Na hitnoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, održanoj danas, Francuska se našla na listi 141 države članice, koje su glasale ZA usvajanje rezolucije UN, kojom se osuđuje napad Rusije na Ukrajinu, izražava se žaljenje zbog trenutne situacije i od Ruske Federacije se zahteva hitna obustava vatre i da se odmah, potpuno i bezuslovno povuče sa teritorije Ukrajine.
Od 193 države članice, 141 je glasala ZA, 5 je glasalo PROTIV, a 35 država je ostalo uzdržano. Države koje su se izjasnile protiv rezolucije su Rusija, Belorusija, Sirija, Severna Koreja i Eritreja. Većinski izglasana rezolucija nije pravno obavezujuća, već predstavlja stav članica UN i ima za cilj povećanje pritiska na Moskvu kao i njenog saveznika, Belorusiju.
Nakon što je ista rezolucija, u petak, na skupštini Saveta bezbednosti UN, odbijena zbog protivljenja Rusije, koja je jedna od pet članica sa pravom veta, rezolucija je upućena Generalnoj skupštini. Ovo je prvi put u poslednjih 40 godina da je Savet bezbednosti uputio Skupštini pitanje krize, i tek 11. put od 1950. godine je sazvana hitna sednica Generalne skupštine UN.
Na konferenciji za medije, bivša ministarka pravde, Kristijan Tobira izjavila je da, zbog nedovoljnog broja potpisa podrške lokalnih zvaničnika, stavlja tačku na svoju predsedničku kandidaturu.
Kako trenutno prema podacima sa sajta Francuskog ustavnog saveta, sada već bivša kandidatkinja levice, ima samo 181 potpis, razočarano je izjavila da ne može do petka, 4. marta, kada je krajnji rok za ispunjenje ovog uslova, doći do broja od 500 potpisa koliko je za zvaničnu kandidaturu potrebno.
Ova bivša ministarka iz vremena kada je šef francuske republike bio Fransoa Oland, ostala je javnosti poznata kao prva žena tamne puti koja se kandidovala za mesto predsednika države, 2002. godine.
Četiri kandidata: Valeri Pekres, Janik Žado, An Idalgo i Fabijen Rusel su imali priliku da u toku današnjeg dana predstave svoje programe zdravstvene i socijalne zaštite, u organizaciji udruženja Francuske uzajamnosti.
Janik Žado smatra da zdravstvo ne treba da predstavlja profitabilan sektor, navodi kako se budžet za zdravstvo godinama smanjivao, a kako su cene zdravstvenih usluga rasle. On obrazlaže kako njegova politika ide u suprotnom smeru i da će on zaposliti 100.000 medicinskih sestara, pri čemu će plata i uslovi rada biti znatno bolji nego sadašnji. Kao ekolog, zalaže se za smanjenje zagađenja, zato što ono dobrim delom utiče na zdravlje ljudi. On navodi kako je sramota da se za prevenciju bolesti izdvaja samo 1.8% zdravstvenog budžeta i najavljuje da njegova politika teži cilju da pazimo da se ne razbolimo, dakle Žado akcenat stavlja na prevenciju.
An Idalgo se slaže sa Žadoom kada je reč o povećanju broja zdravstvenih radnika i negovatelja, takođe predočava da javne zdravstvene ustanove ne treba da cenovno liče na privatni sektor; kada bi narod imao dovoljno sredstava, sigurno ne bi išao u ustanove javne zdravstvene zaštite, tako da im trenutnom zdravstvenom politikom samo otežavamo već dovoljno težak položaj. Kada je reč o rešenju za zdravstvene pustinje, ona predlaže obavljanje dobro plaćene stručne prakse za mlade zdravstvene radnike.
Fabijan Rusel se stidi toga što je javna zdravstvena zaštita u Francuskoj izjednačena za privatnom, strašno je postojanje zdravstvene nejednakosti i širenje medicinskih pustinja. Smatra da osiguranju treba doprineti i kapitalom i svežom radnom snagom, tako da obećava obnovu velikog socijalnog osiguranja 21. veka.
