Erik Zemur, kandidat ekstremne desnice osudio je vojnu operaciju u Ukrajini iznoseći stav da je skeptičan po pitanju posledica invazije. Njegov stav u skladu je i sa izjavama njegove konkurentkinje na krajnjoj desnici, Marin le Pen koja je izjavila da ništa ne može opravdati narušavanje ravnoteže mira u Evropi.
Kandidatkinja Les republicans, Valeri Pekres očekuje strog odgovor Francuske na ovakav potez koji će biti koordinisan sa odgovarajućom reakcijom Evrope. La France Insoumnise i njen kandidat Melanšon zalažu se za sređivanje situacije diplomatskim putem kako bi se došlo do povlačenja oružja i sastanak OEBS-a kako bi se pravovremeno reagovalo. Kandidat PCF-a, Fabijen Rusel izjavio je da se moraju sprovesti najneophodnije mere kako bi se vojske razoružale. “Evropa i NATO trebalo je da jasno stave do znanja da ne dolazi u obzir da Ukrajina uđe u NATO. Ova lažljiva igra pokera nas je i dovela do ovog danas“, izjavio je Fabijen. Lider Republiqe en Marche, Emanuel Makron izrazio je solidarnost sa Ukrajincima i oštro osudio odluku o ratu.
Valeri Pekres pobedila je na republikanskim predizborima, a sada je optužena od lista Liberation da je uticala na ove izbore.
Predočeno je da su glasali mrtvi, kao i jedna zivotinja. Na Majotu neki tvrde da je njihovo članstvo u političkoj stranci plaćeno u zamenu za glasanje za Pekres. Stranka Republikanci najavila je da će tužiti ovaj list, tvrdeći da nastoji da destabilizuje stranku i njenog kandidata za predsedničke izbore.
Aktuelni šef države Emanuel Makron, po najnovijim izveštajima Asocijacije francuskih medija (AFP), započeće svoju predsedničku kampanju 5. marta u Marselju, navodi France 24.
Trenutna istraživanja ukazuju na njegovu veliku popularnost, te se očekuje da upravo on na izborima 10.4. bude vodeći kandidat.
Na današnji dan usvojena je izmena zakona o abortusu, čime je abortus legalan do 14-te nedelje, što predstavlja znatnu razliku o odnosu na pređašnjih 12, navodi francuski Le Figaro.
Le Figaro takođe navodi da je u pitanju mera koja će dati progresivniju notu Makronovoj vladavini.
Marin le Pen, francuska kandidatkinja za predsedničko mesto, zbog nedostatka potpisa izabranih zvaničnika, odlaže promotivne događaje, navodi The Guardian.
Podsetimo, ona je, po najnovijim istraživanjima, najveća protivnica Emanuelu Makronu, i iza njega, dostiže drugo mesto po popularnosti. Odložena su dva događaja – pres konferencija na temu njenog edukativne strategije, kao i put u region Severne Some.
Svi francuski predsednički kandidati moraju sakupiti makar 500 potpisa državnih zvaničnika – ministara, poslanika u skupštini, regionalnih načelnika, gradonačelnika, poslanika u skupštini EU, i to u makar 30 departmana i prekookeanskih teritorija.
Nikola Dipon-Enjan (fr. Nicolas Dupont-Aignan) je francuski političar, osnivač i predsednik političke partije ̋ Ustaj Francusko ̋. (fr. Debout la France! ), rođen je 7. marta 1961. godine. Sin Žan-Luija Dipona, proizvođača vina, veterana u Drugom svetskom ratu i zarobljenika u nemačkom logoru (koji je uspeo da pobegne iz istog) i majke Kolet Enjan, Nikola je visoko obrazovanje započeo na Institutu za političke nauke u Parizu (poznat kao Sciences PO), smer međunarodni odnosi. Nakon diplomiranja 1982. godine, dobija licencu pravnika. Postdiplomske studije je završio na pariskom Univerzitetu Dofin ( L’université Paris-Dauphine), a pohađao je i prestižnu Nacionalnu školu za administraciju (ENA) u periodu od 1987. do 1989. godine.
