Na televizijskom kanalu France 2 stavove su suočili predsednički kandidati Zemur i Žadot. Debata je trajala nešto više od pola sata i odisala je napetošću i neretko teškim optužbama. Žadot je uporedio Zemura sa Filipom Petenom i dodao bi pre “oslobodio Petena nego što bi gradio Evropu koja omogućava ravnotežu snaga”. Zemur mu je odgovorio da je Žadot “saveznik islamista u borbi protiv Jevreja” i nazvao ga “antisemitom”.
Zemur je ocenio da Evropska unija treba da skine sankcije Poljskoj zbog nepoštovanje vladavine prava i da im dodatno treba finansijski pomoći zbog priliva migranata iz Ukrajine. S druge strane Žadot je ponovio da je Putin “ratni zločina” i da se nada da će on (Putin) i njegovi saučesnici odgovarati jednog dana pred Međunarodnim sudom pravde. Dvojica kandidata su se raspravljali i o temi koliko je potrebno da se izdvoji za finansiranje vojske.
Posle nedavnih nemira na Korzici, ta tema postaje jedna od vodećih u predizbornoj kampanji. Svoj stav o tome je iznela i gradonačelnica Pariza Idalgo. “Zalažem se da Korzika ima poseban status, sličan onome koji ima Polinezija. Najavu ka Autonomiji Korzike ocenila je kao “zanimljiv put”, dok o ravnopravnosti korzikanskog i francuskog jezika nije želela da se izjasni.
Govorila je i problemu skoka cena nekretnina. Istakla je da potrebno izgraditi više stanova kako bi se cena snizila. Smatra da je potrebno izgraditi 150 000 stambenih jedinica, od koji bih 60 hiljada bilo za socijalne kategorije. Uz to, predlaže tzv. “stambeni štit” koja podrazumeva dodatnu pomoć za porodica koja više od 30% svojih prihoda troše na kiriju.
Predsednički kandidat Nikola Dipon-Enjan predlaže da se usvoji Alternativni evropski ugovor koji bi usvojila “zajednica slobodnih država” što bi doprinelo reformi Evropske unije. “Vraćamo državama njihovu suverenost u smislu granica i budžeta. Zaključio je da je ovakav sistem EU neodrživ, ali da je Velika Britanija napravila grešku kada je napustila Evropsku zajednicu i sada je “ostrvo koje tone”.
Poručio je da svoju snagu bazira na 1,7 miliona glasova koliko je dobio 2017. godine i da je odlučuje za kandidaturu bila želja da prekine manipulaciju koja je započeta sa epidemijom virusa COVID-19. Sebe je ocenio kao degolistu i borca za demokratiju, i ponovio zamerku što Makron neće učestvovati u debatama do drugog kruga.
Kandidatkinja Republikanaca Valeri Pekres kritikovala je predsednika Makrona zbog njegove odluke da ne učestvuje u predsedničkim debatama. Ona je izjavila da je demokratski veoma opasno to što aktuelni predsednik ne želi da se suoči sa svojim protivnicima, te da bi to moglo dovesti do frustracije među glasačima. Ona je upozorila i da će to uticati na legitimitet aktuelnog predsednika ukoliko bude ponovo izabran. Makron je nakon proglašenja svoje predsedničke kandidature izjavio da će kampanju voditi onoliko koliko bude bio u mogućnosti, u skladu sa vanrednom situacijom u Evropi usled rata u Ukrajini. Za sada njegova kampanja nije zakazala ni jedan događaj do 2. aprila, a ni eventualnih debata sa drugim kandidatima nema na vidiku.
Ruska invazija na Ukrajinu dovela je do tektonskih promena širom Evrope, pa tako ni Francuska nije bila izuzeta od njih. Kao jedna od vodećih zemalja članica Evropske unije i NATO-a, ali i kao zemlja koja tradicionalno ima bolje odnose sa Rusima od većine svojih zapadnih saveznika, Francuska i njen predsednik Emanuel Makron zauzeli su važno mesto u pokušajima da se dođe do mirnog rešenja sukoba. Iako do sada pregovori nisu doveli do konkretnih rezultata, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Francuzima nije promakao angažman njihovog predsednika, te da je njegova popularnost poslednjih nedelja značajno porasla. Može li rat u Ukrajini pomoći Makronu da osigura još jedan predsednički mandat?
