Gradonačelnica Pariza i predsednička kandidatkinja An Idalgo smatra da će se njena stranka oporaviti koliko god potencijalno bio loš njen izborni rezultata. Kao argument za takav stav navodi da su “ideje socijalističke partije jake, to su republikanske ideje”. Istovremeno, ističe da socijalisti za pet godina nisu uspeli “dovoljno da se obnove”. Zaključila je da je za neke promene potrebno i do 10 godina, ali da će se potruditi da se taj proces ubrza. Kao element koji bi doprineo obnovi levice u Francuskoj, Idalgo vidi bolju i efikasniju saradnju sa društvenim pokretima i sindikatima.
Dok Makron uživa značajnu prednost u izbornim anketama pred aprilske izbore, njegovi protivnici pokušavaju da izvuku korist iz otkrića da su izdaci za konsultantske firme popeli do gotovo jedne milijarde za vreme Makronovog mandata. Ali ova kontroverzna situacije ne deluje kao da ima potencijal da mu upropasti kampanju.
Ovog puta Makron je u centru skandala, koji je zasnovan na izveštaju Senata početkom marta, zbog toga što se državna potrošnja na konsultante za menadžment popela na 893 miliona evra u 2021. godini. Izveštaj takođe ukazuje na to da najveći primalac sredstava, “Makenzi”, nije plaćao korporativnu taksu u Francuskoj u toku prethodnih 10 godina, dok američka firma ovo poriče. Dok je ovakva praksa normalna u anglosaksonskim zemljama, u Francuskoj od vlade se očekuje da se oslanja na visoko cenjenu držanu službu za pitanja administracije, a ne na privatne firme.
Makron je ovu ekstenzivnu potrošnju pravdao time što tvrdi da je većina projekata na kojima su firme bile angažovane bilo jednokratno, te da je jeftinije unajmiti konsultante nego otvarati nove administrativne kancelarije i izdvajati novac za plate i penzije. Makron se takođepozvao na smanjeni kapacitet državne službe koji je nasledio, kao i na neophodnost pomoći zbog kovida. Konsultati iz firme “Makenzi” su bili uključeni u programe za testiranje, vakcinaciju i zdravstvene propusnice, sve značanje stavke kojima je trebalo da se bavi država.
Profesor francuske politike na Univerzitetu u Čičesteru, Endru Smit , je na pitanje kako ova situacije utiče na Makronov imidž odgovorio da: “Ova poslednja afera dodatno učvršćuje sliku Makrona kao predsednika bogatih, kao nekoga iz klase gazda, dajući tako retorički baraž njegovim protivnicima koji mogu da ukažu na smanjenje kupovne moći, rastuće cene goriva i hrane – a onda da istaknu kako se bogati dodatno bogate državnim parama”. Marin le Pen je ovu aferu nazvala “nacionalnim skandalom”, dok su Zemur i Melenšon naglasili da oni ne bi zapošljavali konsultante.
Profesor Smit je takođe dodao da ne veruje da će sadašnja afera mnogo da promeni po pitanju izbornih rezultata, zato što kod ljudi koji ne bi glasali za Markona samo učvršćuje sliku koju već on njemu imaju, dok kod glasača na koje Makron može da računa ne očekuje da glasaju za nekog drugog. Ističe i da se ovo uklapa u Makronovu “tehnokratsku privlačnost”, kao ida će njegovi protivnici, pre svega oni koji vode populističku politiku( Le Pen, Melenšon), u iščekivanju većih skandala, iskoristiti ovaj kako bi se distancirali od “tehnokratske elite”.
Iako joj rejting neprestano pada i trenutno se nalazi na petu mestu po podršci, Valeri Pekres je i dalje aktivna u kampanji. Prethodna dva dana boravila je u poseti jugu Francuske. Tom prilikom je razgovarala sa građanima i lokalnim funkcionerima. Tom prilikom je upozorila da predizborne ankete ne daju pravu sliku. Na kraju svog govora pozvala je građane “da ne dozvole da Makron pokrade izbore”.
Članovi i simpatizeri Republikanske stranke izgleda su se pomirili sa lošim izbornim rezultatom njihove predsedničke kandidatkine Valeri Pekres, i već razmišljaju kako da se postave u postizbornom periodu, tačnije prema verovatnom pobedniku Emanuelu Makronu. Upravo zato je došlo do sukoba unutar stranke. Jedna struja smatra da se Makronu treba radikalno suprotstaviti, dok druga propagira okupljanje oko Makrona i saradnju sa njima. Koja strategija će prevagnuti saznaćemo verovatno tek krajem ovog meseca.
