Category: Analize

Iako izgleda da će se Makron vrlo lako izboriti za još pet godina života u Jelisejsko palati, nezadovoljstvo njegovim načinom vođenjem Francuske postoji. Asocijacija koja se često vezuje za Makrona su žuti prsluci. Novembra 2018. godine više od 280 000 Francuza izašlo je na ulice, glavni okidač je bilo povećanje poreza na gorivo. Zatim se broj zahteva demonstranata širio, a protest je sve češće dobijao karakter nasilnog. Protestima su se priključili srednjoškolci koji su tražili reformu obrazovnog sistema, radnici koji su tražili povišicu cene minimalnog rada, kao i ekstremni desničari koji su proteste videli kao mogućnost da iskažu svoje negativne stavove prema migrantima. Protesti su bili organizovani svake subote, a demonstranti su nosili žute prsluke koji svaki francuski vozač mora da ima u svom vozilu od 2008. godine. Tako su upravo ti prsluci postali zaštitni znak protesta. Protest je koordinisan putem Fejsbuk grupa. Frank Basner, direktor Nemačko francuskog instituta u Ludvisburgu, duhovito zapaža da te proteste karakteriše mešavina “Fejsbuk mentaliteta i galskog pristupa sad je dosta stvarno“. Iako su proteste pokušali da preuzmu opozicioni lideri Marin le Pen i Žan-Lik Melašon u tome nisu uspeli. Umesto da profitiraju na protestima protiv Makrona, ovo dvoje opozicionih prvaka je dodatno izgubilo rejting.

Makronov odgovor bio je ekspresan, kako se i očekuje od jednog državnika. Organizovao
je razgovore sa građanima širom zemlje. Takođe, uložio je blizu 17 milijardi evra u različite
poreske olakšice i subvencije. Međutim, konkretih promena u socijalnoj i ekonomskoj politici nije bilo što govori podatak da i dalje većina Francuza Makrona percipira političara čija politika odgovara bogatima. Uz sve to, protesti su dobijali sve više nasilni karakter. Tako da su verovatno sve te činjenice da broj ljudi na protestima opada sve do proleće 2019. kada je na ulicama bilo svega nekoliko hiljada ljudi. Francuski politikolozi su saglasni da su protesti Makronu otvorili oči da postoji neslaganje sa njegovim metodama rada kao šefa države. Jesen 2019. i godišnjica prvog protesta je vratila deo ljudi na ulice, ali je ubrzo došlo do pandemije virusom korona. To je za posledicu imalo uvođenje vanrednog stanja i zatvaranja u kuće što je dodatno pasivizovalo proteste Žutih prsluka.

Međutim, celokupna situacija sa kovidom je stvorila nove probleme za Makrona. Kako bi
se promovisala vakcinacija i što pre izašlo iz kovid krize Francuska je donela odluku da su d 21. jula 2021. potrebne kovid propusnice za ulazak u sve institucije i objekte sa kulturnim i
zabavnim sadržajem, a ta odluka je od 9. avgusta iste godine počela da važi za većinu javnih
objekata, kao i da je vakcinacija obavezna za sve zaposlene u zdravstvu. Ta odluka je revoltirala deo građana koji od septembra 2021. organizuju proteste protiv ovakvih odluka države. Procenjuje se da oko 80 000 ljudi prosečno izlazim jednom nedeljno kako bi iskazali
nezadovoljstvo sa postojanjem kovid propusnica. Jedan od najzanimljivijih trenutaka na ovim protestima se dogodio 8. januara kada su demonstranti skandirali najboljem teniseru sveta Novaku Đokoviću koji je tih dana preživljavao golgotu u Australiji. Možda i najveći masovni protest nije ni održan. Za drugi vikend februara bio je najavljen protest „Konvaj slobode“ gde je planirano da oko 500 vozila blokira Pariza. Međutim, policija je presrela većinu vozila prilikom njihovog ulaza u Pariz što je dovelo do neodražavanja najavljenog protesta. Tek će nam period kamanje pokazati koliko je ova tema važna u Francuskoj, i da li i u kojoj meri donosi izborni uspeh. Takođe, na tok protesta može uticati i dolazak ili nedolazak Novaka Đokovića na Rolan Garos koji počinje tačno mesec dana posle potencijalnog drugog kruga predsedničkih izbora.