Tokom prethodnih pet godina koje je proveo u Jelisejskoj palati, francuski predsednik Emanuel Makron nije krio da je političar velikih ideja. Bilo da je to zalaganje za reformu Evropske unije ili jačanje francuskog uticaja u svetu, očigledno je da Makron želi da iza sebe ostavi zapažen trag i da tako ostane upamćen u istoriji Francuske, ali i čitave Evrope. On je još na samom početku svog predsedničkog mandata uočio da su odnosi između Rusije i Evropske unije (a pre svega njenih vodećih zemalja, Francuske i Nemačke) ključni u daljem razvoju čitavog kontinenta. To ga je navelo da započne svojevrsnu verziju Ostpolitik-a, odnosno otopljavanja odnosa sa velikim istočnim susedom koji su bili zategnuti još od aneksije Krima i početka rata u Donbasu 2014. godine.
Ipak, i pored francuskih (a moglo bi se dodati i nemačkih) napora, ova politika nažalost nije urodila plodom, kao što su tragični događaji poslednjih nedelja pokazali. Putin je tokom pregovora koji su prethodili invaziji pokazao da Evropsku uniju ne smatra kao ozbiljnog geopolitičkog igrača, već da je Amerika ta sa kojom se mora pregovarati. Sve ovo na prvi pogled deluje kao veliki poraz za francuskog predsednika: ne samo što nije uspeo da popravi odnose sa Rusijom i tako spreči rat na evropskom tlu, već je i na neki način osramoćen od strane Putina, koji ga očigledno ne vidi kao lidera velike sile. Međutim, situacija je veoma drugačija i zapravo daleko pogodnija po Emanuela Makrona nego što bi se moglo pretpostaviti.
Od početka rata u Ukrajini nijedan zapadni lider nije razgovarao sa Putinom više puta od Emanuela Makrona – najmanje 12 puta za nešto više od tri nedelje. Uz turskog predsednika Erdogana on je postao neka vrsta “oficira za vezu” NATO-a i Rusije, u trenutku kada su odnosi ovih sila na najnižoj tački u prethodnih trideset godina. Do sada ovi razgovori nisu doveli do nekih konkretnih rezultata, ali teško da bi se Makron mogao okriviti za to u trenutku kada ruska vojska napreduje daleko sporije nego što je iko očekivao. U ovom delikatnom trenutku kada je neophodno Putinu pokazati ispruženu ruku i spremnost na pregovore kako bi se sprečila dalja eskalacija sukoba i potencijalni nuklearni rat, Makron je vešto ušao u ulogu glasnika. U upadljivom nedostatku bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, očigledno je da i Putin u njega ima više poverenja nego u bilo kog drugog zapadnog lidera.
Treba naglasiti da ovakav Makronov pristup nije bez kritičara u Evropskoj uniji i NATO-u, gde su neke države koje se zalažu za čvršći odgovor prema Rusiji (poput baltičkih zemalja) nezadovoljne potezima francuskog predsednika, smatrajući ih previše blagim. Ipak, francuski birači očigledno su daleko zadovoljniji potezima svog predsednika, pošto je njegova popularnost značajno skočila tokom prethodnih dana. Najnovija istraživanja pokazuju da oko 31% Francuza planira da glasa za njega u prvom krugu, što je skok od čak 7% u odnosu na pre mesec dana. Ove brojke izuzetno su dobre za predsednika na kraju prvog mandata, pogotovo ako uzmemo u obzir da je prošlo tačno 20 godina od kada je poslednji put aktuelni predsednik uspeo da obezbedi reizbor.
