila na internim izborima za predsedničkog kandidata; a za ovakvu odluku ima više potencijalnih razloga. Reč je o jednoj od najvećih stranaka u Francuskoj, neki je deklarišu i kao mejnstrim partiju, koja obuhvata različite političke opcije: tradicionalno je konzervativna, a sa druge strane i socijalno liberalna, mnogi je shvataju i kao golističku, a najšire prihvaćeno određenje je desni centar stoga se da očekivati da ima podršku velikog broja ljudi. Na izborima 2017. godine, deo glasača ove stranke priklonio se Marin Le Pen (Marine Le Pen), a deo je glasao za Makrona; uprkos naizgled lošoj situaciji, stranka ima jaku bazu na lokalnom nivou; ono što joj u skladu sa njenom ideologijom treba za osvajanje ovih predsedničkih izbor je jak vođa. Postavlja se pitanje da li je taj lider Valeri Pekres. Prema najnovijim istraživanjima (anketa Elabea) postoji mogućnost da Pekres porazi Makrona. Ukoliko se uzme u obzir i opšte stanje u Francuskoj, predviđa se polarizacija glasača na liniji Le Pen – Zemur, što sve poglede usmerava ka Pekres.

 Pekres tvrdi kako želi da vrati energiju u Francusku, želi da probudi nadu u sopstvenu zemlju i da ojača francuski identitet. Na svom prvom velikom susretu Zénith de Paris je ovakvim i sličnim izjavama skrenula dodatno u desno i približila se Zemuru (Zemmour), pri čemu je ubrzo iznela i svoju odbranu, koja se većim delom poziva na neiskustvo. Ona je navela slične propuste i kod trenutnog predsednika na jednom od njegovih velikih skupova, ali je zatim dodala da se ženama ne praštaju početničke greške, i da su muškarci omiljeni u medijima. Pekres ne krije ubeđenje da će biti prva žena na položaju predsednika Francuske Republike, a za takav uspeh očekuje podršku naroda, a ne medija.

Kao jedno od predizbornih obećanja navodi i dodatno investiranje u obrazovanje građana, kao i povećanje plata u iznosu od 10%, za one koji primaju platu manju od 3.000 €; za vreme petogodišnjeg mandata. Pekres razume teškoće sa kojima se suočava veliki broj porodica u Francuskoj, i ovaj predlog je namenjen direktno njima. Upravo zbog toga uvodi još dve novine, povećanje socijalnih davanja za decu, kao i podsticaje za lakši pristup imovini, izričito se zalaže za rešenje stambenog pitanja.

Poseban akcenat stavlja na pravdu i njenu brzu dostižnost, smatra da presude treba da budu donesene najmanje u roku od 6 meseci, za sva nasilja. Bezbednost je jedna od najbitnijih tačaka, te tako predviđa programe za prepoznavanje lica prilikom ulaska u javni prevoz, zarad borbe protiv terorizma, ali i upotrebu dronova na protestima. Te projekte će finansirati uklanjanjem svih bespotrebnih javnih troškova; predlaže ukidanje 200.000 službenih pozicija i usmeravanje jedne četvrtine u obrazovanje i zdravstvo. Kako na porast delikvencije po njenom mišljenju utiče i veliki priliv migranata, ona predviđa uvođenje kvota za priliv imigranata, o kojima će se glasati svake kalendarske godine u parlamentu.

Republikanci su često optuživani za evrofobe, što Pekres donekle potvrđuje željom da sačuva nezavisnost evropskih država – ne dopada joj se ideja superdržave nalik na Sjedinjene Američke Države. U svojoj kampanji pre internih izbora pozivala je i na preispitivanje savezništva u NATO-u sa SAD i Velikom Britanijom, za koje smatra da nepovoljnim trgovinskim sporazumima zabadaju nož u leđa Francuskoj, a isto tako zahtevaju vojno savezništvo; Pekres je postavila retoričko pitanje treba li lupiti šakom o sto? Kada je reč o borbi sa korona virusom, sa kojom se suočavaju sve države, ona predlaže besplatno testiranje, koje treba da koriste i vakcinisani, zato što i oni mogu biti kliconoše; ne slaže se sa idejom da se uvedu obavezne propusnice za pristup javnom prevozu, jer bi to uticalo na uvećanje redova i smanjenje efikasnosti.