Na sve ovo treba dodati da se Makron poslednjih meseci suočava sa porastom huliganizma na fudbalskim utakmicama. Derbi dva Olimpika iz Liona i Marseja prekinut je posle svega nekoliko minuta jer su navijača Olimpik Liona pogodili Pajea tvrdim predmetom kada je izvodio korner. Navijači Monpljea su zatrpali teren pirotehničkim i tvrdim predmetima, navijači Sent Entjena su odložili početak utakmice protiv Anžea želeći da iskažu protest protiv uprave kluba, a nasilne scene viđene su i na utakmicama Lansa i Lila, odnosno Nice i Olimpika iz Marseja.

Bez obzira što ovi huiganistički ispadi nemaju direktnu vezu sa političkom i društvenom
situacijom u Francuskoj, jasno je da je to sve veći društveni problem koji zahvata čitavu
Francusku. Tako da će budući predsednik Francuske (verovatno Emanuel Makron) tokom svog petogodišnjeg života u Jelisejsko palati, morati pažnju da posveti i rešavanju nasilja na fudbalskim stadionima.

Autor: Nikola Perišić

“Istupićemo iz NATO-a kako nas više ne bi uvlačili u tuđe konflikte“, iznela je jasan stav kandidatkinja za predsednicu Francuske, Marin le Pen insistirajući da Francuska treba da bude sposobna da zastupa sopstvene interese, da se fokusira na svoju nezavisnost. Rezultati predsedničkih izbora 2022. vrlo se željno iščekuju i da bi se saznalo koja je dalja uloga Francuske u paktu koji je u mnogo čemu određivao i određuje njenu političku orijentaciju i strategiju.

Delujući kao snažna reakcija na Hladni rat i način suprotstavljanja SSSR-u, NATO je nastao kao integrisana vojna komanda koja ima za cilj da odagna strahove od očekivanog nuklearnog rata i bude oštar suparnik Varšavskog pakta. Iako je Francuska jedna od članica koja je osnivač NATO-a od samih početaka njena uloga u ovom paktu je varirala i uprkos posvećenosti kolektivnoj transatlanskoj odbrani uvek je postojala doza sumnje u rad ove alijanse. Još 1966.pod komandom Šarla de Gola, Francuska se povlači iz integrisane vojne komande NATO-a zbog njegovog stava da Vašington koncentriše komandu ove alijanse u svojim rukama i da Francuska ima malo prostora da raspravlja o nuklearnim pitanjima. De Gol je želeo jednako delovanje Francuske i u pogledu SSSR-a i u pogledu SAD-a, a tvrdio je da to NATO Francuskoj to ne omogućava i da je ujedinjenje Evrope moguće samo zajedničkom saradnjom država. Nakon Hladnog rata Francuska učestvuje u brojnim operacijama NATO-a poput onih u Bosni, na Kosovu, u Avganistanu, Libiji itd. Odluka na punopravno učešće u NATO-u na samitu u Strazburu 2009.godine sadržala je i neke uslove koje su smatrali pogodnim za svoj povratak među kojima su najbitniji zadržavanje nuklearne nezavisnosti, nepostojanje trajnog stavljanja pod komandu NATO-a u miru, puna sloboda procene o doprinosima operacijama NATO-a. Bela knjiga iz 2013.potvrđuje neophodnu ulogu Francuske u ovoj alijansi jer je njena odbrambena strategija nedovojiva od zamisli atlantskog saveza i samim tim učešća u institucijama Evropske unije. Samo 2018. Francuska je posvetila 23,66% svog budžeta za odbranu u svrhe NATO istraživanja i smatra se članicom koja pokriva neophodne odbrambene kapacitete i povećava vojni kredibilitet pakta. Međutim, šta je ono što i same kandidate za predsedničke izbore vodi u dileme o odnosu prema NATO-u?

Glavna skepsa dolazi od spoljnopolitičkih prioriteta SAD-a od kojih Francuzi strahuju s obzirom da ne vide povećane napore SAD-a koji se odnose na bezbednost Evropljana širom sveta. To se pre svega dokazuje premeštanjem američkih trupa iz Afrike i Bliskog Istoka koje Evropa smatra slobodnim prostorom za različite terorističke mreže i nenadanih uticaja. Povlačenje američkih trupa iz Sirije bez ikakve najave 2019.godine bila je još samo jedna stavka koja je dolila nepoverenje u američku administraciju. Bilateralni odnosi sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Turskom su takođe bitni za određivanje odnosa Francuske prema NATO-u. Odnosi sa Turskom ozbiljno su poljuljani Erdoganovim delovanjem u severnoj Siriji i njegovim uticajem na odnose Grčke i Kipra.