Još jedna pojava koja Makronu ide na ruku je potpuno nesnalaženje njegovih rivala u novim okolnostima, pre svega zato što su mnogi od njih govorili krajnje pozitivno o Putinu tokom prethodnih godina. Erik Zemur (koji je u jednom trenutku čeznuo za “francuskim Putinom”) doživeo je potpuni fijasko kada se usprotivio primanju ukrajinskih izbeglica, samo da bi napravio potpuni zaokret kada je shvatio nepopularnost svog prvobitnog stava. Njegove nedavne izjave da rat “ne sme da zaseni najveću pretnju po Francusku, a to je imigracija” u ovom trenutku zvuče kao pokušaj spasavanja kampanje koja već mesecima ne pokazuje znake napretka.
Marin Le Pen uspela je na možda i najbolji način da odgovori na nezavidnu poziciju u kojoj se našla. Njene veze sa Putinom nisu nikakva tajna, naprotiv. Tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. godine Le Penova je otišla u Moskvu i tamo se sastala sa Putinom, koga je u tom trenutku hvalila kao snažnog i odlučnog lidera. Poslednjih nedelja njena kampanja pokušala je da se distancira od ruskog predsednika (navodno uništavajući više od milion letaka sa slikom Le Penove i Putina), ali zanimljivo je da njena popularnost ne samo što nije pala, već je blago i porasla. To se u određenoj meri može pripisati njenom novom fokusu na porast cena energenata i osnovnih namirnica, za koje je optužila Makrona i ostale evropske političare koji se zalažu za nemilosrdne sankcije Rusiji. Ova poruka očigledno je dobro rezonovala sa njenim glasačima, pre svega u osiromašenim industrijskim gradovima na severu zemlje.
Ni vodeći kandidat levice Žan-Lik Melanšon se ne nalazi u značajno boljoj poziciji. Iako za razliku od svojih rivala na desnici nikada nije podržavao Putina, Melanšon je veliki protivnik NATO-a i bilo kakvog koncepta kolektivne evropske bezbednosti, zalažući se za neutralnu i pacifističku Francusku. Ovi stavovi teško da će naići na simpatije šire javnosti u trenutku kada je NATO posle godina “krize identiteta” ponovo u centru pažnje i kada ga mnogi smatraju neophodnim za očuvanje bezbednosti Evrope.
Ipak, Makronova prednost će do pravog izražaja doći tek u drugom krugu. Istraživanja pokazuju da bi on u ovom trenutku osvojio preko 60% glasova protiv svih potencijalnih protivkandidata, pa čak i Valeri Pekres (u jednom trenutku vodećeg rivala), čija je kampanja upala u ozbiljne probleme poslednjih nedelja i ne pokazuje znake oporavka. Ukoliko Makron u narednih nekoliko nedelja ne napravi neki grešku ogromnih razmera njegove šanse da izgubi na predsedničkim izborima biće minimalne.
Nakon dva televizijska nastupa, predsednički kandidat Erik Zemur otkazao je nekoliko poseta tokom kampanje. Spekuliše se o mogućem Zemurovom umoru, međutim iz njegovog izbornog štaba naglašavaju da je “Zemur odmoran” i da “želi da se usredsredi na finiš kampanje”.
Ako se osvrnemo na prošlost Francuske, Ustav koji je donet 1958. godine bio bi najstabilniji ustav koji je francuska imala u svojoj istoriji. Ustav Pete republike u svojoj preambuli ima elemente prvog Ustava Francuske kao i Deklaraciju o pravima čoveka i građanina. Nestabilnost političkog sistema Četvrte republike, Alžirska kriza, spletkarenja i partijska prepucavanja su dovela državu do velike političke nestabilnosti i nemogućnosti vlasti da sprovodi odluke koje su bile neophodne u rešavanju sukoba koji su započinjali u prekookeanskim i prekomorskim kolonijalnim posedima Francuske.
