Category: PREDSEDNIČKI IZBORI U FRANCUSKOJ 2022

Nikola Dipon-Enjan (fr. Nicolas Dupont-Aignan) je francuski političar, osnivač i predsednik političke partije  ̋ Ustaj Francusko  ̋. (fr. Debout la France! ), rođen je 7. marta 1961. godine. Sin Žan-Luija Dipona, proizvođača vina, veterana u Drugom svetskom ratu i zarobljenika u nemačkom logoru (koji je uspeo da pobegne iz istog) i majke Kolet Enjan, Nikola je visoko obrazovanje započeo na Institutu za političke nauke u Parizu (poznat kao Sciences PO), smer međunarodni odnosi. Nakon diplomiranja 1982. godine, dobija licencu pravnika. Postdiplomske studije je završio na pariskom Univerzitetu Dofin ( L’université Paris-Dauphine), a pohađao je i prestižnu Nacionalnu školu za administraciju (ENA) u periodu od 1987. do 1989. godine.

Svoju karijeru započinje kao administrator u brojnim strankama, 1993. se priključuje stranci Reli za Francusku, a predstavlja se široj javnosti kandidovanjem za predsednika grada Jera, u regionu Il de Frans, u departmanu Eson. Na izborima 1995. godine, Dipon-Enjan je odneo pobedu sa preovladavajućih 51,8% glasova, i na toj poziciji će ostati sve do 2017. godine. Na početku svoje političke karijere, bio je član stranke Skup za republiku (fr. Rassemblement pour la République, RPR), koja je podržavala njegove golističke i konzervativne stavove. U okviru ove organizacije, osniva sopstvenu stranku Ustaj republiko (fr. Debout la République) za evropske izbore 1999. godine, i poziva na glasanje za takozvanu suverenističku listu koju predvode Šarl Paska i Filip de Vilije. Ustaj republiko je desničarska politička partija koja sebe karakteriše kao golistička, koja teži vrednostima tradicionalne desnice i konzervativizmu do te mere da se pridruži Nacionalnom frontu. Njen program predviđa suverenitet naroda, nepokolebljivost Francuske nacionalnim organizacijama i   ̋čestitost jake izvršne vlasti. ̋  2002. godine Dipon-Enjan se priključuje tek osnovanoj Uniji za narodni pokret (fr. L’Union pour un movement populaire, UMP) gde se kandiduje za predsednika iste ali bezuspešno, sa osvojenih 14,9 % glasova, pored 79,4% koje ostvaruje Alan Župe.

Pokušao je da se kandiduje za predsednika republike na izborima 2007, ali zbog 500 potpisa izabranih zvaničnika koje nije uspeo da sakupi, ne izlazi na iste. Zbog neslaganja sa politikom koju vodi Nikola Sarkozi, Dipon-Enjan iste godine odlučuje da raskrsti sve što ga vezuje za UMP i 23. novembra 2008. osniva partiju Ustaj Francusko (fr. Debout la France), sa ambicijom da se takmiči protiv dve vladajuće stranke, UMP i Socijalističkoj partiji, koje je smatrao  ̋istim ̋. Njegov pokret ima golističku i republikansku viziju. Godine 2012. ponovo pokušava da se kandiduje na predsedničkim izborima sa svojom strankom, zalažući se za ideju zamene evra za franak u Francuskoj, ali i da valuta franak postane zajednička, evropska valuta. Da bi približio svoju borbu glasačima, prineo je jednu falsifikovanu novčanicu u iznosu od 10 evra i opisao je kao uzrok  ̋nemaštine, ̋  ̋iseljenja ̋ i  ̋nezaposlenosti ̋. Našao se na sedmoj poziciji sa osvojenih 643 907 glasova (1,79%).

Predsednički kandidat bio je i 2017, a iste godine objavljuje svoja dva dela  ̋Sto dana za promenu ̋ (100 jours pour tout change), kao i  ̋Moja predsednička agenda ̋ (Mon agenda de président), u kojima prikazuje svoje hipotetičke predsedničke projekte. Daje stav kako želi da bude predsednik koji kaže ono što će učiniti, a potom to i obistini. (« Je veux être le président qui a dit ce qu’il ferait et qui fera ce qu’il avait dit. » ) Kritikuje medije jer su pali pod moć novca i sve pišu u svrhu istog, kao i Emanuela Makrona kojeg proziva  ̋slugom interesa bogatih ̋. U prvom krugu zadobio je 4,70% glasova od normiranih 5%, ali se izjašnjava da bi se priključio idejama Marin Le Pen u drugom krugu. Nikola medijima potvrđuje izlazak na predsedničke izbore 2022. godine sa svojom strankom Ustani Francusko, a Le Penova je izjavila da bi ga imenovala za premijera ukoliko bi bila izabrana 7. maja u drugom krugu izbora.