Svoju karijeru započinje kao administrator u brojnim strankama, 1993. se priključuje stranci Reli za Francusku, a predstavlja se široj javnosti kandidovanjem za predsednika grada Jera, u regionu Il de Frans, u departmanu Eson. Na izborima 1995. godine, Dipon-Enjan je odneo pobedu sa preovladavajućih 51,8% glasova, i na toj poziciji će ostati sve do 2017. godine. Na početku svoje političke karijere, bio je član stranke Skup za republiku (fr. Rassemblement pour la République, RPR), koja je podržavala njegove golističke i konzervativne stavove. U okviru ove organizacije, osniva sopstvenu stranku Ustaj republiko (fr. Debout la République) za evropske izbore 1999. godine, i poziva na glasanje za takozvanu suverenističku listu koju predvode Šarl Paska i Filip de Vilije. Ustaj republiko je desničarska politička partija koja sebe karakteriše kao golistička, koja teži vrednostima tradicionalne desnice i konzervativizmu do te mere da se pridruži Nacionalnom frontu. Njen program predviđa suverenitet naroda, nepokolebljivost Francuske nacionalnim organizacijama i ̋čestitost jake izvršne vlasti. ̋ 2002. godine Dipon-Enjan se priključuje tek osnovanoj Uniji za narodni pokret (fr. L’Union pour un movement populaire, UMP) gde se kandiduje za predsednika iste ali bezuspešno, sa osvojenih 14,9 % glasova, pored 79,4% koje ostvaruje Alan Župe.
Pokušao je da se kandiduje za predsednika republike na izborima 2007, ali zbog 500 potpisa izabranih zvaničnika koje nije uspeo da sakupi, ne izlazi na iste. Zbog neslaganja sa politikom koju vodi Nikola Sarkozi, Dipon-Enjan iste godine odlučuje da raskrsti sve što ga vezuje za UMP i 23. novembra 2008. osniva partiju Ustaj Francusko (fr. Debout la France), sa ambicijom da se takmiči protiv dve vladajuće stranke, UMP i Socijalističkoj partiji, koje je smatrao ̋istim ̋. Njegov pokret ima golističku i republikansku viziju. Godine 2012. ponovo pokušava da se kandiduje na predsedničkim izborima sa svojom strankom, zalažući se za ideju zamene evra za franak u Francuskoj, ali i da valuta franak postane zajednička, evropska valuta. Da bi približio svoju borbu glasačima, prineo je jednu falsifikovanu novčanicu u iznosu od 10 evra i opisao je kao uzrok ̋nemaštine, ̋ ̋iseljenja ̋ i ̋nezaposlenosti ̋. Našao se na sedmoj poziciji sa osvojenih 643 907 glasova (1,79%).
Predsednički kandidat bio je i 2017, a iste godine objavljuje svoja dva dela ̋Sto dana za promenu ̋ (100 jours pour tout change), kao i ̋Moja predsednička agenda ̋ (Mon agenda de président), u kojima prikazuje svoje hipotetičke predsedničke projekte. Daje stav kako želi da bude predsednik koji kaže ono što će učiniti, a potom to i obistini. (« Je veux être le président qui a dit ce qu’il ferait et qui fera ce qu’il avait dit. » ) Kritikuje medije jer su pali pod moć novca i sve pišu u svrhu istog, kao i Emanuela Makrona kojeg proziva ̋slugom interesa bogatih ̋. U prvom krugu zadobio je 4,70% glasova od normiranih 5%, ali se izjašnjava da bi se priključio idejama Marin Le Pen u drugom krugu. Nikola medijima potvrđuje izlazak na predsedničke izbore 2022. godine sa svojom strankom Ustani Francusko, a Le Penova je izjavila da bi ga imenovala za premijera ukoliko bi bila izabrana 7. maja u drugom krugu izbora.