Valeri Pekres je izrazila veliko žaljenje zbog trenutnog stanja zdravstva, ali se nada da se ono može popraviti. U tu svrhu, ona predlaže zapošljavanje dodatnih 25.000 negovatelja, obuku dvostruko više lekara nego što ih trenutno ima, uz slanje doktora opšte prakse na staž u ruralna područja. Jedno od predloženih rešenja je i upravljanje zdravstvenim politikama po regionima, od strane Regionalnih zdravstvenih agencija. Međutim, kada je reč o plaćanju usluge, ona govori da isplata treba da bude srazmerna kvalitetu pružene usluge, što deluje dosta neodređeno.
Može se primetiti kao su ovi kandidati ozbiljno shvatili probleme sa kojima se suočava zdravstveni sektor, a predložena rešenja će oceniti građani na predstojećim izborima.
Marin le Pen, predsednica stranke Nacionalni savez i Erik Zemur, kandidati ekstremne desnice, premašili su broj od 500 potpisa podrške od strane lokalnih funkcionera, koliko je potrebno da bi i zvanično predali kandidaturu.
Prema najnovijim informacijama sa sajta Francuskog ustavnog saveta, Zemur ima 620, dok Le Penova ima 503 potpisa podrške. Zahvaljujući ispunjavanju ovog uslova, za koji je rok 4. mart, oba navedena kandidata i zvanično ulaze u trku za mesto predsednika republike.
Pravilo 500 potpisa podrške lokalnih funkcionera, postaje deo izbornog sistema u Francuskoj sredinom 1970-ih godina i osmišljeno je tako da svi kandidati, bez obzira na njihovu opštu popularnost među glasačima, ipak moraju da obezbede i podršku lokalnih zvaničnika.
Valeri Pekres rešila je da organizuje sastanak Strateškog saveta odbrane koji će biti zadužen za praćenje evolucije sukoba i vršenje analize geopolitičkih uloga. Sastanku će prisustvovati Mišel Barnier, Mišel Aliot-Mari, Harvi Morin, Sedrik Perin i mnogi drugi bivši parlamentarci i ministri zaduženi za spoljne poslove i odbranu. Pekres je iznela predlog po kome za evropskog posrednika u sukobu između Ukrajine i Rusije treba postaviti Nikolu Sarkozija, čime je zapravo želela da potvrdi svoj kredibilitet. Ona, za razliku od Le Pen i Zemura, ima uz sebe tim stručnjaka koji poseduje potrebno iskustvo i koji je spreman da se zauzme za interese Francuske. Svi njeni postupci su dobro osmišljeni i treba da je prikažu kao kandidata koji je sposoban da preuzme najvažniju funkciju u državi. Pritom, Pekres je uspela da iskoristi situaciju svojih rivala i da je okrene u svoju korist, te se tako već danima podsmeva onima koji su do juče bili pro-Putinovski nastrojeni i beleži sebi sitne, ali svakako dodatne poene.
La Republiqué En Marche je politička partija osnovana u aprilu 2016. godine na čelu sa Emanuelom Makronom koji je nedugo pre toga dao ostavku na mestu ministra ekonomije kako bi se posvetio svojoj predsedničkoj kandidaturi. Ono što je specifično jeste da je stranka nastala delovanjem pokreta pod imenom Napred (En Marche) što znači da iza ove stranke nije postojala neka institucionalna struktura. Pokret je u sebi sadržao spoj socijalizma i liberalizma bez posebnog skretanja u levo ili desno već je akcenat stavljen na njegovu progresivnost.