Autor: Ivana Vlašković

.

Marin le Pen (Marine le Pen) je 53-godišnja advokatica i političarka koja se nalazi na čelu nacionalističke partije poznate pod nazivom Nacionalni front (fr. Front Nationale, NF) do 2018, a danas Nacionalni Savez (Rassemblement National, RN, National Rally). Od 2009. do 2017. bila je poslanica u Evropskom parlamentu. Na čelo stranke došla je nakon  povlačenja svog oca sa liderske pozicije 2011. godine, osnivača desničarske partije, Žan-Mari le Pena ( Jean-Marie le Pen). Marin le Pen je predsednički kandidat prvi put bila 2012. godine i zauzela je treće mesto nakon Fransoa Olanda i Nikolasa Sarkozija sa 17,9% glasova. Na predsedničkim izborima učestvovala je ispred Nacionalnog Fronta i 2017. godine kada je u prvom krugu osvojila 21,3% glasova, a u drugom krugu izgubila od još uvek aktuelnog predsednika Emanuela Makrona osvojivši približno 33,9% glasova. Poslanica je Narodne skupštine za 11. izborni okrug u severnoj Francuskoj, Pa de Kale (Pas-de-Calais) od 2017. godine.

Brojni potezi Le Penove nesumnjivo izazivaju veliku pažnju kako francuskih, tako i stranih medija. Neke političke stavove vezane za partiju koju predvodi trudila se da znatno ublaži izlazeći na taj način iz senke svoga oca, ekstremiste koji je neretko davao kontroverzne izjave. Pokazatelji umerenije politike su promene u stavovima o pitanjima građanskih sindikata, istopolnih zajednica, abortusa i smrtne kazne. Okrenuta je protiv politike Sjedinjenih Američkih Država i NATO. Zalaže se za povećanje plate nastavnika, naročito na početku njihove karijere i revalorizaciju. Takođe, ističe želju za vraćanjem francuskog, matematike i istorije u srce obrazovanog programa i povećanje plate nastavnika za 3% godišnje i govori da vid. Evidentno je da je Marin le Pen usredsređenija na kulturna pitanja, sekularizam, migracije izostavljajući važna ekonomska pitanja za koja se smatra da su njena slaba tačka, ali pritom zadržavši ustaljeni antiimigracioni stav NF.  Kako bi sprečila da sezonske poslove obavljaju stranci, predlaže da se zakon o radu učini „fleksibilnijim’’ što znači da se ukinu pojedine kazne za određene ugovore o skraćenom radnom vremenu, prenosi Le Monde diplomatique. Protivnica je obavezne vakcinacije, naročito vakcinacije dece i zdravstvenih propusnica, smatrajući da je skandalozno što su ljudi primorani da se vakcinišu. Slaba karika kampanje Le Penove mogla bi biti okretanje nekih njenih dosadašnjih podržavalaca ka predsedničkom kandidatu Eriku Zemuru (Eric Zemmour) sa kojim je pre dve nedelje, 5. februara 2022, imala politički duel.

Za Le Penovu se definitivno može reći da je jedna od najuticajnijih žena današnjice koja se trudi da ukloni svoju provokativnu političku prošlost izazivajući pritom simpatije pojedinih ili ne. Poseduje telegeničan šarm i oštre političke instinkte. List The Politico je rangirao Marin le Pen 2016. godine za drugog najuticajnijeg predstavnika Evropskog parlamenta. Kada su u pitanju predstojeći izbori, šanse Le Penove nesumnjivo su porasle u odnosnu na prethodne izbore (2017) jer je uspela da privuče širi krug birača što znači da će dolazeći izborni ciklus izazvati veoma oštru borbu na strani desnice, imajući u vidu povećanje konzervativnog biračkog tela što nije slučaj samo u Francuskoj. Prema sprovedenoj  anketi pomenutog lista, ističe se da je ona manje agresivna nacionalna šampionka, ali će izbori i nepuna dva meseca koja predstoje do izbora pokazati da li će potencijal Le Penove i u kojoj meri biti ostvaren.