Suočen sa prilivom migranata 2015. godine, zalaže se za referendum gde bi Francuzi glasali za ponovno upostavljanje granica uoči Šengena. Dipon-Enjan brani  ̋građansku zajednicu ̋ podržavajući akciju La Manif pour tous, koja se protivi homoseksualnim brakovima, medicinski potpomognute oplodnje i legalizaciju surogat majčinstva. Zalaže se za zabranu nošenja hidžaba u ustanovama kao što su fakulteti, a što se tiče EU, kritikuje evro i evropske institucije. (pogotovo Evropsku komisiju) Međutim, izašnjava se da  ̈Nije za to da Francuska izađe iz Evropske unije, bar ne za sada. ̈ Tokom pandemije zbog virusa COVID-19, osuđuje određene mere zabrane koje je donela vlada. Sa Florijanom Filipom na leto 2021. godine demonstrira protiv uvođenja zdavstvene propusnice i obavezne vakcinacije, pozivajući se na pravo individualnog, slobodnog mišljenja kao i na osuđivanje  ̋zdravstvene diktature ̋.

Autor: Anđela Danilović

Aktuelna gradonačelnica Pariza iz redova socijalista An Idalgo svoju kandidaturu za predsednika Francuske zvanično je objavila u septembru prošle godine. Ona je na stranačkim izborima ubedljivo pobedila partijskog kolegu, gradonačelnika Le Mana Stefana le Fola – sa preko 70 posto glasova. Pozvala je na prevazilaženje “sterilnih podela”, istakavši kako ima iskustvo i viziju da pokrene Francusku. Centralna tema njene kampanje su teme ekološke tranzicije koju aktivno zagovara od 2014. godine u Parizu, u kome vodi politiku čiji je cilj smanjenje zagađenja vazduha od automobila. Najpoznatiji njeni potezi bili su pretvaranje obala Sene u šetalište i pokušaj zabrane automobile koji emituju štetne gasove, kao i izgradnji biciklističkih staza.

An Idalgo je španskog porekla, a socijalistička ideja bila je bliska i njenom dedi koji je bio učesnik Španskog građanskog rata, a kasnije je kao izbeglica otišao u Francusku. Kasnije su se vratili u Španiju, a Idalgova je rođena 1959.godine u Kadizu. Zbog velikih socijalnih problema u Španiji tokom pedesetih i šezdesetih godina, zajedno sa roditeljima emigrirala je u Francusku iz ekonomskih razloga, a nastanili su se u Lionu.

Diplomu na studijama socijalnog prava stekla je na Univerzitetu Žan Mulen u Lionu, a prvi profesionalni uspeh u karijeri bila je pozicija inspektora rada koju je dobila izuzetno rano. Nastavila je usavršavanje i napredovanje u službi, a 1991. godine imenovana je za direktora Nacionalnog institute za rad. Dve godine kasnije pridružila se Ministarstvu rada, a potom je dobila zadatak u Međunarodnoj kancelariji rada u Ženevi od 1995. do 1996.godine. Krajem devedesetih godina postaje službenik u vladi Lionela Žospena.

Političku karijera An Idalgo intenzivirana je 2001. godine kada je na lokalnim izborima u 15. arondismanu u Parizu predvodila listu Socijalističke partije, a ubrzo je postala zamenik gradonačelnika Pariza, a odgovorna je bila za teme rodne ravnopravnosti. Takođe se pridružila i Savetu Pariza, gde je levica prvi put imala većinu od 1977. godine. Nakon višegodišnje karijere u gradskoj vlasti, Idalgo je u proleće 2014. godine bila lider liste socijalista koja je u drugom krugu osvojila većinu u Pariskom savetu. U 15. arondismanu njena lista poražena je od odlazećeg gradonačelnika Filip Gujona, Ovi izbori su istorijski sa dva aspekta. Prvi put je neko postao gradonačelnik, a da nije osvojio većinu u svom okrugu. I prvi put je na tu funkciju došla žena. Protivnicima, koji su joj zamerali skromno poreklo i emigrantske korene, odgovarala je rečima pisca Saše Gitrija: “Biti Parižanin ne znači biti rođen u Parizu, već biti tu preporođen”.

