An Idalgo, aktuelna gradonačelnica Pariza iz redova socijalista, u intervjuu za Closer, dala je insinuaciju koja ukazuje na razliku godina izmedju Emanuela Makrona i njegove supruge. Kako bi kritikovala aktuelnog predsednika, An Idalgo, ovoga puta napala je i njegov privatni život, odnosno njegovu suprugu Brižit Makron. Idalgo je se tokom intervjua osvrnula na razliku od sedam godina između nje i njenog supruga, navodeći da ne vidi problem u tome, ali da za razliku od drugih, nikada ne bi mogla da se zaljubi u tinejdžera. Ovom izjavom je indirektno govorila o dvadeset i četiri godine, koliko je razlika u godinama između Makrona i Brižit. Iako vrlo jaka na rečima, brojke na anketama pokazuju nešto drugačiju situaciju. Idalgo mesec dana pre prvog kruga izbora, prema predizbornim anketama, i dalje ima samo 3% glasova.
Predsednik Emanuel Makron je u telefonskom razgovoru sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, izrazio izuzetnu zabrinutost zbog trenutne situacije u Mariupolju, grad na jugoistoku Ukrajine koji je bombardovala ruska vojska. Makron je pozvao na prekidanje opsade grada i humanitarni pristup. Tokom ovog novog telefonskog razgovora dva državnika, koji je kako se navodi trajao nešto više od sat vremena, Makron je ponovo zahtevao hitno uspostavljanje primirja u Ukrajini, saopšteno je iz predsedništva.
Ruski predsednik Putin je iskoristio priliku da u toku razgovora, optuži Ukrajinu za brojne ratne zločine, uveravajući da snage iz Moskve čine sve što je moguće da ne gađaju civile. Putin je pažnju skrenuo na brojne ratne zločine koje svakodnevno počine ukrajinske snage bezbednosti i ukrajinski nacionalisti, naročito raketne i artiljerijske napade na gradove Donbasa. U pitanju je istočni deo Ukrajine na ruskom govornom području, koji je delimično kontrolisan od strane proruskih separatista, koje podržava Moskva. Ruske oružane snage čine sve što je moguće da sačuvaju živote civila, posebno uspostavljanjem humanitarnih koridora za sprovodjenje njihove bezbedne evakuacije, navodi Kremlj.
Portparol francuske vlade, Gabrijel Atal izjavio je da sankcije imaju za cilj da rat u Ukrajini previše košta Vladimira Putina i da zbog toga bude primoran da od njega odustane. Ističe da je cilj je da se poveća cena ovog rata tako da Vladimir Putin u nekom trenutku bude primoran da revidira svoje proračune, jer je već vidljiv uticaj sankcija na Rusiju. Može se videte potpuni pad ruske rublje, a moskovska berza je zatvorena već nekoliko nedelja. Dodao je i da će Emanuel Makron ponovo razgovarati sa šefom Kremlja, Vladimirom Putinom i to već danas.
Fransoa Oland, bivši predsednik Francuske ocenio je da svi planovi programi predsedničih kandidata potpuno usporeni trenutnim ratom u Ukrajini. Izjavio je da svi vrlo dobro znamo da će ekonomski biti mnogo teže, da će biti mnogo veća inflacija kao i da će biti velikog javnog duga. Kada su određivani baš ovi izborni datumi, niko nije ni slutio da će se sve odvijati u ovakvim okolnostima, istakao je Oland. Ali ističe da su pitanja koja se postavljaju, kao posledica aktuelnih dešavanja, izuzetno ozbiljna i baš zahvaljujući tome je moguće predizbornu kampanju podići na jedan viši nivo.
Fransoa Oland, koji je i sam bio u iskušenju da se uključi u trku za mesto predsednika, kao bitna pitanja je naveo Evropu, strategiju NATO-a, odbranu, energetsku nezavisnost i tranziciju u uslovima klimatske krize.