Neretko okarakterisan da je svoj program odveo previše udesno, predsednik Makron (Macron) svoju politiku rebalansira deset dana pre prvog kruga predsedničkih izbora. U ponedeljak, 28.marta, ulazi u predsedničku kampanju posetom Dižonu (Dijon). Izborom glavnog grada Burgundije (la Bourgogne) odlazeći predsednik želi da pokaže kako ne samo desnica, već i grad na čijem čelu je socijalista Fransoa Rebsamen (François Rebsamen) podržavaju njegov program koji nije označen samo na desnoj strani.
Nakon nedelje obeležene intenzivnim međunarodnim dešavanjima povezanim sa ratom u Ukrajini i kritikama od strane protivničkog kandidata Zemura i njegove podrške, Makron je rešio da ubrza svoje delovanje i u subotu održi skup u Parizu, možda jedini u njegovoj kampanji. Danas se Makron nalazi u mestu Fura (Fouras) u regionu Poatu-Šarant, departmanu Charante-Maritime (Primorski Šarant) gde će govoriti o ekološkoj tranziciji i konkretnim merama njegove politike prema ovom pitanju. Odabrana lokacija je jedna od tri prioritetne lokacije u Francuskoj koje treba očistiti, na kojoj se nalazi stara deponija čiji otpad preti da se izlije u okean.
Svojim delovanjen namerava pokazati da je u kontaktu sa Francuzima i želi izbeći demobilizaciju svog biračkog tela usled nedavnih tema koje su tiču mogućeg duela sa Marin Le Pen ili sa Žan-Lik Melanšonom. Ono što posmatrači političkog života ne poriču da je “2022. preokrenuto ogledalo 2017.“, prenosi Aujourd’hui en France. Makronu je, pre pet godina, poslužio front protiv Le Penove, dok je ove godine front protiv Makrona ono što može koristiti kandidatkinji Marin Le Pen koja uistinu izaziva mnogo odbijanja među glasačima Zemura. Sa druge strane, pre nego što bude bilo više reči o drugom krugu, ne može se zaboraviti fokus na prvi koji je daleko komplikovaniji nego ranije. Kampanja je dinamična, kraj tradicionalne podele levo-desno predviđanja čini dosta neizvesnijim, naročito u slučaju velike apstinencije. Ostaje pitanje ko će jasno pozvati da se glasa za Makrona? Idalgo? Žadot? Pekres?
Portparol vlade Gabrijel Atal izjavio je kako ništa ne može da spreči čoveka da izađe na glasanje i poziva na nošenje maski prilikom izlaska na biralište. U sredu posle Saveta ministara rekao je kako je ˝glasanje ustavno pravo˝ i osvrnuo se na trenutnu situaciju u državi povodom ovog virusa. Podvlači da se situacija drastično poboljšala u francuskim bolnicama, te ohrabruje ljude da izađu u što većem broju na izbore 10. i 24. aprila.
Francuski predsednik Emanuel Makron objavio je da će usled predsedničkih obaveza morati da otkaže planiranja putovanja u prekomorske regione Francuske, gde je trebalo da vodi svoju predsednički kampanju. On je otkazao putovanja na ostrva Reunion i Majot, a umesto toga glasačima u tim regionima obratiće se putem pisama i video poruka. Kako je rečeno, njegove poruke usresrediće se na pitanja lokalnog razvoja, emancipacije i zaštite životne sredine.
U francuskim prekomosrkim teritorijama poput Gvadalupea, Majota, Reuniona, Martinika i Francuske Gvajane živi preko 2 miliona ljudi, od kojih oko 1,7 miliona ima pravo glasa na izborima u Francuskoj. Na izborima 2017. Makron je u prvom krugu zauzeo četvto mesto u prekomorskim teritorijama iza Le Penove, Melanšona i Fijona, uz napomenu da je razlika između četiri vodeća kandidata bila minimalna (manje od 2% glasova).
Francuski predsednik Emanuel Makron je na uvrede koje je dobio na skupu pristalica Erika Zemura u Parizu prošlog vikenda. Tokom ovog skupa jedan deo pristutnih uzvikivao je pogrdne uzvike poput “Makron ubica“, od kojih se Erik Zemur nije zvanično ogradio, pod izgovorom da ih “nije čuo“ tokom skupa.
Predsednik Makron je na svom skupu u Dižonu izjavio da “postoje dva objašnjenja: prvo, je da je ovo sramotan čin, koje se čini najrealnije, ali ne i iznenađujuće. Drugo je, da postoji nedostatak znanja o veoma bitnoj reformi za vreme mog mandata, a to je da je kupovina slušnih aparata u potpunosti pokrivena sistemom zdravstvene zaštite.“
Uvrede Zemurovih pristalica kritikovali su i drugi kandidati, poput Valeri Pekres. Zemurova popularnost nastavlja da pada i trenutno je oko 10,5%, dovoljno tek za peto mesto u prvom krugu izbora.