Njen šarm, kao i skromni i nenametljivi pristup osvojio je srca Parižana. U kampanji je obećavala velike investicije u stambeno zbrinjavanje, poboljšanje saobraćaja i povećanje zelenih površina, sa ciljem da zaustavi egzodus srednje i radničke klase u predgrađa višemionskog grada. Isticala je kako voli da razgovara sa običnim ljudima, a ne da bude medijska zvezda. Uz tihu i intenzivnu kampanju, na njenoj strani je bilo i iskustvo jer je 13 godina vršila dužnost zamenika gradonačelnika za vreme dok je Pariz vodio Bertran Delano.

U junu 2020. godine Idalgo je reizabrana za gradonačelnika Pariza, osvojivši 48,5% glasova. Njena kampanja se zasnivala na pretvaranje Pariza u “15-minutni grad”. Ovaj koncept se temelji na radu profesora Karlosa Morena sa Univeriziteta na Sorboni. Suština ovog modela je da su sve potrebe svakodnevnog života dostupne ljudima na udaljenosti od 15 minuta. Ideja je da se sve potrebe poput obrazovanja, rada, kulture, sporta ili odlaska u kupovinu mogu postići na prihvatljivoj udaljenosti. Na taj način su se infrastruktura i usluge u gradu decentralizovati. U cilju očuvanja životne sredine, grad podstiče razvoj biciklističke infrastrukture u koju je uloženo oko 150 miliona evra.

Idalgo je velika pobornica prava žena, a posebno je ostao upamćen slučaj iz decembra 2020. godine kada je dobila novčanu kaznu od nacionalne vlade jer je u svom rukovodstvu imenovala 11 žena od ukupno 16 ljudi u njenom okruženju. Takav postupak bio je kršenje pravila ministarstva zaduženog za državnu upravu koji predviđa maksimum 60% jednog pola u rukovodstvu.

Centralna tema političkog delovanja An Idalgo proteklih godina je ekologija. Kao gradonačenica “grada svetlosti” uvele je šemu pod nazivom “Pariz diše” koja je uključivala zabranu svih automobila iz određenih delova grada prve nedelje u mesecu, kao i niz drugih mera. Priključila se 2017.godine predsedniku Emanuela Makronu u pozivu na usvajanje Globalnog pakta za životnu sredinu zajedno sa mnogima javnim ličnostima.

Teme zaštite životne sredine Idalgo je istakla kao najvažnije i u predsedničkoj kampanji. Ankete joj trenutno daju između šest i osam procenata, što je stavlja daleko iza Emanuela Makrona i Marin Le Pen, a koliko će Idalgo uspeti da se približi ovom dvojcu videćemo u toku kampanje od koje se tek očekuje da poprimi intenzivniji ritam.

Autor: Damjan Macura

Novinar, voditelj, pisac, komentator i polemičar su samo neki od epiteta koji opisuju Erika Zemura i njegov višedecenijski medijski angažman. Krajem prošle godine odlučio je da među njih doda još jedan – političar, nakon što je objavio svoju kandidaturu za predsednika Francuske. Ova odluka je privukla mnogo pažnje kako u Francuskoj tako i u inostranstvu, a redove vodećih svetskih medija ispunjavale su vesti o “francuskom Trampu”, “islamofobu”, “seksisti” i “novom licu evropske ekstremne desnice” koje preti da uzdrma status quo i vrati Francuskoj stari ugled i sjaj. Ali ko je zaista Erik Zemur i kakve su mu šanse da zapravo ostvari svoje ambiciozne ciljeve?

Erik Zemur rođen je 31. avgusta 1958. godine u okolini Pariza, u porodici alžirskih Jevreja koja se u Francuskoj nastanila svega nekoliko godina ranije, bežeći od krvavog građanskog rata koji se vodio u Alžiru. Ovakvo poreklo čini ga neočekivanim šampionom francuskog nacionalizma, koji je tradicionalno utemeljen na vrednostima katoličanstva i (manje ili više) latnentnog antisemitizma. Karijeru je započeo kao novinar, a više od dvadeset godina je pisao za Le Figaro, jedne od najtiražnijih francuskih dnevnih novina. Početkom dvadeset prvog veka ušao je i u televizijske vode, gde se proslavio kao voditelj nekoliko emisija, ali i čest gost mnognih drugih u kojima je komentarisao aktuelna dešavanja u Francuskoj i svetu.