“Istupićemo iz NATO-a kako nas više ne bi uvlačili u tuđe konflikte“, iznela je jasan stav kandidatkinja za predsednicu Francuske, Marin le Pen insistirajući da Francuska treba da bude sposobna da zastupa sopstvene interese, da se fokusira na svoju nezavisnost. Rezultati predsedničkih izbora 2022. vrlo se željno iščekuju i da bi se saznalo koja je dalja uloga Francuske u paktu koji je u mnogo čemu određivao i određuje njenu političku orijentaciju i strategiju.
Delujući kao snažna reakcija na Hladni rat i način suprotstavljanja SSSR-u, NATO je nastao kao integrisana vojna komanda koja ima za cilj da odagna strahove od očekivanog nuklearnog rata i bude oštar suparnik Varšavskog pakta. Iako je Francuska jedna od članica koja je osnivač NATO-a od samih početaka njena uloga u ovom paktu je varirala i uprkos posvećenosti kolektivnoj transatlanskoj odbrani uvek je postojala doza sumnje u rad ove alijanse. Još 1966.pod komandom Šarla de Gola, Francuska se povlači iz integrisane vojne komande NATO-a zbog njegovog stava da Vašington koncentriše komandu ove alijanse u svojim rukama i da Francuska ima malo prostora da raspravlja o nuklearnim pitanjima. De Gol je želeo jednako delovanje Francuske i u pogledu SSSR-a i u pogledu SAD-a, a tvrdio je da to NATO Francuskoj to ne omogućava i da je ujedinjenje Evrope moguće samo zajedničkom saradnjom država. Nakon Hladnog rata Francuska učestvuje u brojnim operacijama NATO-a poput onih u Bosni, na Kosovu, u Avganistanu, Libiji itd. Odluka na punopravno učešće u NATO-u na samitu u Strazburu 2009.godine sadržala je i neke uslove koje su smatrali pogodnim za svoj povratak među kojima su najbitniji zadržavanje nuklearne nezavisnosti, nepostojanje trajnog stavljanja pod komandu NATO-a u miru, puna sloboda procene o doprinosima operacijama NATO-a. Bela knjiga iz 2013.potvrđuje neophodnu ulogu Francuske u ovoj alijansi jer je njena odbrambena strategija nedovojiva od zamisli atlantskog saveza i samim tim učešća u institucijama Evropske unije. Samo 2018. Francuska je posvetila 23,66% svog budžeta za odbranu u svrhe NATO istraživanja i smatra se članicom koja pokriva neophodne odbrambene kapacitete i povećava vojni kredibilitet pakta. Međutim, šta je ono što i same kandidate za predsedničke izbore vodi u dileme o odnosu prema NATO-u?
Glavna skepsa dolazi od spoljnopolitičkih prioriteta SAD-a od kojih Francuzi strahuju s obzirom da ne vide povećane napore SAD-a koji se odnose na bezbednost Evropljana širom sveta. To se pre svega dokazuje premeštanjem američkih trupa iz Afrike i Bliskog Istoka koje Evropa smatra slobodnim prostorom za različite terorističke mreže i nenadanih uticaja. Povlačenje američkih trupa iz Sirije bez ikakve najave 2019.godine bila je još samo jedna stavka koja je dolila nepoverenje u američku administraciju. Bilateralni odnosi sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Turskom su takođe bitni za određivanje odnosa Francuske prema NATO-u. Odnosi sa Turskom ozbiljno su poljuljani Erdoganovim delovanjem u severnoj Siriji i njegovim uticajem na odnose Grčke i Kipra.