Autor: Tina Milovanović

Emanuel Makron, sadašnji predsednik Francuske, predstavnik je partije “La République En Marche!” na predsedničkim izborima 2022. godine. Ipak, njega krasi dugogodišnje političko i iskustvo u privrednom sektoru. Potekavši iz Amijena, gde je i stekao srednjoškolsko obrazovanje, dok je četvrtu godinu završio je u Parizu. Interesantno, tokom finalne godine srednje škole dobio je i priznanje za uspeh u oblasti muzike – sviranja klavira, na Amijenskom konzervatorijumu.

Ipak, njegovo školovanje u Parizu prati izvesna kontroverza – činjenica da je tokom srednje škole otpočeo aferu sa svojom profesorkom, koja 2007. godine postaje i njegova zakonita supruga. Upoznali su se tokom predavanja, a vezu otpočeli tokom njegove osamnaeste godine. Ipak, porodica Emanuela Makrona izražavala je rezerve po ovom pitanju, osećajući da je njihova razlika u godinama (24 godine razlike) dosta velika. Brižit, njegova supruga, ima troje dece iz prethodnog braka, dok Makron nema potomaka. Navedeno je da mu je supruga, naročito tokom kampanje za predsednika, omogućila da napreduje u raznim sferama, i da mu je pomogla da prevaziđe mnoge stvari, poput javnog govorništva.

Nakon dva neuspešna pokušaja upisivanja prestižne École normale supérieure, upisao je studije filozofije na, takođe dobrom, Pariskom Nanterre univerzitetu, gde je magistrirao po prvi put, sa završnim radom koji se bazirao na filozofiji Makijavelija i Hegela. Pored toga, radio je za Rikera, francuskog filozofa, asistirajući mu u pisanju poslednjeg dela, i istovremeno postaje urednik časopisa “L’esprit”. Drugi magistarski rad dobija na jednom od vodećih svetskih univerziteta – Sciences Po, i to iz oblasti javne uprave. Nakon toga, sledi mu obrazovanje na Nacionalnoj školi za administraciju, koja je poznata po edukaciji i treningu najfinijih političkih kadrova. Proces za selekciju na ovom institutu izuzetno je kompetitivan, i zahteva izuzetne veštine i sposobnosti. Makron potom odlazi u Niger, radi usavršavanja diplomatskih sposobnosti.Nikada nije bio pripadnik oružanih snaga. Imajući u vidu tadašnji obavezni vojni rok, on je bio izuzet, budući da je pohađao studije. Nakon diplomiranja usledio je sam početak njegove profesionalne političke karijere, u okviru Ministarstva finansija, u upravi za finansijsku inspekciju, kao generalni finansijski inspektor. Mentor mu je bio Žan-Pjer Žujet, tadasnji čelnik uprave. Bavio se i mentorstvom, i predavao i elitnoj pripremnoj školi za upis na institute poput Sciences Po, Sorbone, Nacionalne škole za administraciju…  ovo se može protumačiti kao jedan od znakova koji će kasnije pokazati njegovu naklonost i afinitet  prema mlađem auditorijumu. Godine 2007. Makron počinje da radi i kao reporter, u okviru Komisije za oslobađanje francuskog rasta, da bi već 2008. došlo do preokreta, biranjem Sarkozija na mesto šefa drzave. Makron je bio naročito inspirisan da napusti vladu, te je izdvojio sumu od čak 50.000 evra radi terminacije radnog ugovora sa vladom.