Erik Zemur od početka svoje karijere privlači pažnju javnosti svojim kontraverznim i zapaljivim izjavama i stavovima. Na primer, on tvrdi da maršal Peten, vođa kolaboracionističkih vlasti tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, nije učestvovao u Holokaustu već da je pomagao u spašavanju francuskih Jevreja (ovaj stav generalno je osporen u francuskoj istorijografiji). Najčešća meta njegovih napada su muslimani, pogotovo oni koji žive u Francuskoj i zapadnoj Evropi. Tako je nakon terorističkih napada u Parizu u novembru 2015. godine izjavio da “Francuska umesto Rake treba da bombaruje Molenbek (briselsku četvrt sa velikom populacijom muslimana) iz koga je sam napad i potekao”. Ovakve izjave često su ga dovodile i u sukobe sa zakonom. Zemur je čak tri puta osuđivan za podsticanje rasne i verske netrpeljivosti, poslednji put pre svega nekoliko nedelja kada je osuđen na novčanu kaznu od 10 000 evra zbog izjave da su deca migranti “lopovi, ubice i silovatelji” te da ih treba vratiti odakle su došli. Ipak, ove presude očigledno nisu značajnije uticale na Erika Zemura, koji nakon svih kontraverzi nastavlja da privlači pažnju francuske javnosti svojim šokantnim i politički nekorektnim izjavama.

Šta je Zemura navelo da se u svojoj šezdeset trećoj godini oproba kao političar i uđe u
borbu za najvažniju političku poziciju u Francuskoj? Titula nezvaničnog vođe francuske
ekstremne desnice već više od pola veka pripada članovima porodice Le Pen, odnosno osnivaču Nacionalnog fronta Žan-Mariju i njegovoj ćerci Marin. Žan-Mari le Pen je nakon više neuspešnih pokuašaja 2002. godine konačno uspeo da dođe do drugog kruga predsedničkih izbora, kada je ubedljivo poražen od tada aktuelnog predsednika Širaka, osvojivši tek 17% glasova. Njegova ćerka Marin le Pen je petnaest godina kasnije napravila iskorak kada je na talasu nezadovoljstva koji je pogodio Francusku nakon ekonomske krize i nekoliko terorističkih napada uspela da uđe u drugi krug u kom je nadmašila rezultat svog oca i osvojila 33% glasova.

Rezultati predsedničkih izbora 2017. bili su signal za Marin le Pen i njenu partiju: Nacionalni front je postao ozbiljan pokret koji bi mogao da bude istinski pretendent na vlast u Francuskoj, samo ako bi još malo ublažio neke od svojih radikalnijih stavova. Upravo to se i dogodilo. Marin le Pen je promenila ime svoje stranke u Nacionalni savez (distancirajući se od militarističkog i omraženog fronta), odbacila je neke od svojih najkontraverznijih stavova (poput ideje napuštanja EU, Evrozone i Šengena) i na taj način pokušala da se približi političkom centru. U prvi mah ovo je delovalo kao dobra odluka, a Makronovo vođstvo u istaživanjima javnog mnjenja vis-à-vis Marin le Pen bilo je sve manje i manje. Navikla na monopol nad krajnjom desnicom u Francuskoj, Marin le Pen sigurno nije očekivala da bi njen najveći problem pred izbore 2022. godine mogao da dođe upravo sa desna. Erik Zemur je iskorsitio “omekšavanje” pozicija Le Penove kako bi privukao pažnju na sebe i pozicirao se kao “istinski i nekompromitovani” borac sa francuske nacionalne interese. Njegovo
ime je počelo da se pojavljuje u istraživanjima javnog mnjenja sredinom prošle godine, u
trenutku kada se o njegovim istinskim namerama još uvek samo nagađalo. Ipak, kako su meseci prolazili tako je postajalo sve jasnije da Zemur ima ozbiljne ambicije i da je spreman da baci rukavicu i upusti se u borbu za mesto u Jelisejskoj palati.