S druge strane, Francuska je voljna da pihvati NATO i njegov doprinos pomorskim operacijama u Mediteranu, ali je takođe otkrila da u savremenim izazovima i uslovima novih bezbednosnih rizika izgleda neophodnije da se sruši mogućnost da se Kina nametne kao sajber „izazivač“. Dakle, iz ovog razloga kontrola svemira i sajber prostora mora da pripadne NATO-u u uslovima sve „nadmenije“ kineske spoljne politike. AUKUS koji je koštao Francusku 60 milijardi dolara ,prekid vojno-tehničkog ugovora sa Australijom i okretanje Australije Vašingtonu jedna je od prelomnih tačaka uzdrmanog poverenja Francuske u NATO koja može koštati NATO blokiranja daljih akcija od strane Francuske. Nemalo puta je pokušano stvaranje Evropske odbrambene armije i nesumnjivo je da bi Francuska i danas vrlo rado pokrenula inicijativu, ali tu se uvek nametalo pitanje pomirenja i suprotstavljanja Francuske i Nemačke i da li bi Nemačka zaista odustala od svoje uloge balansa u odnosima Pariza i Vašingtona. Iako je stvaranje AUKUS saveza ponovo pokrenulo pitanje mogućnosti stvaranja evropskih odbrambenih snaga čini se da i sama Francuska nije sigurna da bi mogla da ponese takav teret bez podrške Nemačke u koju se ne može sa sigurnošću pouzdati s obzirom na burnu prošlost koja uvek može ponovo eskalirati.

I dok Le Pen glasno zagovara napuštanje NATO-a i Makron, kao njen konkurent na predsedničkim izborima 2022. kritikuje alijansu.  Široko je odjeknula njegova izjava o moždanoj smrti NATO-a i nereagovanju na delovanje SAD-a u Siriji. Makron naglašava da formiranje bezbednosne zone od strane Turske u Siriji je nepobitan dokaz koji pokazuje da NATO gubi konce iz svojih ruku i da je neophodno preispitati njegovu ulogu. Postavlja se pitanje da li je NATO marioneta koja rešava probleme spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država i demonstrira njihovu vojnu i političku nadmoć ili alijansa stvorena za odbranu Evrope i njenih interesa. Njegov predlog i dalje daje prednost jačanju evropske odbrane što su podržale i države poput Estonije i Finske. Prema značajnim istraživanjima francuskog javnog mnjenja izgleda da i građani ili vrlo malo znaju o alijansi ili je ne smatraju posebno značajnom. U svakom slučaju, nesporno je da ćemo pravu sliku odnosa Francuske i NATO-a uskoro saznati i da će nam rezultati predsedničkih izbora 2022. jasno iskristalisati neke od daljih pomeranja odbrambenih snaga na međunarodnoj pozornici.

Autor: Danijela Čorbić

Ruska invazija na Ukrajinu dovela je do tektonskih promena širom Evrope, pa tako ni Francuska nije bila izuzeta od njih. Kao jedna od vodećih zemalja članica Evropske unije i NATO-a, ali i kao zemlja koja tradicionalno ima bolje odnose sa Rusima od većine svojih zapadnih saveznika, Francuska i njen predsednik Emanuel Makron zauzeli su važno mesto u pokušajima da se dođe do mirnog rešenja sukoba. Iako do sada pregovori nisu doveli do konkretnih rezultata, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Francuzima nije promakao angažman njihovog predsednika, te da je njegova popularnost poslednjih nedelja značajno porasla. Može li rat u Ukrajini pomoći Makronu da osigura još jedan predsednički mandat?

Tokom prethodnih pet godina koje je proveo u Jelisejskoj palati, francuski predsednik Emanuel Makron nije krio da je političar velikih ideja. Bilo da je to zalaganje za reformu Evropske unije ili jačanje francuskog uticaja u svetu, očigledno je da Makron želi da iza sebe ostavi zapažen trag i da tako ostane upamćen u istoriji Francuske, ali i čitave Evrope. On je još na samom početku svog predsedničkog mandata uočio da su odnosi između Rusije i Evropske unije (a pre svega njenih vodećih zemalja, Francuske i Nemačke) ključni u daljem razvoju čitavog kontinenta. To ga je navelo da započne svojevrsnu verziju Ostpolitik-a, odnosno otopljavanja odnosa sa velikim istočnim susedom koji su bili zategnuti još od aneksije Krima i početka rata u Donbasu 2014. godine.