Progresivnost se ogledala u rušenju ideologija koje vode stranputicama i otklonu bipolarizma u Evropi. Iako se način mobilizacije i neformalnog okupljanja po mnogo čemu poistovećuju sa La France Insoumnise ipak lider LFI-a imao mnogo jaču političku pozadinu za razliku od En Marche i Makrona. On je uspostavio pokret prostim sagledavanjem situacije koja je postojala u Francuskoj i izvođenjem javne vežbe koju su vodili volonteri i koja je obuhvatala proste intervjue sa građanima o glavnim problemima svakodnevnice. Omogućavanjem da svako bude pripadnik LREM-a bez obzira na partijsku opredeljenost i uvođenjem nečega za tad ne toliko popularnog u Francuskoj što se zove model sledbenika što podrazumeva fokus na finansiranje donacijama uspeo se stepenicu više i približio građanima. U proleće 2017.godine njegova stranka osvaja 67% glasova na predsedničkim izborima i obezbeđuje sebi većinu u Narodnoj Skupštini.
Iako je od samog početka bila prihvaćena kao vizionarska partija, Evropa je mnogo toga zamerila Makronovom delovanju. Prvenstveno, pomen transnacionalnih stranačkih lista za predsedničke izbore nije naišao na njeno odobravanje, kao ni mogućnost organizovanja zajedničke vojske. Ipak, Makron smatra da konačna ekonomska povezanost regiona treba da dođe uticajima i sprovođenjem reformi na Zapadnom Balkanu zato što je Zapadni Balkan najranjivija tačka Evrope. Makron je tokom samita u Sofiji 2017.godine čvrsto je zagovarao promene u institucijama Evropske Unije koje subile usmerene i na sam proces pristupanja. Na opštinskim izborima 2021. Uprkos ogromnoj podršci koja se očekivala pokazali su se brojni neuspesi posebno tamo gde su postojali savezi sa desničarskim kandidatima što se pokazalo i u Bordou. U Parizu i Lionu takođe nisu ispunjena očekivanja i u mnogim većim gradovima stranka je pretrpela ozbiljne poraze.
Stranka se zalaže za očuvanje zaštite životne sredine i stvaranje prava zakonodavne inicijative za Evropski Parlament. Neki od zahteva za reformu pravosuđa izazvali su odjek poput zahteva za strogim povećanjem određenih koji se odnose na oštro kažnjavanje uličnog uznemiravanja kaznama od 300 evra. Makron je najavio i reformu šengenskog prostora radi zaštite spoljnih granica i suočavanja sa krijumčarima. Pažnju je izazvao i zahtev za boljim uticajem na univerzitete i njihovim boljim povezivanjem sa centrima za istraživanja kao i uspostavljanje reformi u javnim službama radi iskorenjivanja siromaštva. Smatra da se treba uspostaviti određeno političko telo koje bi vodilo kontrolu o sprečavanju kriza uzrokovanim migracijama. To bi bila neka vrsta snaga za brzo reagovanje u naletima migranata i uspostavljanje Šengenskog saveta koji će imati nadzor nad Šengenskom zonom. Delovanje bi bilo usmereno i na smanjivanje broja viza koje se izdaju zemljama koje nisu članice Evropske Unije. Za En marche socijalno i ekonomski liberalnu stranku postoje različite percepcije javnog mnjenje o njenoj istinskij ideološkoj poziciji pa dok je mnogi klasifikuju isključivo kao desni centar, nije manji broj onik koji je posmatraju kao apsolutno centristićku. Njegov trenutni rejting odobravanja iznosi 39%, ali uprkos tom opadanju podrške koji postoji, En marche se i dalje smatra kandidatom za pobedu zajedno sa rivalima poput Marin Le Pen, Erika Zemura i Valeri Pekres koji se prema istraživanjima smatraju glavnim konkurentima prvog kruga predsedničkih izbora 2022.godine. Međunarodni ugled stranke potpomažu ovih dana posete Kijevu i Moskvi i značajna posrednička uloga. Smatra se da će pozicija Marin Le Pen za koju vlada mišljenje da je postala isuviše mejnstrim biti ono što će La Republique En Marche odvesti u pobedu ako ona bude bila izbor između ova dva kandidata. Najgorim pretnjama njegovoj pobedi smatraju se njegove izjave o sekularizmu, policijskom nasilju i islamizmu zbog čega se ovaj nekada na glasu liberalni predsednik danas često naziva autoritarnim liderom. I dok se i dalje pojavljuju kritike koje ga oslovljavaju kao predsednika bogatih i iako u javnom mnjenju postoji razočaranje zbog neispunjenih progresivnih vizija i naginjanja udesno, on se nada ponovnoj pobedi.