S druge strane, Francuska je voljna da pihvati NATO i njegov doprinos pomorskim operacijama u Mediteranu, ali je takođe otkrila da u savremenim izazovima i uslovima novih bezbednosnih rizika izgleda neophodnije da se sruši mogućnost da se Kina nametne kao sajber „izazivač“. Dakle, iz ovog razloga kontrola svemira i sajber prostora mora da pripadne NATO-u u uslovima sve „nadmenije“ kineske spoljne politike. AUKUS koji je koštao Francusku 60 milijardi dolara ,prekid vojno-tehničkog ugovora sa Australijom i okretanje Australije Vašingtonu jedna je od prelomnih tačaka uzdrmanog poverenja Francuske u NATO koja može koštati NATO blokiranja daljih akcija od strane Francuske. Nemalo puta je pokušano stvaranje Evropske odbrambene armije i nesumnjivo je da bi Francuska i danas vrlo rado pokrenula inicijativu, ali tu se uvek nametalo pitanje pomirenja i suprotstavljanja Francuske i Nemačke i da li bi Nemačka zaista odustala od svoje uloge balansa u odnosima Pariza i Vašingtona. Iako je stvaranje AUKUS saveza ponovo pokrenulo pitanje mogućnosti stvaranja evropskih odbrambenih snaga čini se da i sama Francuska nije sigurna da bi mogla da ponese takav teret bez podrške Nemačke u koju se ne može sa sigurnošću pouzdati s obzirom na burnu prošlost koja uvek može ponovo eskalirati.
I dok Le Pen glasno zagovara napuštanje NATO-a i Makron, kao njen konkurent na predsedničkim izborima 2022. kritikuje alijansu. Široko je odjeknula njegova izjava o moždanoj smrti NATO-a i nereagovanju na delovanje SAD-a u Siriji. Makron naglašava da formiranje bezbednosne zone od strane Turske u Siriji je nepobitan dokaz koji pokazuje da NATO gubi konce iz svojih ruku i da je neophodno preispitati njegovu ulogu. Postavlja se pitanje da li je NATO marioneta koja rešava probleme spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država i demonstrira njihovu vojnu i političku nadmoć ili alijansa stvorena za odbranu Evrope i njenih interesa. Njegov predlog i dalje daje prednost jačanju evropske odbrane što su podržale i države poput Estonije i Finske. Prema značajnim istraživanjima francuskog javnog mnjenja izgleda da i građani ili vrlo malo znaju o alijansi ili je ne smatraju posebno značajnom. U svakom slučaju, nesporno je da ćemo pravu sliku odnosa Francuske i NATO-a uskoro saznati i da će nam rezultati predsedničkih izbora 2022. jasno iskristalisati neke od daljih pomeranja odbrambenih snaga na međunarodnoj pozornici.
Na televizijskom kanalu France 2 stavove su suočili predsednički kandidati Zemur i Žadot. Debata je trajala nešto više od pola sata i odisala je napetošću i neretko teškim optužbama. Žadot je uporedio Zemura sa Filipom Petenom i dodao bi pre “oslobodio Petena nego što bi gradio Evropu koja omogućava ravnotežu snaga”. Zemur mu je odgovorio da je Žadot “saveznik islamista u borbi protiv Jevreja” i nazvao ga “antisemitom”.
Zemur je ocenio da Evropska unija treba da skine sankcije Poljskoj zbog nepoštovanje vladavine prava i da im dodatno treba finansijski pomoći zbog priliva migranata iz Ukrajine. S druge strane Žadot je ponovio da je Putin “ratni zločina” i da se nada da će on (Putin) i njegovi saučesnici odgovarati jednog dana pred Međunarodnim sudom pravde. Dvojica kandidata su se raspravljali i o temi koliko je potrebno da se izdvoji za finansiranje vojske.
Posle nedavnih nemira na Korzici, ta tema postaje jedna od vodećih u predizbornoj kampanji. Svoj stav o tome je iznela i gradonačelnica Pariza Idalgo. “Zalažem se da Korzika ima poseban status, sličan onome koji ima Polinezija. Najavu ka Autonomiji Korzike ocenila je kao “zanimljiv put”, dok o ravnopravnosti korzikanskog i francuskog jezika nije želela da se izjasni.
Govorila je i problemu skoka cena nekretnina. Istakla je da potrebno izgraditi više stanova kako bi se cena snizila. Smatra da je potrebno izgraditi 150 000 stambenih jedinica, od koji bih 60 hiljada bilo za socijalne kategorije. Uz to, predlaže tzv. “stambeni štit” koja podrazumeva dodatnu pomoć za porodica koja više od 30% svojih prihoda troše na kiriju.