Ipak, i pored francuskih (a moglo bi se dodati i nemačkih) napora, ova politika nažalost nije urodila plodom, kao što su tragični događaji poslednjih nedelja pokazali. Putin je tokom pregovora koji su prethodili invaziji pokazao da Evropsku uniju ne smatra kao ozbiljnog geopolitičkog igrača, već da je Amerika ta sa kojom se mora pregovarati. Sve ovo na prvi pogled deluje kao veliki poraz za francuskog predsednika: ne samo što nije uspeo da popravi odnose sa Rusijom i tako spreči rat na evropskom tlu, već je i na neki način osramoćen od strane Putina, koji ga očigledno ne vidi kao lidera velike sile. Međutim, situacija je veoma drugačija i zapravo daleko pogodnija po Emanuela Makrona nego što bi se moglo pretpostaviti.

Od početka rata u Ukrajini nijedan zapadni lider nije razgovarao sa Putinom više puta od Emanuela Makrona – najmanje 12 puta za nešto više od tri nedelje. Uz turskog predsednika Erdogana on je postao neka vrsta “oficira za vezu” NATO-a i Rusije, u trenutku kada su odnosi ovih sila na najnižoj tački u prethodnih trideset godina. Do sada ovi razgovori nisu doveli do nekih konkretnih rezultata, ali teško da bi se Makron mogao okriviti za to u trenutku kada ruska vojska napreduje daleko sporije nego što je iko očekivao. U ovom delikatnom trenutku kada je neophodno Putinu pokazati ispruženu ruku i spremnost na pregovore kako bi se sprečila dalja eskalacija sukoba i potencijalni nuklearni rat, Makron je vešto ušao u ulogu glasnika. U upadljivom nedostatku bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, očigledno je da i Putin u njega ima više poverenja nego u bilo kog drugog zapadnog lidera.

Treba naglasiti da ovakav Makronov pristup nije bez kritičara u Evropskoj uniji i NATO-u, gde su neke države koje se zalažu za čvršći odgovor prema Rusiji (poput baltičkih zemalja) nezadovoljne potezima francuskog predsednika, smatrajući ih previše blagim. Ipak, francuski birači očigledno su daleko zadovoljniji potezima svog predsednika, pošto je njegova popularnost značajno skočila tokom prethodnih dana. Najnovija istraživanja pokazuju da oko 31% Francuza planira da glasa za njega u prvom krugu, što je skok od čak 7% u odnosu na pre mesec dana. Ove brojke izuzetno su dobre za predsednika na kraju prvog mandata, pogotovo ako uzmemo u obzir da je prošlo tačno 20 godina od kada je poslednji put aktuelni predsednik uspeo da obezbedi reizbor.

Još jedna pojava koja Makronu ide na ruku je potpuno nesnalaženje njegovih rivala u novim okolnostima, pre svega zato što su mnogi od njih govorili krajnje pozitivno o Putinu tokom prethodnih godina. Erik Zemur (koji je u jednom trenutku čeznuo za “francuskim Putinom”) doživeo je potpuni fijasko kada se usprotivio primanju ukrajinskih izbeglica, samo da bi napravio potpuni zaokret kada je shvatio nepopularnost svog prvobitnog stava. Njegove nedavne izjave da rat “ne sme da zaseni najveću pretnju po Francusku, a to je imigracija” u ovom trenutku zvuče kao pokušaj spasavanja kampanje koja već mesecima ne pokazuje znake napretka.

Marin Le Pen uspela je na možda i najbolji način da odgovori na nezavidnu poziciju u kojoj se našla. Njene veze sa Putinom nisu nikakva tajna, naprotiv. Tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. godine Le Penova je otišla u Moskvu i tamo se sastala sa Putinom, koga je u tom trenutku hvalila kao snažnog i odlučnog lidera. Poslednjih nedelja njena kampanja pokušala je da se distancira od ruskog predsednika (navodno uništavajući više od milion letaka sa slikom Le Penove i Putina), ali zanimljivo je da njena popularnost ne samo što nije pala, već je blago i porasla. To se u određenoj meri može pripisati njenom novom fokusu na porast cena energenata i osnovnih namirnica, za koje je optužila Makrona i ostale evropske političare koji se zalažu za nemilosrdne sankcije Rusiji. Ova poruka očigledno je dobro rezonovala sa njenim glasačima, pre svega u osiromašenim industrijskim gradovima na severu zemlje.