Jedan od kandidata za predsednika Francuske je i Žorž ili Đorđe Kuzmanović. Rođen je u Beogradu 1973. godine, od majke Francuskinje i oca Jugoslovena. Pre nego što se posvetio vojnoj službi, bavio se humanitarnim radom u Ruandi i Kongu; nekoliko meseci je boravio i u Avganistanu. Po povratku u Francusku, nastavlja da se bavi humanitarnim radom te pomaže u nalaženju smeštaja za beskućnike. Potom sa nekoliko drugova osniva nevladinu organizaciju Drugi svet (Autremonde) gde upoznaje Benou Amona (kandidata za predsednika na izborima 2017. godine). Preko Amona upozanje Žana Lika Melanšona koji je tada još uvek bio član Socijalističke partije. Ipak, Melanšon 2008. godine napušta ovu stranku i osniva Stranku levice (Parti de gauche). Kuzmanović se iste godine pridružio Melanšonu. U stranci je vršio funkciju sekretara zaduženog za pitanja odbrane i međunarodne saradnje. Kada se Melanšon kandidovao za predsedničke izbore 2017. godine, Kuzmanović je bio jedan od portparola njegove kampanje, zadužen za gorenavedene oblasti. Na parlamentarnim izborima 2017. godine bio je jedan od kandidata na listi La France insoumise, ali nije dobio mandat.
Ipak, zbog nesuglasica u partiji i svojih kontroverznih izjava u vezi s migrantima, on biva isključen sa liste iste partije za izbore za Evropski parlamet; nakon toga zvanično izlazi iz stranke. Svoj politički pokret Suverena republika (République souveraine) osniva 2019. godine. U svojoj biografiji navodi da on nije čovek koji živi od politike i da ga ne zanima privatni interes. Ističe da snagu francuske države vidi u njenim različitostima i da je njegova prednost to što razume običnog čoveka i njegov svakodnevni život. Pored političke karijere, Kuzmanović je jedno vreme predavao na Univerzitetuma u Bordou i Versaju. Danas radi kao izvršni direktor u jednoj francuskoj kompaniji.
Svoju kandidaturu za predstojeće izbore je najavio u intervjuu za francuski list Marianne septembra prošle godine. Naglašava da je protivnik bloka ultraliberala i zagriženih evropejaca. Njegov stav je dominantno suverenistički te je tako skeptičan prema Evropskoj uniji, uticajima globalizacije i migrantima. Zalaže se za izlazak Francuske iz evro zone.Njegov izborni slogan je Vratimo kontrolu (Reprendre le contrôle).
Neki od najznačajnjih segmenata njegove izborne platforme tiču se stvaranja jake ekonomije, ekološke tranzicije i jačanja bezbedonosnog sektora. Posebno insistira na tome da se vrati poverenje između francuskog naroda i policije. Prema njegovom mišljenju, prioritet je stvaranje najsavremenijih digitalnih tehnologija i transformacija poljoprivrede koja bi garantovala pristojan prihod za poljoprivrednike i očuvanje životne sredine. Takođe, obećava povećanje plata nastavnicima i profesorima kao i veće uključivanje mladih u državne službe. U pogledu imigracije, zalaže se za strože granične kontrole i ukidanje šengenskih sporazuma u cilju sprečavanja ilegalnih migracija i trgovine ljudima i drogom.