Predsednički kandidat Nikola Dipon-Enjan predlaže da se usvoji Alternativni evropski ugovor koji bi usvojila “zajednica slobodnih država” što bi doprinelo reformi Evropske unije. “Vraćamo državama njihovu suverenost u smislu granica i budžeta. Zaključio je da je ovakav sistem EU neodrživ, ali da je Velika Britanija napravila grešku kada je napustila Evropsku zajednicu i sada je “ostrvo koje tone”.
Poručio je da svoju snagu bazira na 1,7 miliona glasova koliko je dobio 2017. godine i da je odlučuje za kandidaturu bila želja da prekine manipulaciju koja je započeta sa epidemijom virusa COVID-19. Sebe je ocenio kao degolistu i borca za demokratiju, i ponovio zamerku što Makron neće učestvovati u debatama do drugog kruga.
Ruska invazija na Ukrajinu dovela je do tektonskih promena širom Evrope, pa tako ni Francuska nije bila izuzeta od njih. Kao jedna od vodećih zemalja članica Evropske unije i NATO-a, ali i kao zemlja koja tradicionalno ima bolje odnose sa Rusima od većine svojih zapadnih saveznika, Francuska i njen predsednik Emanuel Makron zauzeli su važno mesto u pokušajima da se dođe do mirnog rešenja sukoba. Iako do sada pregovori nisu doveli do konkretnih rezultata, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Francuzima nije promakao angažman njihovog predsednika, te da je njegova popularnost poslednjih nedelja značajno porasla. Može li rat u Ukrajini pomoći Makronu da osigura još jedan predsednički mandat?
Tokom prethodnih pet godina koje je proveo u Jelisejskoj palati, francuski predsednik Emanuel Makron nije krio da je političar velikih ideja. Bilo da je to zalaganje za reformu Evropske unije ili jačanje francuskog uticaja u svetu, očigledno je da Makron želi da iza sebe ostavi zapažen trag i da tako ostane upamćen u istoriji Francuske, ali i čitave Evrope. On je još na samom početku svog predsedničkog mandata uočio da su odnosi između Rusije i Evropske unije (a pre svega njenih vodećih zemalja, Francuske i Nemačke) ključni u daljem razvoju čitavog kontinenta. To ga je navelo da započne svojevrsnu verziju Ostpolitik-a, odnosno otopljavanja odnosa sa velikim istočnim susedom koji su bili zategnuti još od aneksije Krima i početka rata u Donbasu 2014. godine.
Ipak, i pored francuskih (a moglo bi se dodati i nemačkih) napora, ova politika nažalost nije urodila plodom, kao što su tragični događaji poslednjih nedelja pokazali. Putin je tokom pregovora koji su prethodili invaziji pokazao da Evropsku uniju ne smatra kao ozbiljnog geopolitičkog igrača, već da je Amerika ta sa kojom se mora pregovarati. Sve ovo na prvi pogled deluje kao veliki poraz za francuskog predsednika: ne samo što nije uspeo da popravi odnose sa Rusijom i tako spreči rat na evropskom tlu, već je i na neki način osramoćen od strane Putina, koji ga očigledno ne vidi kao lidera velike sile. Međutim, situacija je veoma drugačija i zapravo daleko pogodnija po Emanuela Makrona nego što bi se moglo pretpostaviti.
Od početka rata u Ukrajini nijedan zapadni lider nije razgovarao sa Putinom više puta od Emanuela Makrona – najmanje 12 puta za nešto više od tri nedelje. Uz turskog predsednika Erdogana on je postao neka vrsta “oficira za vezu” NATO-a i Rusije, u trenutku kada su odnosi ovih sila na najnižoj tački u prethodnih trideset godina. Do sada ovi razgovori nisu doveli do nekih konkretnih rezultata, ali teško da bi se Makron mogao okriviti za to u trenutku kada ruska vojska napreduje daleko sporije nego što je iko očekivao. U ovom delikatnom trenutku kada je neophodno Putinu pokazati ispruženu ruku i spremnost na pregovore kako bi se sprečila dalja eskalacija sukoba i potencijalni nuklearni rat, Makron je vešto ušao u ulogu glasnika. U upadljivom nedostatku bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, očigledno je da i Putin u njega ima više poverenja nego u bilo kog drugog zapadnog lidera.