Ni vodeći kandidat levice Žan-Lik Melanšon se ne nalazi u značajno boljoj poziciji. Iako za razliku od svojih rivala na desnici nikada nije podržavao Putina, Melanšon je veliki protivnik NATO-a i bilo kakvog koncepta kolektivne evropske bezbednosti, zalažući se za neutralnu i pacifističku Francusku. Ovi stavovi teško da će naići na simpatije šire javnosti u trenutku kada je NATO posle godina “krize identiteta” ponovo u centru pažnje i kada ga mnogi smatraju neophodnim za očuvanje bezbednosti Evrope.

Ipak, Makronova prednost će do pravog izražaja doći tek u drugom krugu. Istraživanja pokazuju da bi on u ovom trenutku osvojio preko 60% glasova protiv svih potencijalnih protivkandidata, pa čak i Valeri Pekres (u jednom trenutku vodećeg rivala), čija je kampanja upala u ozbiljne probleme poslednjih nedelja i ne pokazuje znake oporavka. Ukoliko Makron u narednih nekoliko nedelja ne napravi neki grešku ogromnih razmera njegove šanse da izgubi na predsedničkim izborima biće minimalne.

Autor: Aleksa Paunović

Ako se osvrnemo na prošlost Francuske, Ustav koji je donet 1958. godine bio bi najstabilniji ustav koji je francuska imala u svojoj istoriji. Ustav Pete republike u svojoj preambuli ima elemente prvog Ustava Francuske kao i Deklaraciju o pravima čoveka i građanina. Nestabilnost političkog sistema Četvrte republike, Alžirska kriza, spletkarenja i partijska prepucavanja su dovela državu do velike političke nestabilnosti i nemogućnosti vlasti da sprovodi odluke koje su bile neophodne u rešavanju sukoba koji su započinjali u prekookeanskim i prekomorskim kolonijalnim posedima Francuske.

U francuskom polupredsedničkom sistemu uloga predsednika nosi posebnu težinu, ali kao nagradu donosi širok spektar ovlašćenja koje garantuje Ustav. Da bi razumeli kako i zašto je došlo do stvaranja Pete republike i prelaska na novo uređenje neophodno je razumeti političku nestabilnost koja je postojala u vreme Četvrte republike. U tom kreiranju novog društva najveću ulogu ima Alžirski rat za nezavisnost koji je trajao od 1954. do 1962. godine. Veliki broj Francuza danas se seća ovog rata a neki od starijih građana su donekle i uzeli učešća u njemu. Posledice ovog sukoba su povele Francusku u pravcu kreiranja novog političkog sistema koji bi omogućio stabilnost države da bi se izbegle situacije poput tog konflikta. Sam sukob je doveo do ogromne podele u francuskom društvu, od Francuza koju su podržali Alžir i nacionalista koji su se sukobljavali sa Alžircima, do samih pobunjenika i na drugoj strani Alžiraca koji su odlučili da brane Francusku, ovaj rat je promenio lice nacije i čak do današnjeg dana utiče na Francuze i njihove podeljene poglede na političke stranke, državno uređenje i politički sistem. U trenutcima političke nesigurnosti i problema tadašnji establišment se obratio generalu De Golu tražeći od njega pomoć u nadi da će on smiriti i stabilizovati Francusku.

De Gol je zaista imao ogromnu podršku u narodu i bio je spreman da se vrati politici u nameri da spase svoju državu. U najgorem trenutku 20. veka po Francusku, on je preuzeo vodeću političku i vojnu ulogu u oslobađanju zemlje od nacističke okupacije, a nakon oslobođenja je ostao upamćen kao francuski heroj i osoba koja je bila ključna po spas države i nacije. Iz podrške koju je imao je uspeo da uvede novo državno uređenje koje je krojeno po meri generala, a uspelo je da opstane do današnjeg dana. Do uvođenja novog Ustava 1958. godine De Gol je vladao dekretima kojima je postepeno stabilizovao državu i pripremio je na ustavne promene. Ustav je dao predsedniku ogromna ovlašćenja koja su njemu garantovala mogućnost vođenja države čvrstom rukom kroz ekonomske i političke reforme. Ovakav sistem može postati i opasan, ako na mesto predsednika dođe neko sa oštrim autoritarnim crtama.