Suočen sa prilivom migranata 2015. godine, zalaže se za referendum gde bi Francuzi glasali za ponovno upostavljanje granica uoči Šengena. Dipon-Enjan brani ̋građansku zajednicu ̋ podržavajući akciju La Manif pour tous, koja se protivi homoseksualnim brakovima, medicinski potpomognute oplodnje i legalizaciju surogat majčinstva. Zalaže se za zabranu nošenja hidžaba u ustanovama kao što su fakulteti, a što se tiče EU, kritikuje evro i evropske institucije. (pogotovo Evropsku komisiju) Međutim, izašnjava se da ̈Nije za to da Francuska izađe iz Evropske unije, bar ne za sada. ̈ Tokom pandemije zbog virusa COVID-19, osuđuje određene mere zabrane koje je donela vlada. Sa Florijanom Filipom na leto 2021. godine demonstrira protiv uvođenja zdavstvene propusnice i obavezne vakcinacije, pozivajući se na pravo individualnog, slobodnog mišljenja kao i na osuđivanje ̋zdravstvene diktature ̋.
Aktuelna gradonačelnica Pariza iz redova socijalista An Idalgo svoju kandidaturu za predsednika Francuske zvanično je objavila u septembru prošle godine. Ona je na stranačkim izborima ubedljivo pobedila partijskog kolegu, gradonačelnika Le Mana Stefana le Fola – sa preko 70 posto glasova. Pozvala je na prevazilaženje “sterilnih podela”, istakavši kako ima iskustvo i viziju da pokrene Francusku. Centralna tema njene kampanje su teme ekološke tranzicije koju aktivno zagovara od 2014. godine u Parizu, u kome vodi politiku čiji je cilj smanjenje zagađenja vazduha od automobila. Najpoznatiji njeni potezi bili su pretvaranje obala Sene u šetalište i pokušaj zabrane automobile koji emituju štetne gasove, kao i izgradnji biciklističkih staza.
An Idalgo je španskog porekla, a socijalistička ideja bila je bliska i njenom dedi koji je bio učesnik Španskog građanskog rata, a kasnije je kao izbeglica otišao u Francusku. Kasnije su se vratili u Španiju, a Idalgova je rođena 1959.godine u Kadizu. Zbog velikih socijalnih problema u Španiji tokom pedesetih i šezdesetih godina, zajedno sa roditeljima emigrirala je u Francusku iz ekonomskih razloga, a nastanili su se u Lionu.
Diplomu na studijama socijalnog prava stekla je na Univerzitetu Žan Mulen u Lionu, a prvi profesionalni uspeh u karijeri bila je pozicija inspektora rada koju je dobila izuzetno rano. Nastavila je usavršavanje i napredovanje u službi, a 1991. godine imenovana je za direktora Nacionalnog institute za rad. Dve godine kasnije pridružila se Ministarstvu rada, a potom je dobila zadatak u Međunarodnoj kancelariji rada u Ženevi od 1995. do 1996.godine. Krajem devedesetih godina postaje službenik u vladi Lionela Žospena.
Političku karijera An Idalgo intenzivirana je 2001. godine kada je na lokalnim izborima u 15. arondismanu u Parizu predvodila listu Socijalističke partije, a ubrzo je postala zamenik gradonačelnika Pariza, a odgovorna je bila za teme rodne ravnopravnosti. Takođe se pridružila i Savetu Pariza, gde je levica prvi put imala većinu od 1977. godine. Nakon višegodišnje karijere u gradskoj vlasti, Idalgo je u proleće 2014. godine bila lider liste socijalista koja je u drugom krugu osvojila većinu u Pariskom savetu. U 15. arondismanu njena lista poražena je od odlazećeg gradonačelnika Filip Gujona, Ovi izbori su istorijski sa dva aspekta. Prvi put je neko postao gradonačelnik, a da nije osvojio većinu u svom okrugu. I prvi put je na tu funkciju došla žena. Protivnicima, koji su joj zamerali skromno poreklo i emigrantske korene, odgovarala je rečima pisca Saše Gitrija: “Biti Parižanin ne znači biti rođen u Parizu, već biti tu preporođen”.