Naredan period naročito je bio plodonosan za Makrona, počevši sa radom za “Rotschild&Cie banku”. Nakon toga, formirao je i savez sa jednim od vlasnika dnevnog lista “Le Monde”. Poslovne transakcije i deonice koje je stekao poslujući sa kompanijama “Siemens”, “Avril Group”, “Nestle” i “Pfizer” (posebno zanimljivo za periodu u kojem trenutno živimo), načinile su ga milionerom, po vrednosti posedovanja deonica. Zvanična dokumenta tvrde da je u periodu između 2009. i 2013. zaradio oko 3 miliona američkih dolara.

Makron je u mladosti bio pristalica Građanskog i Republikanskog pokreta. Tokom studija na Sciences Po-u, služio je kao pomoćnik gradonačelnika. Kao socijalista se izjasnio još sa 24 godine, priključivši se stranci, ali je aktivan u punom, radnom smislu te reči bio u periodu između 2006-2010. Pokušao je da dobije mandat u skupštini, međutim, pokušaj je bio neuspešan. Godine 2012. postaje zamenik generalnog sekretara u skupštini. U okviru te uloge predlagao je inicijative koje su podrazumevale povećanje radne nedelje sa 35 na 37 sati i tražio je odlaganja povećanja poreza za najbogatije. Bio je na oštroj meti kritika, sto je dovelo do nesuglasica sa političarima iz njegove grupacije. Makron 2014. daje ostavku, jer nije uključen u formiranje nove vlade. Zapošljava se na Berlinskom univerzitetu, i ponovo se okreće privatnom sektoru. Ponudu da se kandiduje u rodnom Amijenu odbija.  Uprkos nagodovanju tadašnjeg predsednika, Makron ulazi u vladu, kao zamena tadašnjeg  (odlazećeg) ministra finansija. Kroz njegov mandat fokus se stavljao na reforme koje su pogodne za biznis. Deonice u kompaniji Renault povećane su za 5%. Makron je već tada imao viziju ekonomski prosperitetnije Francuske. Premijer Vals se zalagao za njegove zakone predstavljene stavom 3 člana 49 Ustava V republike, poznatijem kao procedura 49.3, koja dozvoljava donošenje zakona koje promoviše vlada, uprkos bilo kakvoj opstrukciji opozicije. Ovaj član direktno jača snagu Pete republike.Zakon donesen 2015. godine nosi naziv Makronov zakon. Bazira se na osvežavanju francuske ekonomije kroz regulaciju rada vikendom, javnog transporta, trgovine i transakcija. Predviđen je rast od 0.5% BDP kroz narednih 10 godina.

Pre osnivanja partije “La République En Marche!” prethodio je niz događaja, koji je za cilj imao javnu promociju. Tenzije sa vodećim krugovima Francuske vlasti počinju nepodržavanjem zakona “Makron 2” od strane predsednika i premijera, koji je za cilj imao jačanje i uvođenje većeg stepena kompetitivnosti na Francusko tržište. Partiju osniva 2016. godine i dobija veliku medijsku paznju. Ipak, dovedena je u pitanje njegova lojalnost tadašnjoj vladi. Partije krajnje levice i desnice skovali su termin “Macronite”, koji za cilj ima podsmevanje Makronu, budući da je uživao podosta pozitivne pažnje od strane masovnih medija. 2016. podnosi ostavku radi posvećivanju kampanji. Mnoge interpretacije ovog događaja postoje – nije razjašnjeno da li je čekao zvaničnu objavu terminacije zakona ili ne. Predsednik Holand ga istovremeno optužuje za izdaju vlade. Međutim, ankete pokazuju da 85% ispitanika podrzava njegovu rezignaciju.