Treba naglasiti da ovakav Makronov pristup nije bez kritičara u Evropskoj uniji i NATO-u, gde su neke države koje se zalažu za čvršći odgovor prema Rusiji (poput baltičkih zemalja) nezadovoljne potezima francuskog predsednika, smatrajući ih previše blagim. Ipak, francuski birači očigledno su daleko zadovoljniji potezima svog predsednika, pošto je njegova popularnost značajno skočila tokom prethodnih dana. Najnovija istraživanja pokazuju da oko 31% Francuza planira da glasa za njega u prvom krugu, što je skok od čak 7% u odnosu na pre mesec dana. Ove brojke izuzetno su dobre za predsednika na kraju prvog mandata, pogotovo ako uzmemo u obzir da je prošlo tačno 20 godina od kada je poslednji put aktuelni predsednik uspeo da obezbedi reizbor.
Još jedna pojava koja Makronu ide na ruku je potpuno nesnalaženje njegovih rivala u novim okolnostima, pre svega zato što su mnogi od njih govorili krajnje pozitivno o Putinu tokom prethodnih godina. Erik Zemur (koji je u jednom trenutku čeznuo za “francuskim Putinom”) doživeo je potpuni fijasko kada se usprotivio primanju ukrajinskih izbeglica, samo da bi napravio potpuni zaokret kada je shvatio nepopularnost svog prvobitnog stava. Njegove nedavne izjave da rat “ne sme da zaseni najveću pretnju po Francusku, a to je imigracija” u ovom trenutku zvuče kao pokušaj spasavanja kampanje koja već mesecima ne pokazuje znake napretka.
Marin Le Pen uspela je na možda i najbolji način da odgovori na nezavidnu poziciju u kojoj se našla. Njene veze sa Putinom nisu nikakva tajna, naprotiv. Tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. godine Le Penova je otišla u Moskvu i tamo se sastala sa Putinom, koga je u tom trenutku hvalila kao snažnog i odlučnog lidera. Poslednjih nedelja njena kampanja pokušala je da se distancira od ruskog predsednika (navodno uništavajući više od milion letaka sa slikom Le Penove i Putina), ali zanimljivo je da njena popularnost ne samo što nije pala, već je blago i porasla. To se u određenoj meri može pripisati njenom novom fokusu na porast cena energenata i osnovnih namirnica, za koje je optužila Makrona i ostale evropske političare koji se zalažu za nemilosrdne sankcije Rusiji. Ova poruka očigledno je dobro rezonovala sa njenim glasačima, pre svega u osiromašenim industrijskim gradovima na severu zemlje.
Ni vodeći kandidat levice Žan-Lik Melanšon se ne nalazi u značajno boljoj poziciji. Iako za razliku od svojih rivala na desnici nikada nije podržavao Putina, Melanšon je veliki protivnik NATO-a i bilo kakvog koncepta kolektivne evropske bezbednosti, zalažući se za neutralnu i pacifističku Francusku. Ovi stavovi teško da će naići na simpatije šire javnosti u trenutku kada je NATO posle godina “krize identiteta” ponovo u centru pažnje i kada ga mnogi smatraju neophodnim za očuvanje bezbednosti Evrope.
Ipak, Makronova prednost će do pravog izražaja doći tek u drugom krugu. Istraživanja pokazuju da bi on u ovom trenutku osvojio preko 60% glasova protiv svih potencijalnih protivkandidata, pa čak i Valeri Pekres (u jednom trenutku vodećeg rivala), čija je kampanja upala u ozbiljne probleme poslednjih nedelja i ne pokazuje znake oporavka. Ukoliko Makron u narednih nekoliko nedelja ne napravi neki grešku ogromnih razmera njegove šanse da izgubi na predsedničkim izborima biće minimalne.
Nakon dva televizijska nastupa, predsednički kandidat Erik Zemur otkazao je nekoliko poseta tokom kampanje. Spekuliše se o mogućem Zemurovom umoru, međutim iz njegovog izbornog štaba naglašavaju da je “Zemur odmoran” i da “želi da se usredsredi na finiš kampanje”.