Njen šarm, kao i skromni i nenametljivi pristup osvojio je srca Parižana. U kampanji je obećavala velike investicije u stambeno zbrinjavanje, poboljšanje saobraćaja i povećanje zelenih površina, sa ciljem da zaustavi egzodus srednje i radničke klase u predgrađa višemionskog grada. Isticala je kako voli da razgovara sa običnim ljudima, a ne da bude medijska zvezda. Uz tihu i intenzivnu kampanju, na njenoj strani je bilo i iskustvo jer je 13 godina vršila dužnost zamenika gradonačelnika za vreme dok je Pariz vodio Bertran Delano.
U junu 2020. godine Idalgo je reizabrana za gradonačelnika Pariza, osvojivši 48,5% glasova. Njena kampanja se zasnivala na pretvaranje Pariza u “15-minutni grad”. Ovaj koncept se temelji na radu profesora Karlosa Morena sa Univeriziteta na Sorboni. Suština ovog modela je da su sve potrebe svakodnevnog života dostupne ljudima na udaljenosti od 15 minuta. Ideja je da se sve potrebe poput obrazovanja, rada, kulture, sporta ili odlaska u kupovinu mogu postići na prihvatljivoj udaljenosti. Na taj način su se infrastruktura i usluge u gradu decentralizovati. U cilju očuvanja životne sredine, grad podstiče razvoj biciklističke infrastrukture u koju je uloženo oko 150 miliona evra.
Idalgo je velika pobornica prava žena, a posebno je ostao upamćen slučaj iz decembra 2020. godine kada je dobila novčanu kaznu od nacionalne vlade jer je u svom rukovodstvu imenovala 11 žena od ukupno 16 ljudi u njenom okruženju. Takav postupak bio je kršenje pravila ministarstva zaduženog za državnu upravu koji predviđa maksimum 60% jednog pola u rukovodstvu.
Centralna tema političkog delovanja An Idalgo proteklih godina je ekologija. Kao gradonačenica “grada svetlosti” uvele je šemu pod nazivom “Pariz diše” koja je uključivala zabranu svih automobila iz određenih delova grada prve nedelje u mesecu, kao i niz drugih mera. Priključila se 2017.godine predsedniku Emanuela Makronu u pozivu na usvajanje Globalnog pakta za životnu sredinu zajedno sa mnogima javnim ličnostima.
Teme zaštite životne sredine Idalgo je istakla kao najvažnije i u predsedničkoj kampanji. Ankete joj trenutno daju između šest i osam procenata, što je stavlja daleko iza Emanuela Makrona i Marin Le Pen, a koliko će Idalgo uspeti da se približi ovom dvojcu videćemo u toku kampanje od koje se tek očekuje da poprimi intenzivniji ritam.
Premijer Francuske Žan Kasteks je juče tokom pitanja Vladi u Skupštini pozvao lokalne zvaničnike da pomognu svojom podrškom kandidatima koji imaju poteškoća sa prikupljanjem potpisa.
Podsetio i da je to učinilo samo 10 000 od 42 000 izabranih sa mogućnošu davanja potpisa. Ova brojka je manja u odnosu na izbore 2017. kada je skoro 14 300 gradonačelnika ponudilo svoje potpise. Mnogi gradonačelnici su poslednjih dana podržavali i političke protivnike. Posle gradonačelnika Kana, gradonačelnik Bri sur Marna, Šarl Aslangul, odlučio je da pomogne Eriku Zemuru, Marin le Pen i Žan-Lika Melanšona, a o tome ko će dobiti njegovu podršku odlučiće njegovi sugrađani na Tviteru.