De Gol je nakon 1962. godine sproveo ustavne promene koje su dovele do toga da se predsednik bira neposredno na izborima čime je učvršćen njegov legitimitet. Na taj način je postavljena direktna veza između predsednika i njegovih građana, a predsednik više ne odgovara političkim partijama već direktno narodu koji za njega glasa na predsedničkim izborima. Između ostalih ovlašćenja u francuskom polupredsedničkom sistemu predsednik u skladu sa članom 16. Ustava iz 1958. godine ima pravo da uvede “privremenu diktaturu” u slučaju velike opasnosti. Pod tim se misli na vojnu invaziju, atomsku opasnost ili ako je ugrožena institucija Republike, teritorijalni integritet države i nezavisnost nacije. Predsednik takođe može raspustiti Narodnu skupštinu bez ikakvog savetovanja sa premijerom ili predstavnicima parlamentarne većine. Ustavnom promenom 2000. godine je došlo i do skraćenja mandata sa 7 na 5 godina. To je jedan od pokušaja da se umanji snaga predsednika i da se skrati vreme koje će isti provesti kao prva osoba Pete republike. U tom potezu se vidi nastojanje društva da se polako udalji od prvobitne ideje političkog uređenja društva koje je rezultat Ustava iz 1958. godine.

Autor: Aleksandar Stefanović

Francusko predsedavanje Savetom Evropske unije počelo je optimistično, 1. januara ove
godine, i gotovo u prvih nekoliko sedmica susrelo se sa otežavajućim okolnostima, ne samo po EU nego i svet u celini. Pored toga što je na “vratu“ Francuske stajalo nagomilavanje ruskih trupa na granicu s Ukrajinom, potom Putinovo priznanje Donjecke i Luganske Narodne Republike, sada stoji rat kojeg su sistemstski najavljivale Sjedinjene Američke Države, ali i predsednički izbori u aprilu. Za sada, svi pregovori i Makronova posredovanja pala su u vodu, a kampanja postala marginalni događaj. Ni poljoprivredni sajam u Parizu, događaj koji predstavlja centar kampanje francuskih kandidata, ovog puta nije prošao onako kako bi inače trebao. Kandidati se zasigurno nisu pokazali u najboljem svetlu.

Francuska je država koja ima sudbinu onih koje pošto-poto mora da sarađuju sa „proklamovanim evropskim neprijateljima“. Godine 2008. kada je ova država poslednji put bila na čelu EU, rat u Gruziji je dostigao svoj vrhunac. Tadašnji predsednik Pete republike Nikolas Sarkozi je insistirao na dijalogu i obustavi svih ratnih dejstava. Iako su ovakvi postupci Francuske, kada je u pitanju Rusija, već ustaljeni, mnogi politikolozi i filozofi ponašanje karakterišu kao – prostituciju. Tako je i ovoga puta, francusko liderstvo EU iskorišćeno kao mogućnost da se lakše dopre do Kremlja i Bankove (administracija predsjednika Ukrajine) i potencijalno spreči bilo kakav sukob. Nepopustljivost Zapada i jasna rešenost Moskve, doveli su do rata koji već više od sedam dana gledamo na istoku Evrope.

O glavnim pitanjima, problemima i planovima za razvoj Evropske unije ovoga puta se stara trio utvrđen Lisabonskim sporazumom, a čine ga Francuska, Češka i Švedska. To su države koje će hronološki preuzimati predsedavanje Savetom EU na svakih šest meseci i osigurati kontinuitet razvoja i implementacije zaključaka.

Emanuel Makron je tip evropskog lidera koji želi da stvori suvereniju naddržavnu i
nadnacionalnu uniju evropskih zemalja, za razliku od Mađara ili Poljaka koji radije biraju onaj izvorni nacionalni suverenitet na uštrb globalizma koji se sve više osipa. Predsednik Francuske je više puta spominjao potrebu da Evropska unija unutar sebe ima tešnju i bolju, kohezivniju saradnju, da predstavlja jednu celinu koja ima pravo da bira svoj put i da bude suverena kao organizacija od 27 država članica.

Pored suvereniteta, kao deo ideje, Makron ističe i reformu šengenskog prostora. „Unija mora da kontroliše svoje granice“. Kontrola granica podrazumijeva koordinisanu kontrolu priliva migranata i nedozvoljavanja ponavljanja krize kakvu je proizvela Belorusija na poljskoj granici. Cilj Francuske jeste reforma šengenskog sporazuma i to u roku od šest meseci. Ovaj potez nije nemoguć, jer u ovom slučaju nije neophodno da sve članice pristanu na to, nego samo većina u Savetu EU i Parlamentu EU. Naglasak je na novom migracionom paktu i zajedničkoj saradnji ministara unutrašnjih poslova svih država članica, pa i Hrvatske, kao članice kojoj je cilj što prije pridruživanje šengenskom prostoru.