Uprkos početnom neuspehu sa prećutnim sporazumom postignutim prethodne nedelje, a koji je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin pogazio, Makron ulaže nenadmašan napor u pokušaju da trenutnu situaciju reši. Tokom jučerašnjeg dana trenutni predsednik Francuske je obavio još jedan set telefonskih poziva, ali bez rezultata.
Makron bi ovih dana trebao da podnese zvaničnu kandidaturu za predsedničke izbore, međutim on to još uvek ne čini, zbog trenutne situacije u međunarodnim odnosima. Dok su njegovi protivkandidati nedeljama vodili svoje kampanje, čini se da je on na sopstvenu kampanju zaboravio, u medijima se čak pojavila vest o otkazivanju zakazanog skupa za vikend. Prema rezultatima ankete Ifopa, trenutni predsednik dobija podršku od 28%, te se čini da novonastala kriza deluje povoljno na predsedničku kampanju.
Ostali predsednički kandidati su se našli u problemu, posebno kandidati sa desnice. Makron na političkoj sceni nastupa kao predsednik svih Francuza, na međunarodnoj sceni se bori kao pravi Francuz i zbog toga dobija podršku u narodu. Svi kandidati se slažu u jednom, a to je da ga ne mogu napadati bilo zbog politike bilo iznošenjem prljavog veša, zato što su i oni u saglasju sa njegovim trenutnim akcijama. Sa druge strane, njima to zatvara veliki broj vrata, jer jelte Makron može da sa trenutne funkcije učini mnogo i zaista čini, dok ostali imaju veoma malo ili nemaju manevarskog prostora, što ih stavlja u položaj posmatrača.
Kandidati sa desnice su primorani da revidiraju svoje prethodne pro-Putinove stavove; Marin le Pen je do nedavno podržavala aneksiju Krima, dok u svetlu novih događaja izjavljuje da je promenila mišljenje po tom pitanju i da ruske vrednosti nisu isto što i evropske. Zemur je u još većem problemu, njegove izjave se tiču potreba za Putinom u Francuskoj, što se trenutno čini neoprostivo. Ne sme se zaboraviti da je rat kao takav nepredvidljiv, iako sada povoljno deluje na kampanju predsednika Makrona, u nekom sledećem trenutku bi mogao imati sasvim suprotan efekat, ukoliko se njegovo trajanje bude odužilo.
Tokom dugog telefonskog razgovora na inicijativu francuske strane predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Francuske Emanuel Makron obavili su ozbiljnu i sadržajanu razmenu mišljenja o svim aspektima situacije oko Ukrajine.
Putin je saopštio Makronu da je rešenje krize u Ukrajini moguće samo ako se bezuslovno uzmu u obzir interesi Rusije u sferi bezbednosti koji uključuju: priznanje ruskog suvereniteta nad Krimom, demilitarizacija i denacifikacija ukrajinske države i osigura neutralni status Ukrajine. Predsednik Francuske je poslednjih sati više puta razgovarao sa ukrajinskim liderom Volodimirom Zelenskim.
Natali Arto je rođena u Pejrinu, depratmanu Rona, koji se nalazi u oblasti Overnja-Rona-Alpi, 1970. godine. Od profesionalnih kvalifikacija ima sertifikat za predavanje u tehničkim školama(CAPET), kao i dozvolu za predavanje predmeta iz disciplina ekonomije, prava i menadžmenta. Političko angažovanje započela je 1986. učlanjivanjem u omladinski pokret Komunističke partije (PCF), a nakon godinu dana učlanila se u trockističku partiju Radnička borba (Lutte ouvriere, LO). Prema njenim rečima članstvo u ovoj partiji došlo je kroz katolicizam, preko vaspitanja roditelja, koji su bili velikodušni ljudi, koje je pobudilo osećaj za pravdu i pomaganje drugima. Od 2008. do 2014. godine bila je poslanik u opštinskom odboru Vol-an-Valena (departman Rona), izabrana na listi Komunističke partije, a 2008. godine je takođe izabrana za portparola partije. Profesionalno zanimanje od 2011. godine joj je predavanje ekonomije u gimnaziji u gradu Obervile. Od 2012. godine je predsednički kandidat LO, tako da joj je ovo treći put da učestvuje na predsedničkim izborima.