Kandidat Evropske partije ekologa i zelenih Janik Žadot (Yannick Jadot) objavio je svoju zvaničnu kandidaturu na predsedničkim izborima 2022. Prema poslednjem prebrojavanju glasova Ustavnog saveta, zaključno sa današnjim danom, ovaj kandidat je sakupio 565 potpisa izabranih zvaničnika.
Mreža stranke čiji je kandidat Žadot ojačala u poslednje vreme, tako da on tvrdi kako nikada nije bio posebno zabrinut oko prikupljanja potrebnih potpisa. Jedan od Žadotovih predloga se tiče promene sistema prikupljanja podrške za kandidaturu na predsedničkim izborima, mada on nije najjasnije obrazložio taj svoj predlog. Sada kada je zvanično kandidat, on i njegov tim se mogu posvetiti predizbornoj kampanji i zadobijanju podrške glasača. Podsetim, Žadot na anketama dobija samo 10% glasova, tako da u narednom periodu mora da radi ubrzanim tempom, ukoliko želi da ostvari značajniji uspeh.
Drugi kandidati ipak nemaju toliku podršku ili sreću da obezbede potrebne potpise, to potvrđuje i činjenica da ni Marin le Pen još uvek nije stekla uslov za kandidaturu, naime ona je stekla 393 potpisa. Ostali kandidati stoje na još klimavijim nogama, tu je Erik Zemur (Éric Zemmour ) sa 350 potpisa i Kristijana Taubira (Christiane Taubira) sa svega 104 potpisa. Taubira je nedavno izgubila podršku Radikalne stranke levice (Parti Radical de Gauche, PRG) te je njena kandidatura na izborima zaista pod znakom pitanja. Ovakvo stanje stvari potvrđuje potrebu za promenom koju je uočio Žadot.
Novinar, voditelj, pisac, komentator i polemičar su samo neki od epiteta koji opisuju Erika Zemura i njegov višedecenijski medijski angažman. Krajem prošle godine odlučio je da među njih doda još jedan – političar, nakon što je objavio svoju kandidaturu za predsednika Francuske. Ova odluka je privukla mnogo pažnje kako u Francuskoj tako i u inostranstvu, a redove vodećih svetskih medija ispunjavale su vesti o “francuskom Trampu”, “islamofobu”, “seksisti” i “novom licu evropske ekstremne desnice” koje preti da uzdrma status quo i vrati Francuskoj stari ugled i sjaj. Ali ko je zaista Erik Zemur i kakve su mu šanse da zapravo ostvari svoje ambiciozne ciljeve?
Erik Zemur rođen je 31. avgusta 1958. godine u okolini Pariza, u porodici alžirskih Jevreja koja se u Francuskoj nastanila svega nekoliko godina ranije, bežeći od krvavog građanskog rata koji se vodio u Alžiru. Ovakvo poreklo čini ga neočekivanim šampionom francuskog nacionalizma, koji je tradicionalno utemeljen na vrednostima katoličanstva i (manje ili više) latnentnog antisemitizma. Karijeru je započeo kao novinar, a više od dvadeset godina je pisao za Le Figaro, jedne od najtiražnijih francuskih dnevnih novina. Početkom dvadeset prvog veka ušao je i u televizijske vode, gde se proslavio kao voditelj nekoliko emisija, ali i čest gost mnognih drugih u kojima je komentarisao aktuelna dešavanja u Francuskoj i svetu.