Emanuel Makron je neretko isticao i potrebu redefinisanja načina odbrane van granica EU, u čemu svakako, ključnu ulogu igra suverenitet. Samit EU koji je najavljen za mart ove godine, trebao bi biti prilika za usvajanje Strateškog kompasa, koji je potpuno izgubljen početkom rata u Ukrajini. Planovi tokom francuskog predsjedavanja EU, ali i glavni elementi Kompasa, trebale bi da budu definisanja jasnih prijetnji po bezbjednost i strategija kolektivne odbrane. Prema Vladi Francuske bezbednost EU jeste i stabilnost “komšiluka“, dakle Zapadnog Balkana.

U junu bi, po zvaničnom planu, trebao biti organizovan samit zemalja Zapadnog Balkana, jer
kako Makron kaže “Zapadni Balkan je više od suseda, on je srce Evrope“. Cilj ovog predsedavanja je ekonomski razvoj ovog prostora, razmjena među ljudima i odbrana od regionalnih i globalnih sila koje se upliću u evropske integracije. Države koje “opasno“ deluju na prostoru Zapadnog Balkana u prvom redu su Turska i Kina. Turska i predsednik Erdogan predstavljaju jednog od najvećih oponenata Francuskoj u NATO alijansi. Interesi Francuske i Turske isprepleteni su kako na Balkanu, tako i u Libiji, i drugim delovima Bliskog Istoka. Emanuel Makron smatra da je, ukoliko želimo mir u Evropi u narednih 50 godina, potrebno da se integriše zapadni dio Balkana. Ovo je, naravno, rekao pre nego što je istok Evrope postao žarište najvećih sukoba u Evropi u XXI veku. Za državu koja predsedava u ovom delu godine važan je i kontinent koji je trpio najveće žrtve kolonijalne prošlosti pojedinih država među kojima se zasigurno ističe Francuska. Sredinom februara organizovan je samit EU i Afričke unije u Briselu, pri čemu je istaknuta neophodnost tešnje saradnje pogotovo sa državama koje su se u bliskoj prošlosti oslobodile francuskih okova.

Onako kako Evropa uđe u novu deceniju, tako će izaći iz iste, s obzirom na to, Francuska se zalaže za iznalaženje jednog novog modela za sveobuhvatni privredni rast i razvoj. Evropska unija mora da samostalno stvara i prizvodi bogatstvo, bude središte inovacija i kreiranja mnoštva radnih mesta. Fokus treba da bude na održivim izvorima energije, na
implementaciji ciljeva UN-a. Francusko predsjedavanje označiće najveći sukob u Evropi od komadanja i bombardovanja SR Jugoslavije. Ukrajinska kriza, nerazumijevanje NATO alijanse i rešenost Moskve, predstavlja veliki izazov ne samo za Francusku nego i za cijelu Evropu. Dolazi do nove kompozicije međunarodnih odnosa, a mnogi najavljuju već gotovo izvestan hladni rat.

UNHCR saopštava da je već skoro 1 milion Ukrajinaca ušlo u države članice EU, pogotovo
Poljsku. Dolazi do potencijalne humanitarne krize na granicama, dok i Kijev i Moskva broje žrtve sukoba između svetskih sila. Pored toga, EU se susreće sa zahtjevom Kijeva da se po hitnom postupku primi u punopravno članstvo. Ovu inicijativu prate i Moldavija i Gruzija. Pojedini predsednici država su potpisali podršku incijativi, dok glavni lideri ostaju nijemi na dramatičnu scenu na kojoj predsjednik Zelenski i njegovi ministri potpisuju zahtev za kandidatski status Ukrajine.

Makron je, objavivši svoju kandidaturu, ušao u zvaničnu trku za predsjednika, i to dan pre isteka roka za prijavu. Kampanja će gotovo sigurno potpuno pasti u senku sukoba u Ukrajini i francuskim težnjama da se dopre do Kremlja.

Autor: Srđan Radanović

Prema tvrdnjama statistke Makron osvoja 29% glasova a le Penova, Pekresova i Zemur u borbi za ulazak u drugi krug izbora.