LO je partija oko koje je okupljena internacionala Međunarodni komunistički savez (Union communiste international) u kojoj se nalaze trockističke partije koje su aktivne u devet država. Zalaže se za revolucionarnu promenu kapitalističkog sistema i uspostavljanje komunističkog društva. Ukidanje klasnog kapitalističkog sistema, eksporpacija privatne imovine velikih preduzeća i banaka i prevazilaženje tržišne alokacije resursa neophodno je kako bi se resursi i sredstva za proizvodnju upotrebili u interesu celokupnog društva, a ne sa ciljem bogaćenja manjine posednika krupnog kapitala na štetu naroda, kako unutar države tako i na međunarodnom planu sprovođenjem imperijalističke politike. Što se tiče programa u slučaju pobede na izborima Arto kaže da ga ne predstavlja zato što ne želi da bude menadžer sistema koji radi za bogate. Doduše s obzirom na prethodne rezultate od manje od 1% dolazak na vlast izbornim putem nije ni očekivan (treba napomenuti da je njena prethodnica Arlet Lagije beležila značajne rezultate od oko 1.5 miliona glasova na izborima 1997. i 2002). Kandidatura se više koristi kao sredstvo za širenje ideja komunizma i kritike sistemskih politčkih partija kako levog tako i desnog spektra, sa ciljem mobilizacije radnika i političkim usmeravanjem ka prevazilaženju kapitalističkog sistema i sprovođenju partijskog programa. Arto kaže da za LO izborni rezultati nisu bitni, već momenti kada ljudi izađu na ulice, kao 1995, 1968. i 1936. godine. Strategiju na terenu čini masovna kolektivna borba u vidu demonstracija, štrajkova, okupacije fabrika itd. koje zajedno sa radnicima sprovode aktivisti partije.
Sam program sadrži konkretne ekonomske zahteve za koje se treba izboriti ovom kolektivnom borbom : povećanje plata, socijalnih davanja i penzija na minimum od 2000 evra neto uz indeksovanje dohotka u skladu sa povećanjem cena. Nulta nezaposlenost zbog raspodele rada između svih (broj nezaposlenih u Francuskoj je oko 3 miliona, a ako se računaju sve kategorije ljudi koji traže posao taj broj je oko 6 miliona), kao i zbog njegove alokacije tamo gde je najpotrebniji, a ne tamo gde ostvaruje najveći profit. Takođe se zalažu za radničko samoupravljanje i kontrolu preduzeća, kao i svih njihovih finansijskih sredstava i računa, čime bi se omogućila puna zaposlenost i visoke plate (samo 40 najznačajnijih firmi koje se kotiraju na francuskoj berzi ostvarilo je profite od 137 milijardi u 2021. godini.). Na visoke plate se često prigovara da idu na štetu malih preduztnika, ali time se zanemaruje uticaj velikih preduzeća koja u većini slučajeva određuju niske cene po kojima mala preduzeća ne mogu da budu konkurentna.