Zemur predstavlja svojevrstan amalgam različitih elemenata tradicionalne francuske
desnice i novijih trendova koji su se razvili u Evropi poslednjih decenija. Kao samoproglašeni “degolista i bonapartista” Zemur je veliki zagovarač snažne, nezavisne i ponosne Francuske, koja polako ali sigurno umire u sve manjem i globalizovanijem svetu i kojoj je potrebno vratiti njen grandeur. To ga čini tradicionalnim evroskeptikom, ali i protivnikom NATO-a, koji vidi kao produženu ruku američkog uticaja u Evropi. Zemur je pristalica snažnog vođstva koje treba da ujedini i homogenizuje naciju, kako bi se izbeglo njeno slabljenje i klizanje u dekadenciju. Ideja „nacionalnog vođe“ nije strana Francuskoj istoriji, koja ih je poznavala mnogo od Napoleona do Šarla de Gola, ali ona sa sobom uvek nosi i rizik potencijalnog klizanja u autokratiju i gubitak kontrole nad izvršnom vlašću. Ono što Zemura razlikuje od drugih ličnosti na francuskoj desnici je i njegova velika prepoznatljivost i reputacija koju poseduje u značajnom delu konzervativne javnosti. Pojedini posmatrači u tom kontekstu ga porede sa Šarlom Morasom, najvećim ideologom francuske radikalno tradicionalističke desnice iz međuratnog perioda koji je uticao na mnoge ekstremno desne pokrete u Evorpi tog doba.

Društvena dekadencija i ”nacionalno odumiranje” česta su tema njegovih knjiga i
članaka. Za Zemura, to znači gubitak fracuskog nacionalnog identita do kog će doći kroz dalje širenje globlizacije i masovnih migracija koje menjaju demografsku strukturu francuske. Zemura često karakterišu kao pobornika široko osporavanje teorije “Velike zamene”, koja tvrdi da je u toku zamena pravih Evropljana sa imigrantima iz drugih delova sveta, pre svega Afrike i Azije. Zemur se zalaže za potpuni prekid imigracije, kao i za veoma aktivnu asimilaciju imigranata koji se već nalaze u Francuskoj. Nije iznenađujuće da su ovi stavovi privukli mnogo kritika i optužbi za rasisam i islamofobiju. I po društvenim pitanjima Zemur ima izrazitno konzervativne stavove. U svojoj knjizi “Prvi pol” (Le Premier Sexe) kritikovao je feminizam i “feminizaciju” društva, koju takođe smatra kao izraz široko rasprostranjene dekadencije francuske nacije. Zemur je protivnik abortusa, sredstava za kontracepciju i studija roda, a kritikovao je i homoseksualnost.

Kao ostašćeni evroskeptik, Zemur se protivi slobodnoj trgovini i daljoj ekonomskoj
integraciji u okviru Evropske unije, zastupajći protekcionizam. Dok su ga mediji najčeće poredili sa bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom i brazilskim predsednikom
Bolsonarom, sam Zemur je sebe nedavno uporedio sa britanskim premijerom Borisom Džonsonom, rekavši da i on želi da formira izbornu koaliciju “radničke klase i dela patriotske
buržoazije koja želi da obnovi francuski suverenitet i sačuva identitet koji je tragično ugrožen”. Ipak, izgleda da ova ljubav nije obostrana, pošto Zemur nije uspeo da dobije prijem kod Džonsona tokom svoje nedavne poste Londonu. Sa druge strane, Donald Tramp je nedavno u telefonskom razgovoru podržao Zemura u njegovoj predsedničkoj trci (ili barem tako tvrdi Zemurova zvanična kampanja).

Kao poznata televizijska ličnost, Zemur je veoma iskusan i vešt polemičar. Upravo je ovo
osobina koja ga najvše razdvaja od svoje glavne protivnice za drugi krug, Marin le Pen, koja
nikako ne može da otrese česte kritike za nedostatak harizme i govorničkih sposobnosti. Ipak, ne treba gledati na Zemura kao na novu i harizmatičniju verziju Marin le Pen. U pitanju je nesumnjivo specifičan i jedinstven kandidat koji donosi nešto sasvim novo na političku scenu Francuske.

Autor: Aleksa Paunović

Žan Lik Melanšon (fr. Jean-Luc Mélenchon) je francuski političar, rođen 19. avgusta 1951.
godine u Tangeru, Maroko. Predsednik je političke stranke Nepokorna Francuska (fr. La France Insoumise – LFI), koju je osnovao 2016. godine. Živeo je u Maroku dok mu se porodica 1962. godine nije preselila u Francusku. Završio je gimnaziju Pjer Kornej u Ruanu, a diplomu filozofa stekao je na Univerzitetu Franš-Konte u Bezansonu. Jedno vreme je radio kao profesor dok se u potpunosti nije okrenuo politici. Iz strasti prema pisanju, okreće se novinarstvu. Sarađuje sa nekoliko regionalnih novina, a osniva i svoje male novine, informativnog karaktera, À gauche, i već tada iskazuje svoje političke stavove i ubeđenja. Bio je aktivan učesnik u protestima maja 1968. u Bezansonu i priključuje se
Medjunarodnoj organizaciji komunista.