U francuskom polupredsedničkom sistemu uloga predsednika nosi posebnu težinu, ali kao nagradu donosi širok spektar ovlašćenja koje garantuje Ustav. Da bi razumeli kako i zašto je došlo do stvaranja Pete republike i prelaska na novo uređenje neophodno je razumeti političku nestabilnost koja je postojala u vreme Četvrte republike. U tom kreiranju novog društva najveću ulogu ima Alžirski rat za nezavisnost koji je trajao od 1954. do 1962. godine. Veliki broj Francuza danas se seća ovog rata a neki od starijih građana su donekle i uzeli učešća u njemu. Posledice ovog sukoba su povele Francusku u pravcu kreiranja novog političkog sistema koji bi omogućio stabilnost države da bi se izbegle situacije poput tog konflikta. Sam sukob je doveo do ogromne podele u francuskom društvu, od Francuza koju su podržali Alžir i nacionalista koji su se sukobljavali sa Alžircima, do samih pobunjenika i na drugoj strani Alžiraca koji su odlučili da brane Francusku, ovaj rat je promenio lice nacije i čak do današnjeg dana utiče na Francuze i njihove podeljene poglede na političke stranke, državno uređenje i politički sistem. U trenutcima političke nesigurnosti i problema tadašnji establišment se obratio generalu De Golu tražeći od njega pomoć u nadi da će on smiriti i stabilizovati Francusku.
De Gol je zaista imao ogromnu podršku u narodu i bio je spreman da se vrati politici u nameri da spase svoju državu. U najgorem trenutku 20. veka po Francusku, on je preuzeo vodeću političku i vojnu ulogu u oslobađanju zemlje od nacističke okupacije, a nakon oslobođenja je ostao upamćen kao francuski heroj i osoba koja je bila ključna po spas države i nacije. Iz podrške koju je imao je uspeo da uvede novo državno uređenje koje je krojeno po meri generala, a uspelo je da opstane do današnjeg dana. Do uvođenja novog Ustava 1958. godine De Gol je vladao dekretima kojima je postepeno stabilizovao državu i pripremio je na ustavne promene. Ustav je dao predsedniku ogromna ovlašćenja koja su njemu garantovala mogućnost vođenja države čvrstom rukom kroz ekonomske i političke reforme. Ovakav sistem može postati i opasan, ako na mesto predsednika dođe neko sa oštrim autoritarnim crtama.
De Gol je nakon 1962. godine sproveo ustavne promene koje su dovele do toga da se predsednik bira neposredno na izborima čime je učvršćen njegov legitimitet. Na taj način je postavljena direktna veza između predsednika i njegovih građana, a predsednik više ne odgovara političkim partijama već direktno narodu koji za njega glasa na predsedničkim izborima. Između ostalih ovlašćenja u francuskom polupredsedničkom sistemu predsednik u skladu sa članom 16. Ustava iz 1958. godine ima pravo da uvede “privremenu diktaturu” u slučaju velike opasnosti. Pod tim se misli na vojnu invaziju, atomsku opasnost ili ako je ugrožena institucija Republike, teritorijalni integritet države i nezavisnost nacije. Predsednik takođe može raspustiti Narodnu skupštinu bez ikakvog savetovanja sa premijerom ili predstavnicima parlamentarne većine. Ustavnom promenom 2000. godine je došlo i do skraćenja mandata sa 7 na 5 godina. To je jedan od pokušaja da se umanji snaga predsednika i da se skrati vreme koje će isti provesti kao prva osoba Pete republike. U tom potezu se vidi nastojanje društva da se polako udalji od prvobitne ideje političkog uređenja društva koje je rezultat Ustava iz 1958. godine.
Žerald Darmanin (Gérald Moussa Darmanin), ministar unutrašnjih poslova Francuske, posetiti će Ajačo (Ajaccio) kako bi uspostavio red i pozabavio se pitanjem koje izvršna vlast odbacuje. U jeku predsedničke kampanje, došlo je do izbijanja demonstracija koje su prerasle u nerede, neretkog nasilja na Korzici zbog čega je predsednik Makron odlučio da razbije tabu i otvori put za istorijsku tvrdnju nacionalista – ostrvsku autonomiju.