U istoriji demokratskog razvoja Pete republike, od 1958. godine kada je istu proglasio Šarl de Gol, tada još uvek jedini vođa pokreta otpora na vlasti u jednoj demokratskoj evropskoj državi, samo dva predsednika su svoju popularnost izgubili u toku mandata. Vremena vladavine se razlikuju, međunarodni odnosi itekako, ali ono što ova dva predsednika veže jesu afere po kojima ih građani njihove, ali i drugih država pamte. U državi kao što je Francuska, sa mobilizovanim stanovništvom, čestim protestima i pobunama, nije čudno što se zastava vijori u suprotnom smeru od smera vetra. Sedamdesete godine su godine krize, godine kada hipi pokret svojim uticajem smanjuje građansku aktivnost i uvodi reč “pasivizam“. Prema njima, država je mehanizam prisile kojem se moramo odupreti. Upravo zbog velikog broja apstinenata, u Sjedinjenim Američkim Državam, početkom osamdesetih, najviše glasova odnosi konzervativac, glumac i začetnik jednog posve novog svetskog poretka – Ronald Regan.
U Francuskoj, sedamdesete godine su godine Valeri Žiskar Destena, nekada goliste, ministra finansija i bliskog sledbenika Žorža Pompidua. Nakon Pompiduove smrti, Desten se kandiduje za predsednika i iz drugog kruga izbora izlazi kao pobednik nad socijalistom, Fransoa Miteranom. Pompidu je bio taj predsednik od čijeg mandata je ugled ove institucije srozan do krajnjih granica. Seks-afere, prevare i intige koje su kružile po Jelisejskoj palati od smrti Šarla de Gola do dolaska Destena, učinile su da se ta klasicistička građevina posmatra kao “crveni fenjer“ i zaobilazi u širokom luku.
Ni De Gol ni Pompidu nisu bili Francuzi kojima je u primarnom interesu formiranje snažnije i jače Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Obojici je bilo prijateljstvo sa Zapadnom Nemačkom važnije od onog sa Grčkom ili Kiprom. Pozicioniran u desnom centru, Desten je bio taj koji je ojačao EEZ i zagovarao snažnije vezivanje sa drugim zemljama zapadnog bloka. Pogrešno bi bilo kada bismo rekli da je to predsednik koji nužno treba da ostane upamćen po aferama i bliskim vezama sa diktatorima u Africi. Njegova unutrašnja politika bila je opredjenjena ka modernizaciji, otvaranju brzih pruga, razvoju nuklearne energije i interneta. Neretko je sebe nazivao “konzervativcem koji voli promene“. U prvim godinama mandata je bio često fotografisan u društvu radnika čistoće prilikom ručka u rezidenciji, ili na ulicama Pariza, u metrou i autobusu, ali kako je vreme odmicalo, postajao je sve hladniji, gotovo nepristupačan narodu. Legalizovao je abortus i nije ukinuo smrtnu kaznu. Svojim politikama zabrinjavao je konzervativce, uključujući i goliste koji su sve više kritikovali njegove “socijalističke tendencije“. Odnos sa premijerom Žakom Širakom postao je sve nepodnošljiviji i tako su postali najveći rivali. Desten je vrlo loše krio svoju flagrantnu saradnju sa Pinočeom, Žan-Bedel Bokasom i diktatorom Mauritanije, u koju je čak poslao i francuske avione kako bi zaštitili poredak koji je odgovarao zvaničnom Parizu. Osnivač grupe 6 najrazvijenijih zemalja vodio je neprihvatljivo prijateljsku i blagu politiku prema sovjetskoj Moskvi. Jednom prilikom je položio i venac u Lenjinovom mauzoleju. Mirna politika koja je pratila onu u SAD je isto tako odgovorila na Iransku revoluciju i invaziju Avganistana. Dolaskom na vlast Margaret Tačer, Desten se okrenuo od tešnje saradnje sa Ujedinjenim Kraljevstvom u prvom redu zbog neoliberalne ekonomske politike, i prišao Nemcu i socijaldemokrati Helmutu Šmitu.
Naftne krize dovele su do konačnog kraja „Trente Glorieuses“ (Slavnih trideset) i povećanja inflacije. Kriza se u Francuskoj pokazala veća i ozbiljnija nego što se pomišljalo. Došlo je do devalvacije franka bez obzira na javne radove i državnu podršku. Pošto protekcionističke politike nisu urodile plodom, premijer Rejmond Bare je uveo ekonomski liberalizam i u ovu državu. Poslednja godina Destenovog mandata je oličena u inflaciji, smanjenju industrijske proizvodnje i 1,7 miliona nezaposlenih.