Erik Zemur od početka svoje karijere privlači pažnju javnosti svojim kontraverznim i zapaljivim izjavama i stavovima. Na primer, on tvrdi da maršal Peten, vođa kolaboracionističkih vlasti tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, nije učestvovao u Holokaustu već da je pomagao u spašavanju francuskih Jevreja (ovaj stav generalno je osporen u francuskoj istorijografiji). Najčešća meta njegovih napada su muslimani, pogotovo oni koji žive u Francuskoj i zapadnoj Evropi. Tako je nakon terorističkih napada u Parizu u novembru 2015. godine izjavio da “Francuska umesto Rake treba da bombaruje Molenbek (briselsku četvrt sa velikom populacijom muslimana) iz koga je sam napad i potekao”. Ovakve izjave često su ga dovodile i u sukobe sa zakonom. Zemur je čak tri puta osuđivan za podsticanje rasne i verske netrpeljivosti, poslednji put pre svega nekoliko nedelja kada je osuđen na novčanu kaznu od 10 000 evra zbog izjave da su deca migranti “lopovi, ubice i silovatelji” te da ih treba vratiti odakle su došli. Ipak, ove presude očigledno nisu značajnije uticale na Erika Zemura, koji nakon svih kontraverzi nastavlja da privlači pažnju francuske javnosti svojim šokantnim i politički nekorektnim izjavama.
Šta je Zemura navelo da se u svojoj šezdeset trećoj godini oproba kao političar i uđe u borbu za najvažniju političku poziciju u Francuskoj? Titula nezvaničnog vođe francuske ekstremne desnice već više od pola veka pripada članovima porodice Le Pen, odnosno osnivaču Nacionalnog fronta Žan-Mariju i njegovoj ćerci Marin. Žan-Mari le Pen je nakon više neuspešnih pokuašaja 2002. godine konačno uspeo da dođe do drugog kruga predsedničkih izbora, kada je ubedljivo poražen od tada aktuelnog predsednika Širaka, osvojivši tek 17% glasova. Njegova ćerka Marin le Pen je petnaest godina kasnije napravila iskorak kada je na talasu nezadovoljstva koji je pogodio Francusku nakon ekonomske krize i nekoliko terorističkih napada uspela da uđe u drugi krug u kom je nadmašila rezultat svog oca i osvojila 33% glasova.
Rezultati predsedničkih izbora 2017. bili su signal za Marin le Pen i njenu partiju: Nacionalni front je postao ozbiljan pokret koji bi mogao da bude istinski pretendent na vlast u Francuskoj, samo ako bi još malo ublažio neke od svojih radikalnijih stavova. Upravo to se i dogodilo. Marin le Pen je promenila ime svoje stranke u Nacionalni savez (distancirajući se od militarističkog i omraženog fronta), odbacila je neke od svojih najkontraverznijih stavova (poput ideje napuštanja EU, Evrozone i Šengena) i na taj način pokušala da se približi političkom centru. U prvi mah ovo je delovalo kao dobra odluka, a Makronovo vođstvo u istaživanjima javnog mnjenja vis-à-vis Marin le Pen bilo je sve manje i manje. Navikla na monopol nad krajnjom desnicom u Francuskoj, Marin le Pen sigurno nije očekivala da bi njen najveći problem pred izbore 2022. godine mogao da dođe upravo sa desna. Erik Zemur je iskorsitio “omekšavanje” pozicija Le Penove kako bi privukao pažnju na sebe i pozicirao se kao “istinski i nekompromitovani” borac sa francuske nacionalne interese. Njegovo ime je počelo da se pojavljuje u istraživanjima javnog mnjenja sredinom prošle godine, u trenutku kada se o njegovim istinskim namerama još uvek samo nagađalo. Ipak, kako su meseci prolazili tako je postajalo sve jasnije da Zemur ima ozbiljne ambicije i da je spreman da baci rukavicu i upusti se u borbu za mesto u Jelisejskoj palati.