F
U vezi sa migrantskim pitanjem Natali Arto naglašava njegov klasni karakter, odnosno zajedničku suprotstavljenost radnika kapitalističkom sistemu. Bez migranata radovi na građevini, u bolnicama, aerodromima, hotelima, obezbeđenju, transportu, automobilskoj industriji, agroindustriji.. ne bi funkcionisali. Natali Arto kaže: “Radnici migranti su mnogo korisniji za, i više integrisani u društvo nego Le Penova, Zemur, Pekres i kapitalističke gazde kojima služe. Kao odgovor na parolu “Francuzi na prvom mestu”, Arto poziva da budemo mnogi koji će reći “plate na prvom mestu”, “zaposleni na prvom mestu”, “penzije na prvom mestu”, “interesi radnika na prvom mestu”. Ovo ne znači da se zanemaruju teroristički napad i islamski fundamentalizam koji ljude navodi na ovakve užasne činove. Ovi zločini se osuđuju zajedno sa fundamentalistima koji pretenduju na to da predstavljaju sve muslimane, koji se sa pravom osećaju stigmatizovanim, a zatim nameću svoj pogled na svet celoj zajednici. Ekstremna desnica je druga strana ovog novčića koja se koristi rasističkom i ksenofobnom stigmatizacijom stranaca, od kojih velika većina ne zastupa takva verovanja, kako bi ojačala nacionalna jedinstvo i privrženost republici, dok je ta ista republika i poredak koji podražava izvor nedaća miliona radnica i radnika nezavisno od nacionalnosti, religije ili boje kože, kako unutar Francuske, tako i u državama koje podjarmljuje svojom imperijalističkom politikom, u većini slučajeva njene bivše kolonije iz kojih migranti i dolaze. Suprotstavljanje terorizmu unutar Francuske i drugih država Zapada je neodvojivo od suprotstavljanja imperijalističkoj politici tih država. Varvarizam terorista u njihovim napadima je odraz varvarizma koji svakodnevno trpe žrtve imperijalističke politike u državama Bliskog Istoka i Afrike. Ne samo što je terorizam odraz imperijalizma već i jedna od njegovih logičnih posledica, jer upravo haos i razaranje u ovim državama predstavljaju plodno tle za ovakav vid radikalizacije. U krajnoj linij najveće žrtve na obe strane su civili, a najveći dobitnik je buržoazija imperijalističkih država.
Ne treba puno toga dodati na gore navedenu kritiku imperijalizma da bi se dobila kritika vojnog saveza NATO koji je jedan od glavnih stožera takve politike od svog osnivanja. Što se tiče Evropske Unije LO smatra da je ujedinjena Evropa značajan istorijski događaj, ali da je izvršena samo parcijalno, ujedinjavanjem samo onih delova koji su korisni za promet robe i kapitala. Uporedo sa zalaganjem sa ujedinjenje, brisanje granica i veću centralizaciju velike kapitalističke grupe ostale su vezane za svoje države radi podrške u vidu subvencija i poreskih olakšica, ali i diplomatskih i vojnih interevencija u drugim državama. Odnosi koji vladaju unutar Evropske Unije nisu drugačiji od onih koji postoje u ostatku imperijalističkog sveta. Slabe države su podređene imperijalističkim državama, počevši od Francuske i Nemače i grupama koje u njima dominiraju. Paravan “demokratskih” institucija slabo prikriva njihovu dominaciju, kako direktno nad nerazvijenijim državama EU, tako i nad njenom celokupnom populacijom. U skladu sa svojom trockističkim pozicijima i internacionalizmom LO se zalaže sa stvaranje Sjedinjenih socijalističkih država Evrope, s tim što bi ove države bile uspostavljene na principima radničkog samoupravljanja, participacije celokupne populacije u donošenju odluka, kao i demokratske kontrole svih izabranih na političke položaje. Odbacuju bilo kakvu povezanost njihov ideja i ciljeva sa staljinističkim modelom za vreme koga se Sovjetski savez degenerisao u birokratizovanu diktaturu, namećući taj model ostalih državama Istočnog bloka i ostalim komunističkim partijama Kominterne.