Proteklih dana na ostrvu duge istorije separatističkog nasilja, Korzici, došlo je do napada na državne institucije, paljenja javne poreske upave, protesta u kojima su se demonstranti sukobili sa pripadnicima policije. Povod za ovakve događaje bio je pokušaj ubistva korzikanskog ekstremnog nacionaliste Ivana Kolona od strane jednog osuđenika u zatvoru na jugu Francuske. Zvanični poziv za demonstracije pozvao je na ’’istinu i pravdu za Ivana, slobodu za patriote i priznanje korzikanskog naroda’’.
Demonstracije koje su prerasle u nerede, povod su za dvodnevnu posetu ministra Darmanina. U intervjuu koji je ministar dao za Corse Matin ističe se spremnost da se ide sve do autonomije. Nakon ovakve izjave usledilo je pitanje šta autonomija znači, ali će se o razjašnjavanju kontura scenarija tek govoriti. Kako prenosi Le Figaro, ako bi scenario bio uspešan to bi značilo da će se državna ovlašćenja sprovoditi samo u suverenim oblastima; policija, pravosuđe i vojska dok bi lokalna izvršna vlast bila slobodna da odlučuje o pravilima u oblasti ekonomije, zdravstva i socijalnih pitanja.
Dolaskom na vlast, predsednik Makron je bio protivnik svim zahtevima koji su pristizali od strane Žila Simeonijia (Jill Simeoni), zastupnika autonomije Korzike na čijem je čelu od 2015. i koji smatra da se Francuska igra vatrom time što pdbija zahteve za veću autonomiju Korzike. Međutim, događaji poput skorašnjeg pomenutog primoravaju Makrona da promeni paradigmu kojom se do sada vodio. Potreba za rešenjem osetljivog i komplikovanog korzikanskog pitanja je neminovna. Ministar unutrašnjih poslova Darmanin je izrazio želju da ’’otvori ciklus razgovora bez presedana’’ sa lokalnim zvaničnicima i važnim ekonomskim akterima, ali pre toga mora dođi do smirenja situacije.
Uz podršku nacionalista i dela lokalne desnice, autonomija Korzike bi mogla da oživi. Demonstranti su uspeli za sedam dana ostvariti veći napredak nego političke struje za sedam godina koje su na strani autonomije, ističe predstavnik departmana Haute-Corse, Mišel Kastelani (Michel Castellani) . Ova tema je prestala na neko vreme da bude glavna tačka sporenja u političkoj klasi, ali njeno oživljavanje moglo bi dostići nivo nekadašnje debate među jakobincima i decentralizatorima, prenosi poznati francuski list Le Figaro.
Predsednički kandidat Žan Lasal najavio je mogućnost povlačenja predsedničke kandidature. Rekao je da neprestano razmišlja o povlačenju kandidature i da će uskoro doneti odluku o tome. S druge strane francuska javnost smatra da bi to bio presedan. Naime, kada Ustavni savet usvoji listu kandidata, ta lista se ne može menjati. Francuski pravnici i politikolozi ne isključuju mogućnost da Lasal ne učestvuje u kampanji, ali kao nemogućim ocenju da se ne nađe na glasačkom listiću 10. aprila.
Ipak, Ustav nije predvideo ovu mogućnost i samim tim nije definisana ova situacija. Da li će Lasal ostati u izbornoj trci i da li će učestvovati u kampanji trenutno nije najjasnije, ali sigurno da bi ovakav potez izazvao pažnju i uticao na čitav izborni proces.
Predsednik Francuske Emanuel Makron obišao je jedan prihvatni centar i tom prilikom je poželeo dobrodošlicu ukrajinskim izbeglicama. Makron je izbeglicama iz Ukrajine obećao da “će učiniti sve da zaustavi rat u Ukrajini”. Naglasio je da Francuska ima kapaciteta da primi najmanje 100 000 ljudi iz Ukrajine i da ih je do sada primljeno oko 15 hiljada. Dodao je da ne samo da postoje kapacite za primanje ljudi, već i da je to dužnost. Na kraju je ocenio da se Francuska tokom krize u Ukrajini ponela veoma solidarno.