Ciljna grupa u početku predstavljali su mladi, visoko obrazovani i ljudi koji su aktivni u ekonomskom i kulturnom životu. Makronova izborna obećanja i retorika ukazuju na to da smatra da Francuskoj treba ‘’Jupiterski’’ (grandiozniji) predsednik no što je to Holand bio. Obećava demokratsku revoluciju i deblokadu Francuske. Istovremeno, u njegovu korist izdaje se knjiga ‘’Révolution!’’, koja se prodala u kratkom roku u 200.000 primeraka. Zbog svog uspeha, socijalisti pozivaju Makrona za kandidata, što on odbija. Nakon toga socijalisti prete izbacivanjem svakome povezanom sa njim i njegovom strankom. Njegova stranka, budući da tada još nije zvanično registrovana, nije raspolagala zavidnim budžetom. Zahvaljujući dobroj strategiji, za kampanju je iskorišćeno 3.7 miliona dolara, ne uključujući javna sredstva. Mnogi poslanici javno su iskazivali svoju podršku njemu. Imao je značajnu podrsku celog političkog spektra. Zajedno sa suparnicom Marine Le Pen, i zavidnim preimućstvom, što u glasovima, što u neformalnoj podršci, ulazi u drugi krug (24% ili preko 8 miliona odsto ukupnih glasova), u kome pokazuje svoju nadmoć. Uprkos hakerskim napadima na Makronovu stranku, koju je pratilo curenje internih poruka, koja je kasnije potvrđena od strane WikiLeaksa, kao i Le Penine optužbe za utaju poreza, Makron pobeđuje gotovo dvotrećinskom većinom.

Kao predsednik, Makron je bio EU entuzijasta i protivnik nacionalističke podele. Migrantsku krizu nakon 2015. vidi kao politički problem. Tvrdi da će sprečiti formiranje migrantskog kampa sve dok država ne adresira i ne ubrza, kao i dok ne poboljša uslove za dobijanje azila i adekvatne rezidencije. 2019. uvodi se set zakona koji dovodi u red broj izbeglica koji dospeva u Francusku. Mnogi analitičari njegovu partiju vide kao jedinu pro-evropsku u francuskom sistemu. Smatra da je Francuska previše oslonjena na SAD, EU i NATO, te treba strateški organizovati kooperaciju sa Rusijom. Blokirao je inicijativu priključivanja Albanije i Severne Makedonije Evropskoj uniji, govoreći da samu EU treba reformisati, pre primanja članica. Tokom njegovog mandata, Francuska predsedava Evropskom unijom. Predsednik Makron najavljuje prosperitetan mandat, kao i redukciju zagađenja, prilike za mlade, socijalne reforme…

Kroz oko javnosti, velika se polemika vodi oko demokratičnosti Makronovog režima. Izjave poput “Francuskoj fali kralj”, “Velika Britanija imala je sreće što je imala Margaret Tačer”, “Bogatima ne treba predsednik, već im ide dobro”, kao i veliki broj izdatih dekreta (fr. Ordonnances) dovode u pitanju demokratsku orijentisanost. Često je viđen kao elitista u francuskom društvu. Iako je svaki postupak u skladu sa Ustavom Pete republike, manjak debate po pitanju nekih zakona, kao i promene donete po pitanju socijalne sigurnosti i privatizaciji državnih preduzeća (što je bio slučaj sa francuskom železnicom, što je izazvalo burne reakcije javnosti) dali su, pak, nedvosmislenu sliku. Pokret Žutih prsluka bio je jedan od većih izazova za aktuelnog predsednika. Odlaganje poreskih reformi i konstantno uvećavanje nameta i životnih troškova nikako mu nije išlo na ruku. Iako je uspeo da poveća cenu minimalne zarade, ukine oporezivanje materijalno slabijeg građanstva i penzionera, kao i ukidanje oporezivanja prekovremenog rada, protesti nisu iščezli odmah. Epidemija COVID-19 bila je ta koja je pokret utišala.

Uprkos reformama koje je tokom mandata sproveo – poput fleksibilizacije ranog prava, pomaganju manjim kompanijama i pružanju poreskih olakšica, kao i transformacije edukacionog sistema, popularnost mu je drastično opala. Javnost ostaje neopredeljena po pitanju efektivnosti i neophodnosti reforma koje on energično zastupa.

Autor: Jana Lukić