Zakon profita i imovina kapitalista su glavne prepreke za zaustavljanje pandemije korona, kao i mnogih drugih bolesti za koje postoji lek, a od kojih godišnje umiru milioni ljudi. Farmaceutske kompanije su se tokom pandemije bogatile na račun zdravlja ljudi, dok inicijative za ukidanje prava na patente za vakcine još uvek nisu urodile plodom, uprkos tome što su farmaceutske kompanije dobile izdašnu pomoć za razvoj vakcine od strane države. Podela na centar i periferiju odrazile se i u broju vakcinisanih pa je tako u Africi vakcinisano manje od 10% stanovništva, što dodatno podstiče pojavljivanje novih sojeva virusa. Lutte ouvriere je takođe na svom glasilu u julu prošle godine izjavila da je protiv prisilne vakcinacije i kovid propusnica. Tvrde da su vakcine značajno sredstvo da se spreči pandemija, ali da se politikom obavezne vakcinacije prikriva kriminalan način na koji se vode bolnice za vreme pandemije, kao i monopol farmaceutskih kompanija, koji prouzrokoje gore navedene probleme sa patentima. U saopštenju se navodi da je ova Makronova politika način da se prikriju hronični problemi zdravstvenog sistema koji ima ozbiljan manjak sredstava i radnika i da se odgovornost prebaci na nevakcinisane, kao i da se olakšaju ucenjivanja i otpuštanja radnika. Takođe se ukazuje na nedostatke politike masovne vakcinacije samo u državama centra s obzirom na pojavljivanje novih sojeva u državama gde je stopa vakcinacije niska. Ova politika je naišla na osudu kako zbog posledica po zdravlje ljudi, tako i zbog toga što je organizacija zastupala suprotan stav u svojim tekstovima iz prethodnih godina, tako da se sadašnji stav tumači kao politički opurtunizam.
Bilans kapitalizma u oblasti ekologije je katastrofalan. To je ekonomski sistem koji dovodi do teškog zagađenja, rasipanja energetskih i rudnih resursa cele planete, vođeno profitom, naravno. Ekologija je sada deo marketinške strategije velikih preduzeća koja se utrkuju da obezbede oznake “zelenog poslovanja” i “održivog razvoja”. Državne politike se svode na poreze koji se koriste za subvenciju zelene tranzicije, kako se ne bi smanjila “kompetetnost”, čiji teret najviše pada na siromašnije delove društva. Da bi se kapitalisti složili da se angažuju oko ekologije mora da im se isplati da to rade. Politika “zelenih” partija u mnogim evropskim državama takođe pokazuje jasnu poziciju saveza sa establišmentom kao i aktivno zagovaranje imperijalistčke politike (setimo se samo “zelenog” Joške Fišera 1999. godine). LO smatra da je za sva ekološka pitanja neophodna usklađena i planska politika, što je upravo nedostatak kapitalizma u kojem se ništa ne organizuje, predviđa i usklađuje na nivou društva, već vladaju takmičenje i partikularni interesi. O nedostatku odgovornosti i koordinacije privatnih interesa više nego dovoljno govori činjenica da kapitalizam razvija svemirski turizam za milijardere uprkos zabrinjavajućem nivou globalnih problema. Dokle god se prihvata kontrola krupnih kapitalista nad ekonomijom, priča o borbi protiv klimatskih promena ostaje mrtvo slovo na papiru.
Lutte ouvriere ostaje jedina revolucionarna partija na francuskoj političkoj sceni, pored nedavno osnovane Revolution Permanente, bivše trockističke frakcije NPA(Nouveau parti anticapitaliste) čiji kandidat, železničar marokanskog porekla Anas Kazib, je stekao značajnu popularnost među radnicima prethodnih godina. LO nema značajnu glasačku podršku prethodnih 10 godina, a ona se ne očekuje ni na aktuelnim izborima, što može da se objasni sve većim naglaskom na bezbednost i imigracije, koje nisu među jačim levičarskim temama, ali i podrške Melenšonu od strane sve većeg broja glasača ekstremne levice. Ipak snaga ovih partija je u njihovoj militantnosti i angažovanju na terenu sa radnicima kao i u beskompromisnoj kritici celokupnog sistema, što neretko nailazi na podršku od strane ljudi koji su razočarani političkom ponudom i institucijama sistema uopšte.