Zemur predstavlja svojevrstan amalgam različitih elemenata tradicionalne francuske desnice i novijih trendova koji su se razvili u Evropi poslednjih decenija. Kao samoproglašeni “degolista i bonapartista” Zemur je veliki zagovarač snažne, nezavisne i ponosne Francuske, koja polako ali sigurno umire u sve manjem i globalizovanijem svetu i kojoj je potrebno vratiti njen grandeur. To ga čini tradicionalnim evroskeptikom, ali i protivnikom NATO-a, koji vidi kao produženu ruku američkog uticaja u Evropi. Zemur je pristalica snažnog vođstva koje treba da ujedini i homogenizuje naciju, kako bi se izbeglo njeno slabljenje i klizanje u dekadenciju. Ideja „nacionalnog vođe“ nije strana Francuskoj istoriji, koja ih je poznavala mnogo od Napoleona do Šarla de Gola, ali ona sa sobom uvek nosi i rizik potencijalnog klizanja u autokratiju i gubitak kontrole nad izvršnom vlašću. Ono što Zemura razlikuje od drugih ličnosti na francuskoj desnici je i njegova velika prepoznatljivost i reputacija koju poseduje u značajnom delu konzervativne javnosti. Pojedini posmatrači u tom kontekstu ga porede sa Šarlom Morasom, najvećim ideologom francuske radikalno tradicionalističke desnice iz međuratnog perioda koji je uticao na mnoge ekstremno desne pokrete u Evorpi tog doba.
Društvena dekadencija i ”nacionalno odumiranje” česta su tema njegovih knjiga i članaka. Za Zemura, to znači gubitak fracuskog nacionalnog identita do kog će doći kroz dalje širenje globlizacije i masovnih migracija koje menjaju demografsku strukturu francuske. Zemura često karakterišu kao pobornika široko osporavanje teorije “Velike zamene”, koja tvrdi da je u toku zamena pravih Evropljana sa imigrantima iz drugih delova sveta, pre svega Afrike i Azije. Zemur se zalaže za potpuni prekid imigracije, kao i za veoma aktivnu asimilaciju imigranata koji se već nalaze u Francuskoj. Nije iznenađujuće da su ovi stavovi privukli mnogo kritika i optužbi za rasisam i islamofobiju. I po društvenim pitanjima Zemur ima izrazitno konzervativne stavove. U svojoj knjizi “Prvi pol” (Le Premier Sexe) kritikovao je feminizam i “feminizaciju” društva, koju takođe smatra kao izraz široko rasprostranjene dekadencije francuske nacije. Zemur je protivnik abortusa, sredstava za kontracepciju i studija roda, a kritikovao je i homoseksualnost.
Kao ostašćeni evroskeptik, Zemur se protivi slobodnoj trgovini i daljoj ekonomskoj integraciji u okviru Evropske unije, zastupajći protekcionizam. Dok su ga mediji najčeće poredili sa bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom i brazilskim predsednikom Bolsonarom, sam Zemur je sebe nedavno uporedio sa britanskim premijerom Borisom Džonsonom, rekavši da i on želi da formira izbornu koaliciju “radničke klase i dela patriotske buržoazije koja želi da obnovi francuski suverenitet i sačuva identitet koji je tragično ugrožen”. Ipak, izgleda da ova ljubav nije obostrana, pošto Zemur nije uspeo da dobije prijem kod Džonsona tokom svoje nedavne poste Londonu. Sa druge strane, Donald Tramp je nedavno u telefonskom razgovoru podržao Zemura u njegovoj predsedničkoj trci (ili barem tako tvrdi Zemurova zvanična kampanja).
Kao poznata televizijska ličnost, Zemur je veoma iskusan i vešt polemičar. Upravo je ovo osobina koja ga najvše razdvaja od svoje glavne protivnice za drugi krug, Marin le Pen, koja nikako ne može da otrese česte kritike za nedostatak harizme i govorničkih sposobnosti. Ipak, ne treba gledati na Zemura kao na novu i harizmatičniju verziju Marin le Pen. U pitanju je nesumnjivo specifičan i jedinstven kandidat koji donosi nešto sasvim novo na političku scenu Francuske.