Emanuel Makron je sve više ispred svojih protivnika. Prema najnovijoj anketi BVA sprovedenom za francuske medije ˝ RTL ˝ i ˝Oranž˝, predsedniku koji je ujedno upravo i ozvaničio svoju kandidaturu, podrška se uvećala za 5% u roku od dve nedelje. Sa potencijalnih osvojenih 29% glasova u prvom krugu izbora, institut napominje da se Makronova izborna baza širi, s obzirom da je šef države sada u porastu ˝u svim kategorijama biračkog tela u pogledu starosti, kao i da se nameće u sam vrh što se tiče dobijanja glasova istih.˝

U pozadini nastavlja da se vodi bitka između le Penove, kandidatkinje ekstremne desnice, protiv dva kandidata nacionalne desnice, Valeri Pekres i Erik Zemura. Međutim, zbog trenutne situacije u Ukrajini, svo troje su zadobili manji broj glasova u anketi od očekivanog, što ih stavlja u dosta lošiju poziciju u odnosu na Makrona. Sa 16% (u minusu 1,5%) Marin le Pen ostaje glavni favorit za ulazak u drugi krug izbora, nalazeći se u boljoj poziciji od gore navedenih kandidata koji su po broju anketnih glasova izjednačeni na 13%. Nasuprot njima, Melanšonova podrška raste, sa osvojenih 11,5% glasova.

Kandidati levice, koji sada imaju jednog kandidata manje zbog povlačenja Kristijan Tobire, ostaju na dnu liste. Sa 5,5% Janik Žado dobija novih 1% podrške, Rusel gubi jedan (3,5%) a Idalgo ostaje bez promena i dalje na 2% glasova.

Autor: Anđela Danilović

Kako bi generacije studenata u potpunosti razumele izbornu kampanju francuski fakultet koji se bavi političkim naukama Sciences Po organizovaće susret i debate sa ekspertima za oblast političkih nauka i izbornih sistema, kandidatima i portparolima kandidata. Prošle nedelje održana je prva takva debata na kojoj su učestvovali stručnjaci koji se bave političkim naukama.

Prva debata je nosila naziv “Koji predsednik, kog predsednika želimo?” (“Quel président, quelle présidente voulons-nous ?”). Istraživači i studenti sa SciencePo sagledali su trenutni politički pejzaž, odnose snaga i dinamiku kampanje i pozvali javnost da se aktivno uključi u ovaj proces. Tokom debate akcenat je bio o pristupu Francuza izborima. Uvodnu reč imao je Mathias Vicherat, direktor poznatog univerziteta. Zatim su govorili profesori političkih nauka, Julia Cagé sa odeljenja za ekonomiju, vanredni profesor Martial Foucault ujedno i direktor Centra za politička istraživanja (CEVIPOF), profesor emeritus Pascal Perrineau i politikološkinja Chloé Morin razmatrajući i kritikujući brojne kontradiktornosti koje su prisutne u debatama i izjavama za medije.  Ističući predominantan položaj sadašnjeg predsednika i njegove različite stavove o istim temama. Položaj potencijalnih francuskih kandidatkinja i njihova predstavljanja u debatama takođe su zaokupila veliku pažnju studenata, naročito teško pozicioniranje Valérie Pécresse. Kandidati poput nje su oni koji stvaraju polemike jedan je od iznetih stavova Chloé Morin.

i viziji Francuske, dok su istraživači Sciences Po u mogućnosti da intervenišu u debati kako bi bila upotpunjena naučnim rečima. U susret ključnom ovogodišnjem događaju u Francuskoj, mesec mart obeležiće šest tematskih debata, moderiranih od strane Ali Badua (Ali Baddou), svakog utorka od 19 časova. Predstojeći događaji zakazani su 9, 16, 23, 30. marta u amfiteatru E. Boumty.

Ključne teme koje će biti obuhvaćene su: Francuska: sila u padu?, Socijalne politike i politike zapošljavanja na francuskim predsedničkim izborima: pitanja, izazovi i pozicije (Centar za evropske studije i komparativnu politiku (CEE) sa Školom za javne poslove), zatim Društveni model u suočavanju sa nejednakostima, Delovanje u slučaju klimatske vanredne situacije, Francuski identiteti u pitanju.

Ovakva vrsta programa pokrenuta je zajedničkom inicijativom studentskog parlamenta sa SciencesPoTV, studentskom organizacijom la Conférence Olivaint i La Péniche et Radio Germaine.

Neposredno pred događaj, studenti su bili u prilici da obeleže teme koje su za njih važne, među kojima su se našli problemi ekološke tranzicije, imigrantske krize i reforme obrazovanja. Ovakav vid rada čini se veoma zanimljivim kako za učesnike tako i za posmatrače samog procesa. Obrazovati svoje članove za javni život   uvek je bila uspešna vodilja čuvenog fakulteta.

Autor: Tina Milovanović