Opozicija je mesecima kritikovala Emanuel Makrona kako vodi kampanju o državnom trošku, kao i da svoju funkciju predsednika koristi za partijske svrhe. Postavlja se pitanje zloupotrebe javnih resursa tokom njegove ponovne kandidature: Odakle će dolaziti novac za putovanja predsednika, kao i drugih kandidata? Ovo pitanje se zapravo postavlja od jula prošle godine, datum na koji će se oslanjati Nacionalna komisija za troškove kampanje (Commission nationale des comptes de campagne) da kontroliše finansije kampanje kandidata.
Poslednji značajan sličan primer zloupotrebe finansija tokom kampanje datira iz 2012. godine, gde se Nikola Sarkozi vezuje za aferu Bigmalion. Sarkozi je navodno učestvovao u računovodstvenoj prevari, to jest u prikrivanju troškova političke kampanje iz 2012. godine, koji ne smeju da pređu 22 miliona evra. Kandidat ima pravo da potroši 16,8 miliona evra u prvom krugu, dok dvoje kandidata koji učestvuju u drugom mogu da potroše dodatnih 5 miliona. Francusko zakonodavstvo postavlja ograničenja ne samo u vezi ukupnih troškova već i na to ko koliko može da donira. Pojedinac može da donira maksimalno 7500 hiljada
evra godišnje za partiju, a za predsedničke izbore 4600. Korporacije i drugi pravni entiteti ne smeju donirati novac kandidatima. Ovo pravilo je osmišljeno da bi sprečilo sticanje nepravičnog političkog uticaja kao i da bi se obezbedila jednakost šansi svih kandidata.
Ovog bivšeg predsednika prati glas i da je uzimao novac iz tajnog Gadafijevog fonda za svoju kampanju 2007. godine. Ova vest potekla je od francusko-libanskog biznismena Zijada Takijedina i još nekih zvaničnika iz Gadafijeve vlade. U pitanju je cifra od 5 miliona evra, za koju Sarkozi tvrdi da je dobio od prodaje dve slike.
Autor: Anđela Danilović