Uključen u brojne studentske pokrete, ne odustaje od svog aktivizma, naprotiv, 1977. godine se priključuje Socijalističkoj partiji (fr. Le Parti socialiste) i napreduje na hijerarhijskoj lestvici, pre svega zbog svog zalaganja koje biva primećeno. Godine 1981. postavljen je za prvog sekretara u kancelariji Socijalističke partije Fransoa Miterana u Esenu, odeljenje koje tada postaje njegovo uporište. U tom departmanu osvaja brojne mandate, na različitim funkcijama, pa je tako bio opštinski savetnik u gradu Masi 1983, generalni savetnik Esone 1985, senator departmana 1986. godine. Njegova karijera dobija novu dimenziju kada 2000. godine postaje ministar za visoko obrazovanje u vladi Lionela Žospina i na toj funkciji ostaje do 2002. godine. Za poslanika u Evropskom parlamentu je prvi put izabran 2009. godine da bi pet godina kasnije bio reizabran. Nakon poraza Socijalističke partije 2008, konačno napušta socijaliste i osniva Partiju levice (fr. Le Parti de Gauche). Za predsedničke izbore 2012. godine kandidovao se upravo sa koalicijom Front levice (fr. Le Front de gauche) i osvaja 11,1% glasova. Godine 2016. osnovao je stranku Nepokorna Francuska i na čelu te stranke 2017. izlazi na predsedničke izbore. Na izborima je eliminisan u prvom krugu, sa osvojenih 19.6% glasova, osvojivši 4. mesto.

Kada je reč o aktuelnim pitanjima, vrlo jasno ističe svoje stavove. Za novine, Le Monde, izjavio je da smatra kako Francuska treba da napusti NATO kako bi obnovila svoju vojnu nezavisnost. Navodi kako Francuska, kao država koja poseduje nuklearnu silu, treba da bude nezavisna i samostalna, i ne treba da zavisi od SAD-a kada je u pitanju naoružanje.
Prema njegovim rečima, antiruska politika nije u skladu sa francuskim interesima, objašnjavajući je kao opasnu i apsurdnu. Navodi i da je Krim Rusija i da je bilo kakva eskalacija sukoba sa Moskvom apsurdna. “Zašto mi treba da branimo ukrajinske granice?“ izjavio je Žan, “Želim da Francuska bude nezavisna od bilo kakvih unija i da podrži alternativne pravce globalizacije.“ Pozvao je na smirivanje tenzija i na sveobuhvatni dijalog sa Rusijom. Kada je reč o pitanju aktuelne epidemiološke situacije i pandemije virusa Covid-19 on se zalaže za dugoročan plan upravljanja zdravstvenom krizom, uzimajući u obzir da je, prema njegovim rečima u pitanju “era trajne pandemije”. Po pitanju zelenih propusnica i vakcijanice, ističe se kao vatreni protivnik. Navodi stav da su propusnice “udar na slobodu kada je reč o poslu, društvu i međuljudskim odnosima”.

Po pitanju migrantske krize Melanšon namerava da u potpunosti garantuje pravo na azil, tako što će se odvojiti vreme za proučavanje svakog dosijea, uz to, želi da ukine zakon o azilu i imigracijama, predlaže da se migranti zbrinu u skladu sa prihvatnim i smeštajnim kapacitetima. Kada je pitanju Evropska unija, on traži odbacivanje ugovora Unije po pitanju slobodne trgovine, kao i po pitanju upućivanja radnika u Francusku; odbija svako dalje proširenje Unije bez prethodnog socijalnog, poreskog i ekološkog usklađivanja i provera. Pokrenuo je i inicijativu “Da pravo na vodu postane osnovno pravo u Evropi“. Kada je reč o njegovim glasačima, pojavljuje se termin „vote utile“ što bi značilo „koristan glas“ tj. situaciju kada birač bira Melanšona kao kandidata koji ima više šanse da prođe u drugi krug,
tj. da bude izabran iako možda preferira nekog drugog kandidata. Ovo možemo označiti i kao “strateški glas“ jer bi ova pojava imala za efekat sprečavanje treće strane da pobedi. Kada je Žan u pitanju, na osnovu anketa, on se navodi kao favorit medju kandidatima levice, predstavljajući se kao krajnja levica.

Autor: Dragana Vasić