Socijalista Fransoa Miteran, i najveća Destenova konkurencija, ponudila je rešenje za ekonomsku krizu i uređenje Francuske nakon brojnih afera i loših politika bivšeg predsednika. “110 predloga za Francusku“ je plan koji je doneo kongres Socijalističke partije za obnovu države i ekonomije, kojeg je Miteran sledio svih sedam godina mandata. Miteran se vodio jednostavnošću i razboritošću. Okosnica kampanje 1981. godine bila je smrtna kazna kojoj se jasno protivio Miteran. Podršku u drugom krugu izbora od 51,76% Miteran je zadobio fokusom na ekonomiju. Obećao je da će smanjiti nezaposlenost, otvoriti radna mesta i zapošljavati mlade ljude. Nudio je jednu vrstu “prijateljske“ ekonomije, a ne kruti neoliberalni kapitalizam kakav je besneo u SAD i UK. Upravo takva politika, iako kasnije malo modifikovana i sa brojnim devijacijama, Miteranu je omogućila da bude predsednik sa najdužim stažom u Francuskoj.
Godina 2012. bila je godina kraja za predsednika Nikola Sarkozija. Rušenje kule od karata koje je započeo Pompidu, nisu zaustavili ni predsednici koji su došli posle njega. Francuski predsednici su više incidenti nego nužno važni politički faktori u državi i inostranstvu. Naslovne stranice žute štampe bile su prepune afera i ovog predsednika kojem je mandat po prvi put trajao pet godina. Upravo je kampanja kojom je Sarkozi hteo da osvoji svoj drugi mandat bila obeležena tzv. aferom Sarkozi-Gadafi. Naime, nekoliko dana pre izbora, list “Mediapart“ objavio je dokumente koji ukazuju na isplatu više od 50 miliona evra od strane libijskog predsednika pukovnika Gadafija u svrhu finansiranja predsedničke kampanje 2007. godine. Sarkozi je nakon pobede 2007. omogućio Gadafiju da reintegriše Libiju u međunarodnu zajednicu, konkretno Zapadni svet. Pored toga, period njegovog mandata je na svetskom nivou obeležen recesijom i dužničkom krizom u zoni evra koja je prouzrokovala veliki broj nezaposlenih, rast cena i inflaciju. Desničari i nacionalisti bili su zagledani u Sarkozija kao u osobu koja može da reši krizu “francuskog predgrađa“ u kojima je dolazilo do sukoba između migranata i policije. Sarkozi se borio i sa ekonomskom krizom i sa krizama u privatnom životu. Iako nije ni princ ni kralj, nego samo formalno ko-knez Andore, ovaj francuski predsednik susreo se sa brojnim optužbama i negodovanjem građana nakon venčavanja sa Karlom Bruni. Popularnost mu je opadala, a njegovi planovi za drugi mandat nisu osvojili birače koji su žudili za novom politikom i novim listom u francuskoj istoriji. Sve više građana počinje da sumnja u instituciju predsednika zbog raznoraznih mahinacija, korupcije i laži. Jelisejska palata je odjednom postala mesto u koje bi ljudi rado ušli i saznali pravu istinu.
Socijalista Fransoa Oland, koji je imao jasnu viziju oporavka francuske ekonomije, fokusa na zaštitu životne sredine, saradnju sa Sjedinjenim Američkim Državama i ojačavanje EU, pobedio je na ovim izborima upravo zbog afera koje su potpuno diskreditovale konzervativca Sarkozija. Olandov mandat je pak obeležio sukob u Maliju, Pariski sporazum o klimi i Brexit, ali za razliku od prethodnika, on je predstavio izgled i uticaj institucije predsednika Francuske bez afera.
Dakle, sličnosti između Destena i Sarkozija su uglavnom u aferama, od privatnih do onih međunarodnih. Nameće se mišljenje da su afere te koje “odsecaju glave“ francuskim kandidatima za predsednika i sve više obesmišljavaju tu poziciju u društvu. Od svih predsednika Pete republike, možemo jedino sa sigurnošću reći da je Šar de Gol bio taj koji je svoj privatni život potpuno podredio predsedničkoj funkciji, što se ne može ni pomisliti za njegove naslednike koji su potpuno unizili poziciju vrhovnog komandanta francuske vojske.
Nikola Dipon-Enjan kandidovao se po treći put na predsedničkim izborima 2022. godine. Ankete mu daju između 1 i 2 procenta na izborima 10. aprila što ga stavlja na samo začelje predsedničke trke. Najavio je da je ovo verovatno njegov poslednji pokušaj da postane predsednik Francuske. Potencirao je da brani svoja uverenja i da se zalagao za slobodu tokom kovid krize. Zaključio je da će Makron gotovo izvesno biti reizabran.
